Ministar bre, ne pionir

Čim je Vučić najavio da će ozbiljno rekonstruisati premijerkinu vladu, ministar prosvete se raspričao kao nikada do sada. Za samo nedelju dana smo saznali da je aktuelna strategija za obrazovanje i nauku, koja važi do 2020. godine, u potpunosti izvršena i da startuje sa novom koja će Srbiju u narednih 10 godina dovesti u isti rang sa Finskom i Južnom Korejom. Učenici će nam briljirati na PISA testu, nasilje u školama će već od ponedeljka biti rešeno (do sada je taj problem Šarčeviću služio kao zabava i komentarisao je: „Pa, znate kako, kad pogledate ovoga krupnog momka i ovoga sitnog momka, ovome piše na čelu: muči me“), a u učionice će biti dovedeni roboti i hologramski nastavnici. Nije precizirao da li će za njima slediti i hologramski toaleti, užine ili besplatne knjige u sredinama gde to nije rešeno, ali ko još sme da se bavi takvim trivijalnostima kada Mladen Šarčević progovori. Ipak se radi o čoveku koji je na novinarsko pitanje da li se oseća odgovornim što je na prošlogodišnjem PISA testu Srbija pala za dva mesta i što je svaki treći petnaestogodišnjak funkcionalno nepismen, odbrusio: „Očekivao sam kreativno pitanje, niste pazili na času, da ste pazili na času, postavili bi (očito nije bio na času kada se učilo da se kaže „biste“) normalno pitanje... Morate da obnovite lekciju. Eto vi bi na PISI bili jako slabi.“ Na prvi pogled bi se reklo da hvata poslednji voz da se dokaže i pokaže u resoru koji mu je poveren i da čini sve da bi predupredio da i on bude počišćen u najavljenoj čistki. Ali, to je samo utisak jer je ministar izričit u tvrdnji da mu nimalo nije stalo do fotelje. „Imam svoj posao i karijeru i bez ovoga, i to mnogo uspešnu međunarodnu i domaću, tako da nemam razloga da se bojim ničega sem, ne daj bože, neke bolesti sebi i porodici. Nisam političar, savršeno me ne interesuje da li ću biti član Vlade na taj način da ja sad treperim, udvaram se… Ako sam časno uradio svoj posao dosad, tu sam, ako ne, baš me briga. Ustajem ujutru, da l‘ ću da idem na moj posao ili u Nemanjinu… To je tako. Iskren sam“, kaže Šarčević. I nema razloga da mu ne verujemo – već sa 33 godine je seo u svoju prvu direktorsku fotelju, a do sada je osnovao dve privatne gimnazije i jednu privatnu ekonomsku školu. Uz to je, prema podacima Agencije za borbu protiv korupcije, vlasnik udela od 20 odsto u gimnaziji „Ruđer Bošković“, 50 odsto OŠ „Ruđer Bošković“ i 50 odsto Predškolske ustanove „Ruđer Bošković“. I nema nikakav moralni problem da u njima nastavi karijeru iako o privatnom obrazovanju ima baš loše mišljenje: „Privatne srednje škole su još gore od fakulteta tog tipa. Praksa je bila da u privatnim školama svima podele petice, đaci budu vukovci, a roditelji zadovoljni kupljenim uspehom. A onda sam se susretao sa slučajevima da takvi vukovci dođu da upišu državne studije i osvoje nula poena na prijemnom za Fakultet organizacionih nauka.“ Jedino što bi moglo da se ispreči na putu njegovog apsolutnog zadovoljstva u odnosu na pređašnju poziciju je činjenica da više ne bi mogao tako lagodno i bez ikakvih posledica da vređa koga stigne. Za novinare ne bi bio interesantan, pa ga ne bi zvali u emisije u kojima bi grmeo da mu „neće vrteti filmove i držati slovo“ i ne bi napuštao studio nakon pitanja koja mu se ne svide, uz opaske da su „čudo od televizije“. Takođe, kao privatnik koga direktno plaćaju roditelji teško da bi mogao da im urla u lice, kao što je urlao majci koja ga je upitala šta je sa besplatnim udžbenicima: „Vi ako pitate, onda ću ja da kažem, a ne da mi postavljate potpitanje. Nisam ja vama ni pionir ovde da me ispitujete kao dete. Pitali ste da vam odgovorim? Pa ja vam odgovaram, a vi me prekidate sa potpitanjima... e, pa neću da vam odgovorim!