Naprednjake posle pobede tek očekuju problemi

U prethodnom tekstu za NIN u najavi 2020. pisao sam isključivo o predstojećim izborima - ko će sa kim na izbore, ko uopšte izlazi, ko će da bojkotuje, šta se može očekivati u izbornom danu i kakvi rezultati izbora se očekuju. Dve nedelje kasnije čini se kao da su neka od tih pitanja već dobila odgovor. Kao iz vedra neba 11. januara je odjeknula vest iz Politike da će se izborni prag smanjiti sa pet na tri odsto. Nemam sumnju da se samo jedna stvar krije iza toga - pokušaj da se umanji efekat bojkota izbora. Jer, zajedničko za sve opozicione stranke koje su najavile izlazak na izbore bio je upravo taj izborni prag, koji im je udaljen desetinama hiljada glasova. Iako na početku niko iz vlasti nije govorio o ovome, osim usputnog tvita Milenka Jovanova, Aleksandar Vučić je u prvom gostovanju na televiziji nakon objave te vesti ukazao da vlast zaista želi da smanji izborni prag. Pluralizam, zastupljenost različitih društvenih kategorija nije, međutim, gorući problem izbornog sistema u Srbiji, već upravo obrnuto - indirektna parlamentarizacija predstavlja jedan od neželjenih efekata izbornog sistema u Srbiji. Tako se dešava da šest izbornih lista pređe izborni prag, a u parlamentu se pojavi skoro 20 političkih partija i više od 10 poslaničkih klubova. Srbiji nije potrebna dalja proliferacija političkih aktera nego ukrupnjavanje partija i kretanje partijskog sistema ka tri do pet relevantnih aktera u okviru proporcionalnog predstavljanja (umerenog pluralizma i jasno ideološki pozicioniranih partija ukoliko se proporcionalna formula ne menja, o čemu bismo takođe mogli da otvorimo široku raspravu, ali svakako ne nekoliko meseci pre izbora, u stanju političke krize). Baš zato što se u neke od najvažnijih elemenata izbornog sistema ne dira u izbornoj godini i na stranu što se o izbornom pragu apsolutno nije pričalo – zabrinjava ozbiljnija reakcija javnosti. Ovakve promene se rade isključivo uz široku javnu raspravu svih zainteresovanih aktera, ali i uz suštinske izmene delova izbornih sistema koji imaju značajne negativne posledice, a kojih ima mnogo u Srbiji. Svima je jasno da je Vučićev cilj da ovim spuštanjem izbornog praga pokuša da „ugura“ različite opozicione aktere u parlament usled bojkota izbora od strane opozicije, kako bi nakon izbora imao „privid“ demokratije. S obzirom na to da je bilo više nego evidentno da bi uz postojeći cenzus u parlament mogle ući samo dve liste (SNS i SPS ako izađu odvojeno), uz stranke nacionalnih manjina, Vučić je smislio mehanizam kako bi mogao da se poigra sa izborima na još jedan, dodatni način. Smanjenjem cenzusa će to svakako biti olakšano, ali će mnogi politički akteri, koji su najavili izlazak na izbore, ipak i dalje imati problem da se nađu u parlamentu. Spuštanje izbornog praga znači da će za ulazak u parlament biti potrebno između 60.000 i 100.000, glasova u zavisnosti od toga da li će na izbore izaći 30 ili 50 odsto od upisanih u birački spisak. A to i dalje predstavlja težak zadatak za mnoge, čak i uz ozbiljna grupisanja, ali svakako olakšava posao i pre svega me zanima kako će na ove izmene pravila reagovati evroparlamentarci i OEBS-ova kancelarija za demokratske institucije i ljudska prava koja prati izbore (ODIHR) i drugi međunarodni akteri. Posebno mi je interesantno kako ovu temu doživljavaju oni koji smatraju da je bojkot unapred osuđen na propast. Baš bih voleo da čujem tumačenje svih poteza vlasti od sredine 2019. zaključno sa ovom promenom? Da li je bojkot pucanj u prazno ili ipak sve ovo pokazuje da vlast baš nije sigurna šta da radi sa bojkotom i da u stvari čini sve da umanji njegov efekat? Ukoliko čini sve da umanji efekat, to znači da ga se ozbiljno plaši, zar ne? Osim najave smanjenja izbornog praga, poslednjih dana desio se još jedan važan događaj – i PSG je doneo odluku da bojkotuje izbore. To se zaista jeste očekivalo i sada je već