Ne pucaj, ako Boga znaš

Trenuci u kojima su vojnici na zapadnom i istočnom frontu odlučili da umesto naređenja poslušaju ono najdublje ljudsko u sebi, gorki su odjeci dnevničkih zapisa francuskog vojnika Anrija Barbisa, kasnije pretočenih u roman Vatra, u kojima stoji: „Dve vojske koje se međusobno bore su kao jedna velika vojska koja čini samoubistvo.“ Te 1914. je prema procenama bilo 100.000-250.000 mladića spremnih da umesto kuršuma razmene cigarete, civilnu opremu, hranu, slike svojih voljenih i po koju reč. Do tog trenutka, već je oko milion ljudi izgubilo život. Do novembra 1918, broj poginulih u do tada najvećoj svetskoj klanici popeo se na nepojamni, gotovo apstraktni nivo od 16 do 20 miliona. Svega dve decenije kasnije, masovno gubilište se ponovilo u vidu Drugog svetskog rata. Spontana primirja se možda jesu desila uprkos razumu, ali nam empirija odriče pravo da o njima govorimo kao o razlogu za optimizam. Jer, ona zaista jesu čudo, izuzetak koji potvrđuje pravilo, iskra ljudskosti ipak nedovoljno velika da spali ratnu mašineriju. A Veliki rat jeste bio prvi sukob koji je ličio na industriju smrti. Nasleđa industrijske revolucije izvitoperena su u vidu hlora, iperita i drugih bojnih otrova, oklopnih jedinica, bacača plamena i mitraljeza koji su ispaljivali i po 500 metaka u minuti. Serijska proizvodnja ovih tehnoloških inovacija je temeljno promenila terensku borbu. Ukopala ju je u rovove i duga čekanja, svela je na kratke i brzopotezne ofanzive i na dvojaku blizinu. S jedne strane, preživeli su svakodnevno gledali u plikovima i kuršumima izobličene leševe svojih i tuđih saboraca. S druge, zaraćene strane nikada nisu bile bliže. Jedne od drugih rovova neretko su delile tek desetine metara. Iz dvojake blizine smrti i života se razvila bliskost. O njoj svedoče sačuvani dopisi, pisma i dnevničke beleške. Obustava ratnih dejstava najčešće se dešavala između nemačkih i britanskih vojnika, delom jer engleski i nemački pripadaju porodici germanskih jezika, delom jer je nemalo mladih, radno sposobnih Nemaca uhlebljenje na početku 21. veka našlo u ostrvskoj kolevci industrijske revolucije. Primirja su izbijala i između nemačkih, francuskih i belgijskih vojnika, pa čak i između jedinki – ne i jedinica – u ruskoj i austrougarskoj vojsci. Obrazac je bio nazočan – tokom Badnje večeri, s konstrukcija rovova bi zasvetleli fenjeri i sveće. Iz rovova bi provirile siromašno okićene isečene grane. Periskopi bi nervozno osmatrali neprijateljske ukopine. Začula bi se i po koja praznična pesma. Reči i jezici se možda razlikuju, ali melodije su im uglavnom iste. Po rovovima su se bezglavo tražili dokazi da su nedeljama duga govorkanja o zvaničnom božićnom primirju – jer, ko bi, dovraga, dozvolio da rat traje duže od nekoliko meseci – bila istinita. Nekada bi prvo izašao nemački, a nekada britanski ili francuski vojnik. Ruke bi im visile u vazduhu. Snajperisti bi ih držali na nišanu i pozivali saborce na oprez. Potom bi izlazili drugi vojnici, jedan po jedan. Snajperisti bi čekali i, tek kad bi se vojnici, do kolena zaglibljeni u blato i leševe, dovoljno približili, na njihovim licima bi videli suze. Nade, straha, beznađa. Jedan letimičan pogled van nišana bi najbudnijim među vojnicima pokazao da su i pojedini njihovi saborci već napustili rovove, takođe uzdignutih ruku. Stajali su jedni pred drugima, povijeni od težine uniformi i opreme i istovremeno potpuno goli. Ponegde bi se odigrala fudbalska utakmica, s krpenjačom, konzervom ili šlemom. Ponegde bi se sahranjivali poginuli. Dešavalo se i da preumorni vojnici slučajno zadremaju u neprijateljskom rovu, samo da bi se koji sat kasnije, nakon buđenja, izvinjavali domaćinima. Dešavalo se i da jedni vojnici govore drugima o planiranim napadima. „Posetiće nas poručnik oko dva popodne. Otvorićemo vatru. Otići će oko pet. Tad izađite“, pisalo je u jednoj nemačkoj poruci na krnjem francuskom. Svuda bi se razmenjivali hrana, voda, alkohol, fotografije, pa čak i