Od logičkih kontradikcija do faktičkih pogrešaka i nazad

Priča se da je Ajnštajn jednom izjavio da nije baš siguran da je svemir beskrajan, ali je uveren da je beskrajna ljudska glupost. Ovo se može generalisati tako što će se reći da je još širi svet neistina, jer ima šire razuđen spektar izvora: manjkavu analitičnost, logičku nedoslednost, slabu obaveštenost a kadikad i deficit u samoj etici. U svom prethodnom tekstu, u NIN-u broj 3599, stavove formulisane u Katićevom tekstu podelio sam na dve klase, one koji su logički kontradiktorni, pa time automatski netačni, i one koji su faktički pogrešni. Toga se dosta našlo i u njegovom novom tekstu. Prvo valja podsetiti na ranije istaknutu protivrečnost između insistiranja na neposrednom državnom angažovanju u privredi, ilustrovanog njegovim formulacijama kako država može preduzimati „...konkretne upotrebljive razvojne mere, korisne u vođenju ekonomske politike“ – podvukao LJ. M.), a s druge strane time što aktuelnu politiku kvalifikuje kao kolosalni promašaj. U svom odgovoru Katić tvrdi da nije ni za kakav etatizam, pa ostaje nedoumica o tome kakva je zapravo njegova pozicija. Katić se i ovde ustremio na takozvani neoliberalizam, a upućeni dobro znaju da je to ekvivalentno tvrdom etatizmu. Ključni predmet spora između dva tabora je potrebni stepen direktnog angažovanja države u privredi. Ko nije protiv, taj je za; tertium non datur. Nerešiv problem za Katića i njegove istomišljenike jeste čak i sama definicija. Ovi antineoliberali sve opačine ovog sveta, od neopravdanog bogaćenja do ratova i pratećih izbegličkih tragedija pripisuju tzv. neoliberalizmu, tretirajući ovaj pojam kao deponiju na koju trpaju sve što ocene kao negativno i destruktivno. Zbog tog haotičnog i nepredvidivog dodavanja novih mana zapravo se i ne zna koja je definicija trenutno važeća. To je razlog zbog koga ni ne znaju o čemu govore. Neizbežan rezultat je konfuzija i nered u pratećoj „argumentaciji“. Neoliberalizam kao pojam ne može imati smisla ako ne sadrži prepoznatljiva svojstva izvornog liberalizma, sa nekakvim drugostepenim modifikacijama koje bi opravdavale prefiks neo. U svom prethodnom tekstu naveo sam dug niz svojstava aktuelne politike koja je čine izrazito antiliberalnom (glomazan javni sektor, tvrda kontrola cena, subvencije propalim preduzećima bez poslovne budućnosti...). Neka ovde budu dodata još dva svojstva, ovoga puta kao osobenosti političkog sistema. U Srbiji vladajući direktorijum kontroliše birače umesto da bude pod čvrstom kontrolom biračkog tela. Druga je osobenost u tome što su sve tri grane vlasti srasle u monolitnu, nedodirljivu gromadu, a o samostalnosti četvrte grane vlasti (profesionalna javna uprava ili „duboka država“) zadugo neće moći da bude ni govora. Sama ta monolitnost vlasti, sa ključnim prerogativima i političkom moći skupljenim u jednoj tački, dovoljna je da se svako pripisivanje liberalizma ovdašnjoj političkoj organizaciji smesta sagleda kao drastična besmislica. Odličan test liberalne demokratije jeste predvidivost izbora. Ima li ikoga u Srbiji ko ne može dobro da predvidi ishod sledećih izbora? U toku su izbori u Hrvatskoj, pa neka onaj ko nije slep kod očiju vidi ogromne i znakovite razlike u predvidivosti. Neodvojivu, apsolutno imperativnu komponentu liberalnog poretka predstavlja vladavina prava, sa pravnim aktima koji se nepristrasno i jednako primenjuju na sve. Odsustvo vladavine prava konstatuje se iz godine u godinu u merodavnim međunarodnim pregledima, a u pogledu korupcije, za koju bi i Katić morao da zna da je nespojiva sa liberalno-demokratskim uređenjem, Srbija je jedna od najlošije plasiranih zemalja. Profesor Pavle Petrović, sa svoja dva koautora, nedavno je u Ekonomici preduzeća (br. 67, 1-2) objavio je jedan od najznačajnijih radova u ekonomskoj literaturi Srbije u novijih nekoliko decenija i u njemu ekonometrijski dokazao da Srbija zbog korupcije i nepostojanja vladavine prava gubi dobru trećinu svog potencijalnog tempa