zaokružena relevantna bojkot-opozicija. Šteta je što se ovo nije desilo ranije i što opozicija nije snažno ušla u kampanju bojkota još u septembru, ali još uvek ima dovoljno vremena da se bojkot-opozicija grupiše i pokrene jednu snažnu kampanju ubeđivanja građana da na izbore ne izađu. Ako pretpostavimo da će se izbori održati u redovnom terminu, postavlja se pitanje ko će, osim SNS-a, biti u novoj vladi. To najviše zavisi od toga ko će u parlament uopšte ući. Da je cenzus ostao pet odsto, bio bih siguran da će u parlament ući liste SNS-a i SPS-a uz nacionalne manjine i da bi u tom slučaju, teška srca, vlast činili samo - naprednjaci. Kada kažem „teška srca“, mislim na ulogu SPS-a na nekim budućim izborima i oni koji donose odluke u SNS-u to jako dobro znaju. Uz niži izborni prag postoji šansa da više lista uđe u parlament, za pretpostaviti je da će opstati koalicija SNS-SPS, da se Ivica Dačić ne bi kandidovao za predsednika na narednim izborima i da u slučaju vanrednih parlamentarnih izbora 2020. ili 2021. socijalistima bude teže da „promene stranu“. Naravno, mislim da bi opozicija napravila novu veliku grešku kada bi u nekoj narednoj vladi ponovo „oprala“ SPS i udahnula im novi život. Ovako, da li će SPS biti deo vlade ili ne je isključivo pitanje za Vučića. Iako se najavljuju velike promene unutar SNS-a i Vlade Srbije, poprilično sam siguran da sastav nove vlade neće biti preterano različit od aktuelne. Moguće je da se neki ljudi zamene, ali u poslednje vreme smo svi videli koliko su pojedinci duboko uvezani sa Vučićem i koliko u stvari njihov sistem zavisi od pojedinih ljudi poput Nebojše Stefanovića (trgovina oružjem njegovog oca Branka) ili Siniše Malog (dokazani plagijator doktorata). Pored svih sukoba koji postoje, povezanost između ključnih ljudi u vlasti je tolika da ne verujem da će se Vučić usuditi da iz sastava buduće vlade isključi ove ljude. Za Vučićeve najbliže saradnike očekujem da će zadržati mesta, posebno u resorima koje drže godinama ili resorima iz kojih se najlakše izvlači novac. Možemo očekivati da se eventualno dese promene u resoru privrede (isključivo iz ličnih razloga), omladine i sporta, kulture i medija, ekologije i sl. S obzirom na to da je najavljeno podmlađivanje kako stranke, tako i Vlade – u ovim resorima bismo mogli da očekujemo nove mlade ljude. Mlade treba podržati, ali ako znamo ko i kako predlaže za ove pozicije – od njih nećemo moći mnogo da očekujemo. Ako budu pokazali samostalnost i spremnost da nešto urade, brzo će biti smenjeni. Zbog toga, od nove vlade realno nemamo šta novo da očekujemo. Originalnost i autentičnost od nove vlade ne treba očekivati ni zbog toga što će se i u 2020. odluke donositi na Andrićevom vencu. Eventualno može biti zanimljiva sudbina Ane Brnabić i pitanje da li će ona ostati na svojoj poziciji. Nisam siguran u to, ali je to toliko nebitna tema da nema potrebe trošiti ove redove na nagađanja ko bi mogao da bude novi premijer/ka i šta će biti sa aktuelnom. Nakon 2019, koja je praktično bila potpuno izgubljena za dijalog između Beograda i Prištine, otvara se pitanje šta će se u 2020. tražiti od obe strane. Nakon izbora na Kosovu i pobede Aljbina Kurtija očekuje se ukidanje taksa čim se formira nova vlada, a nakon izbora u Srbiji – vrlo verovatno i nastavak dijaloga i pokušaj da se postigne određeni sporazum između dve strane. Odnosno, pitanje Kosova se može aktivirati sa dve različite pozicije i postaviti okvir za delovanje političkih aktera u Srbiji. Jedni tvrde da će bojkot izbora u Srbiji izazvati probleme u pogledu Vučićeve kooperacije povodom pitanja Kosova, dok drugi tvrde da će mu to upravo olakšati posao. U javnosti se pretpostavlja i tumači da Vučić ima podršku Zapada za sve dok god sarađuje povodom ovog pitanja. Iako je na vlasti već osam godina, ozbiljniji koraci, osim Briselskog sporazuma, potpisanog na početku mandata SNS, nisu učinjeni. Mnogi bi rekli da je