O Marku Aureliju

Dok Srbi još uveliko čestitaju jedni drugima Novu 2020. godinu, dotle sam uspeo da izračunam da, zapravo, živimo u – 891. godini! I, nemojte da me terate da vam, u sitna creva, objašnjavam kako sam stigao do tog epohalnog rezultata! Reći ću vam samo, ugrubo, da sam ustanovio dve krupne „krađe vekova“ koje u zbiru čine 1.100 nepostojećih godina! Jer, ako u starim srpskim letopisima piše da je „car Nemanja unuk cara Konstantina“ onda se pravi „rupetina“ od 800 godina u srpskoj, pa i evropskoj, srednjovekovnoj istoriji. I, pazi, majkoviću, šta su smislili! Kao, „Nemanja je 52. kralj Srbije“, a „Konstantin je 52. car Romejskog carstva“ tako da se vidi i iz letećih tenkova mog Aleka da je posredi velika prevara! Morali su tu „krađu vekova“ veštije da izvedu, a imali su vremena pošto u ona vremena nije bilo ni interneta, ni Fejsbuka, ni portala... A pisao sam vam da su između Aleksandra Velikog i Kleopatre udenuli nepostojeću dinastiju četrnaest Ptolomeja koji su, šatro, vladali 297 godina, koliko ima od Aleksandrovog do Kleopatrinog rođenja, samo da bi sakrili da su ovo dvoje slavnih, zapravo Isusovi roditelji... Pričam sve ovo, u četvrtak, posle sahrane Tome DŽadžića na Novom groblju, a njegov mlađi sin Gordan mi kaže: „A što se toliko zamlaćuješ ’krađom vekova’. Još Marko Aurelije je rekao da, ako bi se pisala istorija kosmosa, za istoriju ljudskog roda bilo bi mesta, tek, za jednu rečenicu. Tako da je, zaista, nevažno da li smo u 2020. ili 891. godini!“ K. G. Jung, moj guru iz Švice, upušta se u ovaj razgovor: „Na groblju se, obično, pokreću ozbiljne teme i, na prvi pogled, Marko Aurelije, rimski car - filozof je u pravu. Ali, čudi me da mu je, kao gnostiku, promaklo da je svaki čovek NJegoševa ’luča mikrokozma’, to jest, mikrokosmos i da se on ne može, baš, opisati u jednoj rečenici. Evo, znam da bi ti, moj dečače, mogao da napišeš čitav roman o samo jednom danu provedenom u tvom Vidovu“. I, zaista, samo za jedan dan proveden u Vidovu, nasvirao bih roman od trista stranica! Jer, vetar mi je, recimo, oborio kapijicu od tora u kome počiva moj hrast, zapis drvo. Valjalo je kapijicu podići, učvrstiti, promeniti joj šarke i rajber. Ah, koliko bi mi samo stranica romana trebalo da opišem čišćenje Vidovog hrama koga su napali stršljeni i mravi, pa izneti lišće koje je vetar naneo, istresti pirotske ćilimčiće koji leže pored Vidovih nogu. U Nojevoj lađi, hvala bogu, nije bilo posla, i ona strpljivo čeka dane Velikog Potopa?! I da li samo u jednoj rečenici, moj Marko Aurelije, mogu da se opišu čari ovčije pljeskavice Kod Gorče, dole u Beloj Palanci, pa crno vino kod Nataše u Brvnari i espreso i toplo mleko sa medom u Koloridu! Kako u jednoj rečenici opisati promociju Veronike u Nišu na kojoj sam od moje Kaćuše, inače žene niškog Putina, dobio broš, divnog srebrnog leptira, a koji vredi više od Šojguovog prstena na ruci mog Majora. Elem, setila se prelepa Kaćuša da sam joj na vrelu u Mokri pričao kako sam izgubio srebrnog leptira koga mi je poklonio moj imenjak iz 63. padobranske, eh, moj Marko Aurelije... Šetam, u prošli četvrtak, sa Aleksandrom i Vekom pored Savskog jezera na Adi Ciganliji. I, iz čista mira, Veka kaže da mu se sve više čini da je „car Marko Aurelije, u stvari, jevanđelista Marko“! Tu se i moja Crna, prvo, zgrane a onda zamjauče: „Slažem se da je car Marko Aurelije, u stvari, jevanđelista! Jer, kom bi se piscu dizala onolika crkva i to u Veneciji! Bajdvej, i meni se čini da su car Trajan, s početka prvog veka i car Konstantin iz četvrtog veka, braća blizanci i to sijamci! Nego, ajd`, srećna vam nova 891. godina!“