Sloboda pod pendrekom

Protesti protiv Zakona o slobodi veroispovesti u procentima su masovniji nego 1996. u Srbiji i svakako najmasovniji u istoriji Crne Gore. Ako se želi razumeti širina podrške koju imaju protivnici spornog zakona, a pre svih Srpska pravoslavna crkva, broj građana koji se okupljaju u gradovima širom CG već tri nedelje narastao je na četvrtinu stanovništva te zemlje. Nakon stupanja Zakona na snagu, 8. januara, ispostaviće se da je politički nemotivisan protest protiv diskriminacije i samovolje pomerio granice podela i pod vođstvom episkopa SPC proširio se i na Srbiju, a u pravoslavnim crkvama i na ceo svet. Tako je i kod srpske vlasti i opozicije osporavanje ovog zakona postalo aksiom. „Neće biti rasipanja protesta“, siguran je Dušan Proroković, direktor Centra za strateške alternative. „Dve tačke na kojima počiva taj režim su pređene. Građani više nemaju straha, a bez straha Milo Đukanović ne može da se održi. Drugo, razbijen je kult ličnosti - on više nije pojedinac koji može sve da reši. Jer u protestima je nagomilano nezadovoljstvo represijom nad donošenjem najvažnijih odluka, od referenduma o otcepljenju, preko ulaska u NATO, do kriminala i priznavanja kosovske nezavisnosti. A ovakav zakon nije viđen nigde posle Lava Trockog.“ Da li je Beba Popović, konsultant oba predsednika, pisao Apel 88, čiji simpatizeri su ostali u manjini i u prvoj, i u drugoj i u trećoj Srbiji, pitanje je koje je sačuvalo značaj samo u tumačenju motiva zbog kojih je napisan taj poziv Srbiji da se ne meša u unutrašnje pitanje Crne Gore i ne „destabilizuje“ komšiluk u vreme kada Beograd nije uopšte ni reagovao. Da li su Aleksandar Vučić i Đukanović, obojica pred izborima, imali nameru da se rukovođenjem novim podelama predstave kao jedini mogući stabilizatori (pri tome Đukanović treći put zaredom predizborni arsenal okreće ka SPC), takođe se izgubilo iz vidokruga kad su merači rejtinga pokazali da ukidanje prava na imovinu, diskriminacija i pokušaj ukidanja identiteta, koji iza toga stoji, nailaze na širok otpor. Spornim zakonom od SPC se, za razliku od ostalih verskih zajednica, zahteva da dokaže pravo na imovinu, koja je u katastar već upisana kao njena. U ponovnom dokazivanju, nulta godina je 1918, pre koje poreklo nije moguće dokazati, a pojedine odredbe su protivne međunarodnim konvencijama i tužilaštvu ostavljaju mogućnost da arbitrarno zabranjuje rad verskoj zajednici. Stav Srbije je, kaže Proroković, neoblikovan, ali ona mora da bude aktivna i da bi se sprečio presedan, koji bi kasnije bio primenjiv i na KiM. „Ovaj slučaj mora da se internacionalizuje, a Vučić to ne sme da pusti zbog javnosti. Pošto čita rejtinge, on to zna.“ Profesor na Pravnom fakultetu u Novom Sadu Slobodan Orlović smatra da sem molbe i zahteva, političkih sredstava, pravnih instrumenata Srbija nema. „Država mora da politički podrži opravdana nastojanja naroda u CG koji dostojanstveno i istrajno protestuje protiv anticrkvenog akta i da u toj podršci istraje sve dok su sporne zakonske odredbe na snazi. Do sada, ona je bila skromna, za razliku od javnog mnjenja koje je u toj podršci glasnije i upornije.