Nepočinstva iz prošlosti

Bavićemo se u predstojećim redovima serijama završenim (Sin – The Son, AMC), započetim (Zelena granica – Frontera verde, Netflix) u 2019. godini, onima čija je druga sezona celina za sebe emitovana tokom odlazeće godine (Teror: Ozloglašeni – The Terror: Infamy, AMC) ili su tek tada dostigle solidnu globalnu gledanost zahvaljujući odloženoj distribuciji (Tabula rasa, ZDF/Netflix). Povezanost sa godinom za nama konkretno je opravdanje za tekst, dok su istinski razlog posledice prošlosti - društvene, lične, skrivene - po sadašnjost, tema koja serije na više načina spaja u isti analitički kontekst. Sin i Teror: Ozloglašeni američke su serije, međutim, prva sa jasnim pogledom iz urođeničko-meksičkog ugla istorije severnoameričkog kontinenta, dok druga otvara neprijatnu epizodu odnosa SAD prema japanskoj manjini tokom Drugog svetskog rata. Uz to, sam engleski jezik u obe serije neka je vrsta uljeza, agresora. Zelena granica je kolumbijska serija sa Amazonijom kao mestom radnje, stoga ozvučena, osim španskim, apartnim nam urođeničkim jezikom, uz povremeno prisustvo francuskog i nemačkog. Konačno, Tabula rasa serija je iz flamanske produkcije. Procentualno gledano, američka publika sposobna za ozbiljnije gledalačke zadatke mogla bi biti i malobrojnija od srpske ali, kada celinu čini više od tri stotine miliona duša, može se izbrojati do dvadesetak miliona spremnih da prvo plate a zatim razumeju, recimo, magiju neizgovorene suštine scene koja, zapravo, tvori njen smisao postojanja. Ili, ako kao primer uzmemo seriju Sin, publike spremne da trpi (do određene granice, budući da je gledanost druge sezone dovoljno opala da opravda ukidanje) nemilosrdan odnos autora prema etičkom sopstvu glavnih junaka. Ilaja Mekaloga (Pirs Brosnan, možda u ulozi života, mada je bio zamena za ispravnije planiranog Sema Nila) u mladosti, sredinom devetnaestog veka, otimaju urođenici, gde prelazi put više nalik onom iz filma Čovek zvani konj nego Ples sa vukovima. Šezdesetak godina kasnije - obratite pažnju, Brosnan koji koliko god da ga zamotate sedom bradom i dalje izgleda mlađe nego što jeste, ovde igra osamdesetogodišnjaka, ali opraštamo ovo „kasting“ ludilo zbog valjanosti scenarija - Mekalog je glava zemljoposedničke porodice u južnom Teksasu. Početkom dvadesetog veka, ispod površine oskudnih, od pustinjske žege spasavanih pašnjaka, lokalni živalj pronalazi izvore tečnog, crnog zlata i, odjednom, do tada skoro nebitne prave linije koje dele teritoriju dobijaju novi smisao. Sto metara odlučuje da li će porodica kopniti i nestati ili će zauzeti svoje mesto unutar jednog promila gospodara sveta. Mekalog ima dvojicu sinova, starijeg, homoseksualca koji kao pravi vojnik porodice obavlja advokatske zadatke u najbližem urbanom centru i mlađeg, oženjenog devojkom iz dobre kuće, umesto Meksikankom u koju je mladac bio zaljubljen (što vodi ka tome da je hladno tretirana supruga celog života diskretno zaljubljena u muževljevog na svaki način nedostupnog brata). Mogućnost neprirodnog bogaćenja prirodnim resursima zatim napada tu i za početak labavo držeću porodičnu idilu. Meksikanska porodica sinovljeve nesuđene izabranice pretvara se u skupinu ljudi kojih se valja rešiti svim dozvoljenim i nepristojnim sredstvima. Niko nije pošteđen dramske neprijatnosti - indijanski, beli i meksikanski Amerikanci pioni su u partiji uspostavljanja moći u kojoj se svaki usputni sukob završava nečijim sve dubljim moralnim posrnućem. U tom užasu napada kapitalističke zveri na jedinke nedovoljno jake da bi se odbranile, sa starim Mekalogom kao srcem tame, nalazi se jedna od sveobuhvatnijih ljubavnih priča viđenih u skorašnje televizijsko vreme, igrana od strane glumaca čije fizionomije bi lako našle mesto u nekakvoj nepretencioznoj sapunici, što samo doprinosi sveopštoj muci. Serija Teror, ekranizacija jednog od „cigla“ romana Dena