Vučić vešto izbegavao da „isporuči“ ono što je obećao i da vešto „zavlači“ evropske partnere u tom procesu. Nije teško zaključiti da su EU i najmoćnije države sveta zatvorile oči na mnoge stvari koje se tiču unutrašnjih stvari Srbije zarad ove kooperativnosti. Ipak da pokušamo da sumiramo - nakon nekoliko izgubljenih godina u 2020. mogu se očekivati dve stvari, a nijedna nije povoljna po aktuelnu vlast. Prva je ta da će se tražiti unutrašnji legitimitet i da se prvo srede političke okolnosti u Srbiji zarad potpisivanja pravno obavezujućeg sporazuma o kome se već godinama priča. Do sada je politička situacija u Srbiji bila više nego stabilna i omogućavala je demokratski kapacitet za donošenje jedne takve odluke. U situaciji bojkota, taj demokratski kapacitet je značajno poljuljan i možda se može očekivati snažan uticaj Zapada na Vučića i Srbiju da se izgrade demokratski temelji kako bi se ušlo u nastavak pregovora između Beograda i Prištine. Ovo može da bude snažan efekat bojkota koji će naterati zvaničnike EU na značajnije posredovanje i omogućavanje demokratskih, slobodnih i poštenih izbora, što bi svakako poljuljalo uticaj koji ima vladajuća stranka. Sa druge strane, ovakva politička situacija u Srbiji može značiti značajan pritisak od strane EU i najmoćnijih država da se što pre „završi“ pitanje Kosova. Preciznije rečeno, nakon izbora se od vlasti u Srbiji, s obzirom na to da nema nikakva ograničenja unutrašnjeg tipa, može zahtevati da završi pitanje Kosova i potpiše sporazum ili prizna Kosovo. Spadam u grupu onih koji misle da Vučić nikada neće potpisati ni jedno ni drugo, a posebno ne bez garancija da će ostati na vlasti i nakon tog potpisa. U oba slučaja – u zavisnosti od toga šta će biti odgovor međunarodnih aktera – on se ne nalazi u lagodnoj poziciji. Do sada je mogao unedogled da odlaže određene stvari povodom Kosova, za šta je često imao i podršku iz Prištine, ali sada se može naći u poziciji u kojoj mu nijedna od opcija ne odgovara. Nisam siguran da postoji strpljenje za odlaganje ovog problema kod ključnih međunarodnih aktera, a nisam ni siguran da Vučić ima izlaznu strategiju u kojoj bi uradio obe stvari – direktno ili indirektno priznao Kosovo i ostao na vlasti, bez obzira na dugogodišnje pripremanje građana na takav scenario. U pogledu evropskih integracija ne očekujem ništa značajnije. Proces će formalno biti nastavljen, eventualno dobijemo „čast“ u vidu jednog ili nekoliko poglavlja u toku ove godine, ali suštinski Srbija je u reverzibilnom procesu EU-integracija. I pored otvaranja pojedinih poglavlja, Srbija je u mnogim oblastima svoj položaj pogoršala. U našoj zemlji bliže se izbori koje će opozicija bojkotovati, očekujemo probleme u vezi sa dijalogom sa Prištinom, a uz sve to ne vidim mogućnost da Srbija napravi milimetar napretka u ključnim poglavljima (vladavina prava, nezavisnost sudstva, sloboda medija i sl.), već može samo da nazaduje. Ne zaboravimo da je u izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije za 2019. konstatovano mnogo problema, od političkog stanja do drugih strukturnih problema. U izveštaju za 2020. možemo samo da očekujemo urušavanje rezultata po svim parametrima, a posebno onih koji se tiču stanja demokratije i sloboda građana. Srbija više, prema izveštaju Fridom hausa, nije slobodna, već samo delimično slobodna zemlja. To ne može da se zataška i EU će morati da slične formulacije o zarobljavanju države i gubitku slobode unese i u svoj izveštaj o napretku i da jasno ukaže na sve probleme. Kakav će odnos biti povodom Kosova ostaje da se vidi, ali u svakom slučaju građani Srbije će i dalje biti prilično udaljeni od života u EU. Osim, naravno, ukoliko se ne odsele u neku od država članica Unije. Upravo to će ove godine, kao i mnogih prethodnih, biti najveći problem Srbije. LJudi, prevashodno mladi, masovno odlaze. Ukoliko se nešto hitno ne promeni, Srbija će tek biti u velikim problemima.