“ Mitropolija crnogorsko-primorska i Eparhija budimljansko-nikšićka, kao i delovi Mileševske i Zahumsko-hercegovačke eparhije predvode litije i šetnje i zato što SPC, za razliku od predstavnika drugih konfesija, nije bio ponuđen međunarodni ugovor o zaštiti imovine, što ovaj zakon i čini diskriminatornim. Da je reč o pokušaju da se imovina SPC, koja bi tako postala državna, ustupi Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi, čiji „povratak autokefalnosti“ je Đukanović obećao na skupu DPS 2019. i na taj način zaokruži konstituisanje nacije na otklonu od elemenata zajedničkih sa Srbijom, ne osporavaju ni zagovornici ove ideje. Đukanovićeva nevolja je što crkvi koju pokušava da stvori na ruševinama SPC broj vernika ne raste i što je čak i u njegovoj, poslednjih 30 godina uglavnom tačnoj računici, promakla procena o masovnosti otpora. Insistiranje na građanskom pravu, zajedništvu i odricanju od politike (što je bilo deo obrazloženja i u zahtevu da Vučić ne dolazi na Badnji dan) omogućilo je solidarnost s drugim zajednicama, pa su na skupovima Srbi i Crnogorci, na njima govore islamski predstavnici i katolički sveštenici, a i od pape Franje je stigao apel podgoričkim vlastima da postignu dogovor sa SPC. Đukanovićeva nervoza u noći usvajanja zakona kada su poslanici Demokratskog fronta privedeni, bila je samo početak primene sile nad neistomišljenicima. Usledilo je prebijanje sveštenika, zavođenje straha legitimisanjem građana u prestonici, čak i hapšenje novinara. Proroković kaže da protesti nemaju samo veze sa SPC, a još manje sa opozicijom. „Ovo je početak kraja Đukanovićeve višedecenijske vladavine, a to kazuju iskustva iz svih primera sa kojima se ona može porediti. Masovnost protesta govori o motivaciji građana i da ne može da očekuje većinu na sledećim izborima.“ Sporni zakon nije odobrila Venecijanska komisija, a Evropska je sugerisala poštovanje demokratskih procedura koje su preskočene. Nizu apela - jedan predvođen predsednikom SANU koji poziva vlast da se dogovori sa SPC, drugi koji su potpisali istoričari u cilju da ospore podatke iz Apela 88, i prvom i najmasovnijem apelu čije je potpisivanje organizovala mitropolija - pridružuje se još zahteva odozdo, ali nijedan državni. Na potpisivanje peticije na osnovu koje bi Srbija trebalo da tuži CG Evropskom sudu za ljudska prava pozvalo je Udruženje za zaštitu ustavnosti i zakonitosti, drugu inicijativu su Ustavnom sudu CG podnela dva beogradska advokata i konačno je i Pravni savet SPC sročio svoju verziju. Orlović kaže da inicijativu može podneti svako, da jedna ne isključuje drugu, da bi osnov neustavnosti bilo kršenje slobode veroispovesti i prava na imovinu, kao osnovnih ljudskih prava garantovanih Ustavom Crne Gore. „I ranije vlasti su otimale crkvenu imovinu i kralj Aleksandar i Tito, ali do sada nijedna nije oduzimala same sakralne objekte – crkve, manastire, freske i ikone.“ Brža mogućnost je, kaže Orlović, podnošenje amandmana na Zakon, na sporne neustavne članove i to od strane Vlade CG, poslanika ili najmanje 6.000 birača, koje bi većina u Skupštini CG usvojila. „Za tako šta je potrebna politička volja koja može biti i posledica spoljnog ili narodnog pritiska.“ Ustanak, koji je pesnik Matija Bećković okarakterisao rečenicom - Crna Gora se rodi - sprečio je i predsednika Srbije da ponovi istorijsku netačnost kojom je pokušao da odbrani svoje nemešanje - da je CPC već imala autokefalnost, a verovatno i naveo srpskog ministra vojnog da dodeli orden opozicionom lideru u CG Andriji Mandiću za zasluge Crnogoraca u ratu vođenom pre 20 godina.