“ A ponajmanje bi mogao, kao član Vlade koju vodi gej premijerka, da zapreti da će svaki prosvetni radnik biti kažnjen ako „podstrekuje homoseksualizam i uči decu da su bespolna bića“, a da mu premijerka na to pokorno odgovori da je ponosna jer je „ministar u mojoj vladi“. Zašto i ne bi bila ponosna? Homofobija je tek sitnica uz ostale atribute koji ga krase - uz manjak pristojnosti i višak bahatosti predstavlja idealan izbor za vladajuću stranku. Ne samo da besprekorno zabavlja većinsko biračko telo školovano na rijalitijima, već i svesno radi na zatupljivanju onih koji to nisu, što i te kako ide naruku SNS-u. Za razliku od svog prethodnika koji nije bio spreman da se pokori Vučićevom zahtevu da se onepismenjavanje ozakoni, Šarčević je oduševljeno prihvatio i plasirao dualno obrazovanje koje stvara armiju polupismenih radnika obučenih da šrafe jedan određeni šraf, na jednu određenu mašinu, u jednom određenom roku. Tim potezom je stvorio ne samo jeftinu već i pokornu radnu snagu, a za one koji su baš rešili da studiraju osmislio je poslasticu – dualno visoko školstvo, šta god to značilo. Uz to je pronašao i prave reči za ono malo „lažne elite“ koja je preostala, naravno pojačane jednim akademskim „bre“ (uputio ih je profesorima koji su potpisali podršku protestu Jedan od pet miliona): „Ma to je malo, bre. Pa znate kolika je akademska zajednica? Od tih 610, pola penzionera i neki mladi istraživači, počeli tek juče da rade. Nemate tu ozbiljnih imena.“ Nemamo? Šteta onda što te reči nije uputio i odboru za dodelu Nobelove nagrade, sigurno jednog od njih (Miodraga Stojkovića) ne bi pozvali da bude u timu eksperata zaduženih da kandiduje naučnike za Nobelovu nagradu u oblasti medicine. Mladen Šarčević je odradio još jedan veoma bitan posao za naprednjake – smanjio je nezavisnost svuda gde se zadržala u prosvetnom sistemu i prebacio je direktno u ruke izvršne vlasti. Predložio je Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, a glasačka mašina ga je zadovoljno usvojila, kojim je ministru data moć da bira i otpušta direktore škola. I pokazao je i dokazao koliko je koristan na primeru Više medicinske škole u Ćupriji u kojoj je podoban direktor otpustio devet profesorki koje nisu članice SNS-a, a za profesore postavio visoke funkcionere te partije i najbolje stručnjake za medicinske sestre, kao što su pravnik Aleksandar Martinović i elektrotehničar Vladimir Orlić. Uz to se pozabavio i autonomijom visokog školstva, pa je preko Zakona o visokom obrazovanju direktno ugrozio do sada zagarantovanu autonomiju univerziteta. Konkretno, sredio je da većinu članova Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje i Nacionalnog akreditacionog tela biraju Vlada i Privredna komora. Pa da vidimo sada ko će se usuditi da ne akredituje Megatrend i da mu uz to ne dodeli i zahvalnicu jer je tako lepo odškolovao Nebojšu Stefanovića, kada akreditacionom telu predsedava Sima Avramović a zamenik mu je Slobodan Unković. Peticiju protiv takvog zakona potpisalo je oko 2.000 profesora i naučnih radnika, ali se pokazalo da je to „malo, bre“. Ministar Šarčević im je lakonski uzvratio da to ne ugrožava autonomiju univerziteta, a da „ukoliko je neko izgubio svoje privilegije ima pravo da se ljuti i da to demonstrira uz peticiju“, sa kojom će vlast uraditi isto što je uradila i sa prethodnim peticijama. Sa hologramskim profesorima ili bez njih, više nego dovoljno da se preporuči i za sledeću vladu.