Moji su junaci umiruće zveri

Roman Milenka Bodirogića Po šumama i gorama (izdavač: Orfelin) preuzima naslov iz prvog stiha poznate partizanske pesme, jer u tom delu dva čoveka zaista hodaju po šumama i gorama, tragajući za onom zemljom koja se pominje u drugom stihu kao naša zemlja. Ali gde je ona? – pita se autor. Rajić, hodač i hodočasnik revolucije, ovo će pitanje pomeriti s onu stranu svake nostalgije i prepoznatljivih praksi sećanja. On je vodič u potrazi za tom zemljom i za imenima i sudbinama ranog partizanskog pokreta kroz koji je i nastajala. Na hodanjima po Fruškoj gori, Kalinu, Crepoljskom, Kalničkom gorju, Pohorju i Triglavu, Rajićev put ka Jugoslaviji fizički vodi naviše, ka šumama i gorskim vrhovima, dok istovremeno pripovedno ponire u jugoslovensku povest. Kako vam se otvorio rukopis novog romana? Dvadeset i pet godina posle Drugog svetskog rata Jugoslavija je bila prosperitetno, emancipatorsko društvo. Četvrt veka nakon njenog raspada pigmejska društva nastala tim raspadom stagnirajuća su, retrogradna, mrziteljska i valjda je jedino u čemu se slažu odijum prema toj grandioznoj ideji zajedništva i jednakosti, koja im ni mrtva ne da mira, pa je zatrpavaju megalitima istoriografskog revizionističkog smeća. Ubice bi htele da se žrtva samoproglasi krivom i opere im krvave ruke. Zato je bilo nužno, bilo je neophodno, da se vratim u leto ’41, u začetak partizanstva kroz koje je druga Jugoslavija i nastajala. Devedesetogodišnji Oskar Danon koji se 22. juna 2003, u Baški na Krku, seća 22. juna 1941. u Sarajevu – dok gleda nacističke zastave kako se vijore našim stadionima i sluša razularene huliganske horde – odričući se gradova za koje se nekada borio, bio je istinski okvir za početak pripovedanja. Posle toga je samo trebalo hodati, hodati četiri godine, onako kako je Danon hodao, biti budan i posmatrati krajolike. Ko su u vaši junaci? Moji su junaci lepe, umiruće zveri oslobođene svakog zla. Oni žive u društvima koja su proklamovano antidruštvena, čija je legislativa antidruštvena, u društvima koja su se odrekla solidarnosti, empatije i jednakosti, društvima koja su izopačila sve vrednosti, društvima hipertrofirane licemerne religioznosti u kojima se bogomolje grade da bi se obeležio teritorij i da bi se napakostilo drugome, pa mojim junacima ništa drugo ne preostaje nego da napuste gradove, koji više nisu gradovi već plemenski brlozi, i krenu u dugo umiranje po šumama i gorama, što je daleki odraz jednog drugog umiranja, onog iz ’41, istinski ljudskog, požrtvovanog i tragičkog. Moji junaci umiru kao u baladama, na međi, zaraženi lirikom i sećanjima, brkajući živote i književnost, oni hodaju sinkopirano, bauljaju, posrću, padaju i povraćaju, ali u svemu tome ima neke gordosti i dostojanstva, neke uzvišenosti, jer se iza njih prostire i obasjava ih dugačka panorama muka, pasijâ po Mustafi Dovadžiji, Slaviši Vajneru, Slobodanu Principu, Božidaru Lajneru, Katarini Mede… Na konkurs za NIN-ovu nagradu stiglo je dvesta romana. Da li je to dobra vest ili razlog za brigu? Ne mislim da je to dobra vest, ali ni razlog za brigu. To je još jedan kuriozum u svetu koji voli tobožnje neobičnosti, preterivanja i spektakle. Istina, za NIN-ov žiri to je, verovatno, razlog za brigu. BIOGRAFIJA Milenko Bodirogić (Novi Sad, 1964) diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na odseku za jugoslovensku književnost. Za knjigu Prognana bića dobio je nagradu Politikinog zabavnika za najbolje delo namenjeno mladima.