Bratko, raketa li si?

On je strateg, on ne reaguje na prvu loptu, on ne otkriva karte... kao na traci ređala je Ana Brnabić da bi na kraju poentirala: „Ja zaista ne znam nikoga ko je toliko posvećen Srbiji i SNS-u i ko je takav borac kao Aleksandar Vučić... Ako ste pametni, vi gledate, slušate i učite od njega. Posebno u politici nema boljeg učitelja na svetu od Aleksandra Vučića.“ A ja umem da se uvlačim još bolje od tebe, pomislio je Aleksandar Vulin imenovavši predsednika u poslednjeg slobodnog lidera u Evropi koji „može svakom da kaže šta misli“. Nije to ništa, zaključio je Vladimir Đukanović i podigao letvicu do neslućenih visina – on je blizak Bogu i „njegova vlast dolazi od Boga i naroda“. Ovo poslednje se delimično dopalo i samom predmetu obožavanja, pa je glumeći božijeg izabranika žiteljima Velike Plane izgovorio: „Došao sam ovde među vas, da pokažemo drugačiji odnos prema vama, običnim ljudima...“ Nažalost, ipak se pokazalo i dokazalo da niko, čak ni Đukanović, nije uspeo da izgovori prave reči koje bi blagotvorno uticale na predsednikov nemir. Koliko god se njegovi prvoborci, drugoborci, pa i pozadinci upinjali u poltronstvu, on se u pravilnim navratima vajkao da ga, kada mu je najteže, ne brane, ne stoje uz njega, ne štite mu leđa i ostavljaju ga na cedilu, zbog čega je zavapio - udvarajte mi se još malo. A dok to ne urade i to onako kako treba da urade, taj težak posao je odlučio da radi sam. Ništa novo, sa epskim dramama o sopstvenoj veličini startovao je čim se dokopao vlasti, mada se u to vreme trudio da „krivicu za poltronstvo“ prebaci na nekog stvarnog ili samo njemu znanog lika. Još 2014. nam je objasnio da nije on taj koji samog sebe hvali već to „svet radi“ i izgovorio: „Činjenica je da ceo svet, Evropska unija, Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, Evropska banka za obnovu i razvoj priznaju da Srbija sprovodi mnogo reformi i čak govore – ne ja, nego oni – da srpski narod može biti veoma ponosan na sebe i svoje vođstvo.“ Nekoliko godina kasnije su mu se baš divili neki važni ljudi iz sveta čija imena nije sa nama podelio: „Druga je stvar što sam se pet godina borio i trudio da popravim položaj Srbije, da popravim položaj Srba, da bih mogao da dođem u poziciju da smem da tražim i kažem nešto. Jedan od najvažnijih sagovornika mi je rekao `da to nisi ti Aleksandre tražio` - u šali su rekli (jedan važan čovek tu postaje množina) - `pucali bismo u tebe`... Zato što mene poštuju, da je bio bilo ko drugi da traži to što sam ja za Srbe i Srbiju tražio, sasvim sigurno bi lošije prošao.“ A do prošle godine to divljenje je naraslo toliko da je i sam Putin odlučio da se ugleda na njega i počne da obilazi Rusiju po uzoru na njegovo špartanje Srbijom, što je (ako je verovati Vučićevim rečima) lično izgovorio ambasador Rusije Aleksandar Čepurin. „Jutros smo se čuli i rekao mi je – neverovatno, kao da ste se dogovarali, pošto je dan ili dva kasnije Putin krenuo u nešto slično“, informisao nas je predsednik koji je ipak skoro 48 sati ranije startovao od Putina i koji se skromno (kako drugačije) potrudio da to istakne. Sa divljenjem je porasla i njegova veličina, pa nas je prošlo nedelje obavestio: „Da moje prisustvo na liturgiji dođe do NATO-a... da mi je to neko ranije rekao ne bih mu verovao.“ Ali ni NATO, ni Rusija ni interplanetarna zajednica nisu uspeli da smisle (niti je Vučić to uspeo da smisli umesto njih) nedavnu blistavu kulminaciju poltronstva za koju se postarao anonimni Bugarin, prosto oduvan kada je video sve predsednikove moći uoči narodnog veselja povodom početka radova na putu Ruma-Šabac-Loznica. Koristeći to veselje Vučić je okupljenom narodu izgovorio: „Ne brinite, ljudi, ne mogu oni meni ništa! Ne možete da pobedite nečiji rad! Pitao me je jutros jedan prijatelj iz Bugarske, kad je video ovo sa Amerikancima, pa sa kineskom ambasadorkom, pa kad je čuo da idem u Šabac: `Bratko, raketa li si?` Ja im kažem (nije objasnio da li se tu i Bugarin umnožio ili je još neko stigao): `Ne možeš to da pobediš! Možete da crtate šta hoćete, da pišete šta hoćete, 100 snajpera da uperite u mene... Sve to može, ali rad ne možete da pobedite.