municija. Devetnaestogodišnji Englez Henri Vilijamson u pismu majci dan nakon Božića piše da mu se u luli nalazi nemački duvan, i to duvan kojeg mu je nemački vojnik svojevoljno dao. NJegov neimenovani saborac piše da je „ničija zemlja postala svačija zemlja“. General Valter Kongriv beleži da je jedan njegov poručnik delio cigare s najboljim nemačkim strelcem i da je bio zapanjen što taj snajperista nema više od osamnaest godina. Piše i kako je nemačkom poručniku prišao s nožem sa željom da ga zastraši, samo da bi mu s kaputa skinuo dva dugmeta, a potom mu podario dva svoja. Ser Edvard Hals, jedan od retkih plemića koji je o božićnom primirju pisao objektivno, zabeležio je da su kolektivna pevanja bila „istinski zaprepašćujuća“ i da u priče o njima ne bi verovao da im nije prisustvovao. Suštinu je sažeo francuski hroničar rovovske svakodnevice Luj Bartas. „Vojnici su pri prvom pogledu shvatili da su kao ljudi jednaki… i da mrze rat, prisiljeni da se protivno svojoj volji ubijaju“, napisao je. Primirja nisu dugo trajala. Tamo gde su ratovali Nemci i Austrijanci, počela bi na Badnje veče zbog značaja praznika ovim narodima. Tamo gde su ratovali Englezi, trajala bi do njima značajnog Dana darova, ili drugog dana Božića. Tamo gde su ratovali Velšani, Škoti, Belgijanci i Francuzi, primirja bi znala da se protegnu i do Nove godine, s obzirom na značaj ovog praznika tim narodima. Ponegde bi trajala i po svega nekoliko sati. Ali nigde duže od toga, i to zbog naređenja iz vojnih centrala. Istini za volju, obustava konflikta je i njima pogodovala. Nastojanja nemačke i francusko-britanske vojske da se međusobno opkole zauzimanjem koridora ka Lamanšu i Severnom moru, poznatija kao „trka ka moru“, bila su velikim delom obostrano neuspešna. Odlučujuća bitka kod Ipra – prva od tri koje će se voditi do 1917. godine – nije ama baš ništa odlučila, osim što je s lica zemlje izbrisala oko 190.000 života. Trebalo je zastati i osmisliti nove strategije. Ipak, vojne vrhuške su iz svojih toplih domova i fotelja kraj bogato okićenih jelki neblagonaklono gledale na primirja. Tada mladi kapetan Šarl de Gol, iako i dalje daleko od viših zapovedničkih funkcija, i sam gotovo smrtno ranjen u potonjoj Verdenskoj bici, piše da je „jadno videti francusku pešadiju u stanju da ne napada neprijatelja“, čime je na vreme pokazao hladnoću neophodnu za predsedničku funkciju. Zapovednik 10. francuske armije Viktor Dirbal piše da „upoznavanje vojnika s neprijateljima iz susedstva može imati ozbiljne posledice“. Britanski general ser Horas Smit Dorijen je poslao naređenje koje se ticalo vojnika među kojima je bilo malo serova i drugih plemića. U njoj piše da „praznični dani predstavljaju opasnost po borbeni moral, jer vojnici lako poveruju u ’živi i pusti druge da žive’ teoriju života“, te da je stoga „prijateljska razmena s neprijateljom, koliko god privlačna i zabavna bila, apsolutno zabranjena“. U brojnim zvaničnim dopisima, pomirene jedinice se nazivaju „kontaminiranima“ i treba ih stoga premestiti drugde na front. Ideja božićnog primirja je 1915. privukla manje vojnika, a već 1916. je potpuno zamrla. Vojnici su, obnevideli od smrti i umora, prihvatili da rat mora da se vodi, iako je u osnovi imperijalistički, za preraspodelu teritorija i sticanje ekonomske nadmoći. Do spontanih primirja je ponovo došlo na istočnom frontu, i to tek nakon Februarske revolucije u Rusiji 1917. i abdikacije cara Nikolaja II. Procenjuje se da je do leta 1917. oko milion ruskih vojnika sa zadovoljstvom prigrlilo status dezertera u zamenu za povratak kućama. Mnogi su sa sobom poveli ranjene i promrzle vojnike, iz navodno neprijateljskih redova. Jer, ako je Barbisova sentenca s početka teksta tačna, kosti po Starom kontinentu možda jeste prosulo čak četrdeset različitih nacionalnosti, ali su u biti pripadali istoj vojsci, istoj naciji, klasno podređenoj, koja se ne pita želi li da ratuje ili ne. A opet su ratovali jedni protiv drugih. Tu već čuda nema. To je suva, vražja logika.