rasta. Kakve to veze može da ima sa liberalizmom? Vreme je da Katić i jednakomišljenici najzad definišu taj prokaženi neoliberalizam. Ako bi se na tu deponiju natrpalo sve što antiliberali podrazumevaju, svaki razuman čovek, uključujući i prosvećene liberale, pridružio bi se osudi takvog poretka. No, bio bi to nekakav antiliberalni neoliberalizam, jedan ubitačni oksimoron koji bi u punoj meri razgolitio besmisleno koncepcijsko ništavilo ovdašnjih antiliberala. Napred je pokazano da je logički nemoguće polemički se konfrontirati sa liberalima a ne biti za dalekosežnu neposrednu ulogu države u privredi, pa bogme i van nje. Ako postoji išta što pokušaje nekakve analize čini ispraznim i ništavnim, to su kontradikcije. Nakon što je u prethodnom tekstu prozvao državu što je podlegla neoliberalnoj napasti i upropastila privredni rast, Katić je u ovom drugom tekstu gromko hvali, pa je ta njegova apologija čak izvučena u samo zaglavlje teksta: te uravnotežen budžet, te smanjila javni dug (sam dug u stvari nije smanjen nego količnik duga i BDP-a), te popravila mesto na Doing Business listi, te... Katić bi valjda morao najzad da se opredeli: ili se divi ovdašnjoj ekonomskoj politici, kako proizlazi iz njegove romantično intonirane apologije u zaglavlju, ili je ta politika produkovala razvojnu katastrofu. Katić će za ovu sablažnjivu kontradiktornost možda opet reći da je ono u zaglavlju bila ironija i šala. Slabo će mu to pomoći, jer sa takvim stvarima nema šale, a teško da bi mu iko i poverovao. Neće mu pomoći ni ako ponovo kaže da su njegove kritikovane postavke „izvučene iz konteksta“ jer se neki karakterističan detalj i ne može istaći ako se ne izvuče „iz konteksta“ i jer će se teško naći ko bi mu u tu priču poverovao. A i ceo mu je „kontekst“ zapravo sročen u znaku toga „detalja“. Katić se krajnje nezgodno okliznuo i kad je ovdašnju ekonomsku „neoliberalnu“ ekonomiju okrivio za razvojne neuspehe. Uz krajnju nelagodu ja sad moram da se upustim u elementarije na koje me prisiljava sam Katić. NJega i neupućene moram da podučim da nijedna i nikakva nauka ne može biti odgovorna za ekonomsku politiku. Razlog je jednostavan: pitanje odgovornosti za bilo šta može smisleno da se postavi samo onome ko je za tu stvar nadležan. Nauka nema nikakve nadležnosti u donošenju ekonomskopolitičkih odluka, pa za tu politiku ne može biti ni odgovorna. Kritika za neuspeh može se uputiti samo nadležnoj vlasti. Kako je davno objašnjavao pok. profesor Bajt, političari su odgovorni za izbor svojih savetnika, a ne sami savetnici. Tvrdeći da se dogodilo nešto što i ne može da se dogodi, Katić ne samo što lansira jednu faktičku neistinu, nego pokazuje i svoje nerazumevanja aranžmana kroz koje se realizuje politika. Kad pominje Dinkića i par ekonomista koji su dobili položaje u vlasti, „dokazujući“ kako je nauka nametnula svoj razvojni koncept, Katić ponovo krupno greši. Akademsku nauku ne predstavlja onih par ekonomista koji su ušli u vlast, nego ogromna većina koja je ostala izvan nje. Iza ekonomskopolitičkih promašaja stoji manjina politički angažovanih i ostrašćenih eksekonomista a ne akademska javnost koja je prema toj politici imala manje-više dosledan kritički stav. Ulaskom u vlast Dinkić et al. prestali su da budu akademski ekonomisti a postali politički zaokupljeni delatnici, sa svim destruktivnim motivacionim impulsima koje politika u nekim okolnostima generiše. * Ovaj tekst mora da bude okončan ukazivanjem na jednu Katićevu krupnu faktičku neistinu. Ja ne samo da nisam posredstvom G17 učestvovao u vlasti, nego sam G17 napustio neposredno nakon oktobarskog preokreta. Za mene je „revolucija“ bila okončana, a za aktiviste iz nauke došlo vreme da se vrate u svoje kabinete. Zahvaljujući tom načelnom stanovištu bio sam u odnosu na vlast u nekakvoj trajnoj opoziciji. A Katiću neka služi na čast što se upušta u komentarisanje stvari o kojima nije obavešten i pritom iznosi tvrdnje koje su u moralnom pogledu više nego problematične.