“ A kada se stigne do rada, tu Vučiću više nisu potrebni ni hvalospevi koalicionih partnera, ni celog sveta, pa ni Bugarin … apsolutno sam ume da se hvali ceo dan, svaki dan. Entuzijazam koji ga je obuzeo kada je sa 42 godine dobio svoje prvo radno mesto ga ni malo nije popustio – i dalje je prosto zabezeknut činjenicom da vidi sebe kako radi. Velikodušno obećava građanima da će se boriti za njihovo pravo na godišnje odmore, ali im još velikodušnije zvoca jer su, za razliku od njega, svi oni obični lenjivci: „Više se radujem dobrom radu nego letovanju, ali različiti su ljudi. Vidim da je postalo popularno u Srbiji da radite tri-četiri dana, umesto pet ili šest, ja ne znam šta bih sa sobom da ne radim šest ili sedam dana.“ Opoziciji ne zvoca već preti: „Kako ćete da pobedite nekog ko radi više od vas trostruko, ustaje tri sata pre vas, a završava radni dan šest sati posle vas?“ A sam sebe motiviše sasvim slučajno pred mikrofonima: „Ja nisam idealan čovek, ne bih nikad mogao kao Makron da se dodvoravam ljudima. Težak sam čovek, nisam lep, ponekad sam arogantan, ali ja radim svakoga dana naporno i za mene nema odmora. Spavam, ali srećom manje od drugih ljudi.“ Uz to, bar tako tvrdi, čita. Za razliku od drugih ljudi koji čitaju i koji od toga ne prave postmodernističko prosvetiteljstvo, Vučić se evidentno plaši da se njegova načitanost neće primetiti sama od sebe, recimo po konstrukciji rečenice ili bogatstvu jezika, pa naciju detaljno informiše o svim svojim radovima na tom polju. On baš ima veliku biblioteku (jedva je stala u onu garsonjeru koja je po podacima Agencije za borbu protiv korupcije jedina nekretnina koju poseduje), u NJujorku u „pola dva, tri ujutru obilazi knjižare“ i gleda koju će knjigu da kupi, nadao se da će od Putina dobiti knjigu jer „svi znaju koliko voli da čita“, a NJuz nas je obavestio da su tri pisca završila na infuziji jer ne mogu da stignu da pišu brzinom koja im je potrebna da bi predsedniku zadovoljili apetite za 500 do 600 stranica, koliko mu je po sopstvenoj a ne NJuzovoj proceni norma. Šteta što ne čita Politiku jer je tu mogao da vidi i zanimljiv tekst objavljen pod naslovom „Ja radim 16 časova dnevno, a odmaram se jedan čas“. Pri tome, tekst koji nije o njemu već o Musoliniju, još jednom velikom radniku koji nikada nije spavao, kome je svetlo cele noći gorelo u kabinetu, koji je „podigao više zgrada nego što će opozicija moći za života da obiđe“ i koga, naravno, nikada niko nije pobedio jer se „rad ne može pobediti“. Ali ko je NIN da se meša u tako velike državničke poslove? Pa zar nije lično predsednik na insinuaciju zaposlenika Pinka da se radi o nedeljniku koji poziva na atentat, odgovorio: „Postoji samo jedna razlika, ovi koji svaki dan govore kako će nekoga da biju, jure, da plivamo po Savi, Dunavu - to su najgore kukavice. I ti koji kažu - pet metaka u leđa da mi saspu, dok sam na VMA, to su najgore kukavice, sve ih znam, od Đilasa do Obradovića. On se trese kao prut kad je pokušao da me spreči da uđem u Skupštinu. Ja mu se smejem, i jednu rečenicu sam mu dobacio, on se kao prut trese kad je pošao da stane ispred mene. Takvih sam se nagledao, ne plašim se ja njih, ne mogu mi ništa... Ali, ja sam za to da je bolje i mržnju da dozvolimo nego da bilo koju slobodu ukinemo. I zato sam srećan kad vidim takvu naslovnu stranu koja je protiv mene, ne bih bio srećan da je protiv bilo koga od vas, srećan sam kad je protiv mene.“ Dakle, imamo predsednika koji ne samo da se hvali svojim intelektualnim sposobnostima (da ne zaboravimo, sa nama je podelio da i njegova porodica, konkretno sin, to misle: „Danilo mi kaže da treba nešto da se uradi, ja mu kažem da kaže šta. Onda on kaže: ne znam, ti si pametan“), već i činjenicom da je žestok momak sa asfalta koji sa svakim može da ukrsti pesnice. I od koga se i slučajni saputnik u avionu takođe „trese kao prut“ čim ga ledeno pogleda. Šteta samo što i Žaklina Tatalović sa N1 nije od tih koji se pretvaraju u vibrirajući prut pred oštrim pogledom, već je Vučićevu tiradu da ne razume pitanje prekinula rečima: „Kako odgovarate, ako niste razumeli?