Simonsa, ispostavila se kao pokazna vežba propuštenih mogućnosti. Veliki budžet uglavnom je potrošen u prvih par epizoda, i bez obzira na to, čudovište - fantastični element priče - kasnije je prikazano obilato, jeftinim digitalnim efektima, dok je pre valjalo iz značenjskih razloga fizički ga prikriti a duhovno objasniti barem upola koliko je to učinjeno u romanu. Kako god, serija je bila gledana, uz misteriozno dobre kritike, i devojke i momci iz firme AMC, koja snima malo ali - Teror izuzevši - temeljno, dobili su ideju da pokrenu niz mini-serija povezanih simbiozom istorije i horora. Teror: Ozloglašeni počinje decembra 1941. godine, u ribarskom gradiću uglavnom naseljenom američkim Japancima prve i druge generacije. U jeku začudnih, naizgled ničim izazvanih samoubistava i samosakaćenja, napad na Perl Harbor eksplodira u lice naših junaka koji iznenada moraju da se bore protiv unutrašnje i spoljašnje opasnosti. Stavljeni u koncentracioni logor od strane svojih belih sunarodnika, ti dvojezični Amerikanci osećaju se izdani od zemlje kojoj su posvetili živote i poverili potomke, dok ih u isto vreme proganja nemirni, ubilački duh iz japanske porodične istorije. Kada oljuštimo par slojeva fabule i dođemo do srži, shvatamo da je, na širem planu, cela serija iznevereni duh iz prošlosti koji se na svojih deset epizoda ukazao američkim gledaocima. Nažalost, sam horor se usput prilično izgubio, napadnut suvišnim, belom čoveku sklonim, pojašnjenjem priče i agresivnim društvenim angažmanom. Ipak, ako je samo zbog epizode koja se gotovo u celosti odvija u šintoističkom paklu (što je upravo nešto što je nedostajalo prethodnom serijalu), vredelo je. A sada, uz seriju Nikolasa Vindinga Refna Too Old to Die Young, iznenađenje godine - policajka Elena, glavna junakinja kolumbijske serije Zelena granica, dolazi na ivicu Amazonije kako bi istražila masovno ubistvo četiri misionarke. Ispitujući šire područje ubistva, pronalazi još jedan leš, mlade urođenice obučene u misionarsku odeću kojoj je iščupano srce uz zbunjujuće odsustvo krvi. Celu epizodu kasnije, u policijsku stanicu naseljenu korumpiranim izrodima nedostojnim uniformi koje nose, ulazi osamdesetogodišnja starica tražeći da vidi telo svoje sestre i tada shvatamo da je pred nama diskretno započeta mešavina policijske i fantastične serije. Postepeno, diskrecija se pretapa u sasvim oslobođenu psihodeličnu bajku sa vestern elementima. Iza svega su, opet, nekažnjena društvena nepočinstva iz prošlosti koja će svaliti svu svoju teskobu na našu mladu junakinju, i samu u negaciji sa slučajem povezanih porodičnih trauma koje je prijatnije zaboraviti. Na kraju, belgijska Tabula rasa je, osvežavajuće, lišena otvaranja osetljivih tema iz nacionalne prošlosti, jer je glavna junakinja Anemi celokupna nacija za sebe. Prvi udar kratkotrajne amnezije ophrvao ju je nakon preživljene saobraćajne nesreće i sada - pevačica koja više nije u stanju da pamti reči pesama - provodi vreme starajući se o detetu i pokušavajući da shvati svoj rasparčani um. Drugi, mnogo akutniji napad gubitka pamćenja vodi je u mentalnu ustanovu, sa zjapećom rupom na čijem je dnu rešenje kriminalističkog aspekta serije. Društvena strava druge sezone Terora i krvava bajka Zelene granice donekle mogu zadovoljiti potrebe za hororom, ali flamanske devojke, autorke serije Tabula rasa sa pažnjom su proučile katalog japanskog horora devedesetih i italijanskog sedamdesetih, sa svim njihovim kvalitetima i nedostacima. Nedostaci su ponajviše oni arđentovskog tipa, prepoznatljivi u završnom obrtu, ali do tada ide se do granica dobrog ukusa glede uznemirujuće eksploatacije duševnog bola. Prošlost se dramski nudi u svoj svojoj užasnoj zaboravljenosti. Da bismo stavili ključ u paučinastu bravu sećanja - neka za početak bude lično, pa ćemo, ako je iskreno i tačno, lako preći na kolektivno - valja prvo otključati vrata sadašnjosti.