Nestanak jednog sveta

Roman Yugoslav Ane Vučković (izdavač: Partizanska knjiga) najavljen je kao elegična poema o zajedničkom vremenu koje je junakinja provela sa ocem, s posebnim naglaskom na vremenu provedenom „u ubijenoj Jugoslaviji“. Kako vam se otvorio novi rukopis? Mnogo pre početka samog pisanja slike iz ovog rukopisa bile su u mojoj glavi, moje detinjstvo, dani proživljeni u Jugoslaviji, ali još važnije – oni koje ja nisam živela, a koji pripadaju mojim roditeljima i njihovoj generaciji. Okidač za pisanje ove knjige bila je bolest i smrt mog tate i čitav spektar stanja koja su usledila, načina na koje sam sebi pokušala da objasnim smrt, konačno odvajanje, rascep, nestanak jednog sveta. Instinktivno, priča o mom tati odvela me je i onoj koja se razvijala paralelno sa njegovim životom – priči o Jugoslaviji, koju je on i sam mitologizirao, o njenoj stvarnosti i auri. Rukopis se preda mnom otvarao u naletima, vrlo burno, kao neka vrsta terapije. Osećala sam da dugujem mom tati priču o onome što mu je bilo važno, pa makar to bila i iluzija, da treba da napišem nešto i o našem odnosu i o tome kako mi danas razumemo taj pređašnji izgubljeni svet, i zapitam se šta je zapravo izgubljeno. Počela sam od vrlo ličnog, i samo meni važnog, i tek kada sam osetila da govorim u slikama i kodovima, koji bi i drugima značili, odnosno pišem o nečemu što postaje univerzalno, poželela sam da ovaj rukopis nekad i izađe. Ko su vaši junaci? Moj junak sam za početak ja sama, jer je ovo ispovedna proza, u koju se uključuje još junaka među kojima je Jugoslavija, njena ikonografija, muzika, artefakti, harmonije, mora i heroji, planine i drumovi, kojim putuju mnogi Jugoslavi, jer se ime Yugoslav može razumeti dvojako – i kao lično ime, koje se sada gotovo više ne daje, kao i narodnost. Moj junak je, naravno moj tata, ali i nekoliko drugih predstavnika njegove generacije. U ovom rukopisu će se, verujem prepoznati mnoge Mirjane, Slavice i Vesne (opet mnogo imena koja se retko ili nikako ne daju), ali i njihova deca, jer se ovaj rukopis zasniva kako na mojim utiscima, sećanjima, uspomenama tako i na anegdotama iz prošlosti porodica mojih prijatelja. Na konkurs za NIN-ovu nagradu stiglo je dve stotine knjiga. Da li je to dobra vest ili razlog za brigu? Dodela ove nagrade je retka prilika kada je književnost ponovo u fokusu. Književnost ili ono oko nje. Ali ipak, prva polovina januara uvek je, barem u društvu u kome se ja krećem, obojena razgovorima o tome kakva je koja knjiga, ko nagradu zaslužuje, a ko ne. I kada nisam u igri to me vrlo zanima. Ovo je prestižna nagrada, a ljudi žele da se približe nekom sjaju i reflektoru u čelo ili onoj napomeni na knjizi da je to već petnaesto izdanje. I pored toga što nisam sklona samozavaravanju da je nešto što sam napisala dobro, ako znam da nije, opet mi je potrebna potvrda od čitalaca ili onih koji se književnošću bave. Niko nije toliko slepo samouveren. Iz mnoštva ne mora obavezno da izađe nešto dobro, ali najčešće to ipak bude tako. Neka pišu ljudi, ako ima ko to da objavi, a kasnije i vrednuje. Nisu najgore što nam se dešava ljudi koji žele da nešto pišu. Trpeće jedino planeta i uludo posečene šume. Što naravno nije beznačajno. BIOGRAFIJA Ana Vučković (Beograd, 1984) završila je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a zatim i master studije filmologije na istom fakultetu. Novinarka je Radio Beograda 2 i kolumnistkinja Siti magazina. Objavljene su joj četiri knjige: Epoha lipsa juče (2003), Lust ’n’ Dust (2004), Plišani soliter (2007) i Surfing Serbia (2012).