“ Dovoljno da ga podstakne na najveći lični hvalospev iz kog se konačno videla svaka pročitana knjiga, kada joj je odbrusio: „Ja najviše odgovaram na ono što nisam razumeo svojim jasnim stavom?!“ Ali da se vratimo na te pesnice, ipak bolje zvuče, čak i kada ne odgovaraju baš istini. Recimo, dok je narod protestovao ispred Predsedništva, a Vučić se krio igrajući šah (ali najbolji šah u istoriji jer je on „vrstan šahista“), lovačka priča koju smo nakon toga čuli je glasila: „Videli ste da nisam ni kukao ni bilo šta, nego sam prkosno izašao pred njih i rekao: Nema problema, 20 nas je ovde, nema policije, ali smo nas 20 spremni da se borimo i da se branimo, jer nećemo da damo fašistima da sruše Srbiju tek onako kako su zamislili.“ Tih dana je na tuču pozvao čak i petoricu opozicionih lidera – on sam protiv Đilasa, Jeremića, Obradovića i Bakića (opet nije objasnio ko se od njih četvorice umnožio, pa je stigao do pet protivnika), ali je i međunarodnoj zajednici najavio šta joj se sprema. Ne samo da je po sopstvenim rečima baš odbrusio bivšem ambasadoru SAD Kajlu Skotu, već je (opet) neimenovanim svetskom zvaničniku sasuo u lice: „Meni sole pamet kako ne treba da idem u Kinu. I onda ja kažem, aj ućuti! I on me gleda. Je l` možeš da ućutiš po tom pitanju?! Molim? Čuo si šta sam ti rek`o.“ E, to je već nešto novo. Sedam godina smo slušali Vučićeve hvalospeve o tome kako ga je neki od moćnih lidera nežno pomazio po glavi, a kako se on rastopio od miline jer je to priznanje „ne za njega već za Srbiju“, sa kojom se izgleda identifikuje. Pa on se ne jednom i ne dva puta već čitava četiri puta rukovao sa Trampom u jednom danu. U Kini je prošao i bolje od toga: „Kod Kineza postoji pravilo da nema grljenja i ljubljenja, ja to ni ne radim često. Predsednik Si je više puta izveo nekakav zagrljaj, što izuzetno retko radi, a to znači da poštuje Srbiju i ja sam zbog toga veoma srećan i ponosan.“ A u Rusiji najbolje: „To da Putin mene prati do automobila... to ja nisam doživeo iskreno da vam kažem. Je li, Matanoviću, jesam li to doživeo? A ovde je izašao, čekao da automobil pođe, mahao mi ...“ Uz to mu je poslužio i vino („svi znaju da volim da popijem vino“, euforično ponavlja kao dete kome su prvi put dozvolili da lizne alkohol), a to je veoma bitno, jer na taj način Vučić sebi daje dijagnozu: „Čovek koji pije vino ne može da bude loš čovek. Čovek koji pije vino je osoba koja ima dušu i koja ume i želi da se opusti. To je čovek koji ima prijatelje jer bez prijatelja vino nije vino.“ I šta sad, što bi rekao Vučić. Da li se radi o dobrom momku koga svet mazi (kako nam se pre podne hvali) ili oštrom momku od koga se cela međunarodna zajednica pretvorila u vibrirajuće pruteve (kako nam se predveče hvali)? Možda bi odgovor trebalo potražiti u trileru oko njegove posete Crnoj Gori, najavljene za Badnji dan, gde je pošao uz blagoslov patrijarha i gde nije stigao, valjda isto uz blagoslov patrijarha. „Sa našim narodom sam bio uvek kada je bilo teško. Kada je bilo najteže. Kada je trebalo primati udarce i kada niko drugi nije ni hteo ni smeo ja sam išao... Javila se juče američka ambasadorka u Crnoj Gori užasnuta onim što je videla u Beogradu. Je li? A nisi užasnuta svim onim što se zbiva u Crnoj Gori, nisi užasnuta kada hapse ljude zato što nose srpsku trobojku, a ima ih 30 odsto. Tad nisi užasnuta? Nisi užasnuta što srpski jezik ne može da se govori? Pa si mnogo pametna da nam soliš svu mudrost ovog sveta ne bi li se nekom dodvorila? I pitate se odakle mi hrabrost? Imam svu hrabrost ovog sveta kada mi je posao da štitim svoj narod“, zagrmeo je Vučić. Dakle, skresao je predstavnici najveće sile na svetu, pokazao ko je žestoki momak i objasnio nam rečima ko je najhrabriji predsednik u istoriji. A delima nam je taj utisak samo pojačao i on bi se otprilike mogao ovako opisati: toliko sam hrabar i toliko moćan da neću da idem nigde, ostaću kod kuće, sklupčaću se ispod kreveta, čak neću ni disati, pa da vidim za šta će onda da me optuže!