Turski tok na srpski način

Žute dizalice i narandžasti prsluci razbijaju monotoniju tla. Zavarivač skriven šatorom poput je (al)hemičara koji u potaji spaja dva elementa. NJegov element su cevi – spolja stroge, maslinaste i crne, a iznutra, zahvaljujući suncu, ispresecane veselim šarama nalik onim fotografijama sazvežđa i maglina kojima nas NASA i slično društvo redovno zadive. No nebo je daleko, ovo je zemaljski posao, zapravo podzemni posao, pa zemlje, to jest blata, ima mnogo, a onda još malo preko tog mnogo. U jednom romanu pokojnog francuskog pisca Robera Merla narator primećuje da se vojnik najzad može naviknuti na zimu, na glad, na sve osim na blato. Radnici ipak ne posustaju. Sumarno, radovi na gasovodu Turski tok, na lokaciji Krivi vir kod Zaječara, reporterima NIN-a su 14. januara izgledali baš kao što bi veliki infrastrukturni posao trebalo da izgleda. Postoji samo jedan problem – Dušan Bajatović, direktor Srbijagasa, tri nedelje ranije, 25. decembra, objavio je da je taj posao gotov. Da su radovi završeni, 12. januara je potvrdio i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. „Izgradili smo 403 kilometra gasovoda, mi smo to završili. Ostaje nam da uradimo jednu kompresorsku stanicu u Žabarima i četiri merne stanice... Srećan sam što smo mi svoj deo posla završili. Bugari će, verujem, da završe do kraja maja ili juna; računam da u septembru ili do kraja godine gas svakako potekne kroz cevovod u Srbiji... Mi smo sve svoje još u decembru završili“, rekao je Vučić gostujući u emisiji Hit tvit na TV Pink. Jasno je, dakle, da nismo poredili unutrašnjost cevi sa nebulama samo zato što umišljamo da smo pisci, već i da bismo ilustrovali kako neke cevi još nisu položene u zemlju i zavarene. Niko ne spori da je veliki deo posla obavljen, ali „veliki deo posla“ nije sinonim za „završen posao“. To potvrđuju i novinari Glasa Zaječara, koji gradnju Turskog toka u svom okrugu pomno prate, i čiji je novinar Miljko Stojanović u decembru poslao prve kadrove „završenog posla“. „Nakon što smo čuli izjavu Dušana Bajatovića da je Turski tok završen, obišli smo radove na potezu iza sela Lenovac. Utvrdili smo da je stanje gotovo isto kakvo je bilo kada smo tu lokaciju obišli nekoliko meseci ranije. Postojala je deonica gde sigurno stotinak metara cevi još nije bilo postavljeno“, kaže novinarka Glasa Zaječara Anđela Risantijević. Deonice kod Lenovca i Vratarnice, nastavlja Anđela Risantijević, jesu veoma nezgodne za rad, te su novinari Glasa Zaječara posle Bajatovićeve objave obilazili i druge. „Kod Lenovca je brdovito, a kod Vratarnice cevi treba da prođu ispod Timoka i železničke pruge. To su zaista veoma komplikovani poduhvati, pa smo rešili da odemo i do Krivog vira i do Mirova, jer su nam čitaoci javili da ni tamo nije gotovo. Utvrdili smo da su radovi u još lošijoj fazi. Kod Krivog vira nije bilo dvesta ili trista metara cevi.“ Četrnaestog januara reporterima NIN-a Krivi vir je izgledao bolje od tog decembarskog opisa, ali to opet svedoči da se tamo radilo i nakon objave da je posao završen. Uostalom, ne moramo slušati novinare; možemo da pročitamo šta kaže jedna državna institucija. Zaječarsko odeljenje Sektora za vanredne situacije svakodnevno obaveštava građane o tome kakvi su im putevi. U Izveštaju o stanju na putevima u periodu redovnog zimskog održavanja za dan utorak, 14. januar 2020. piše da je vreme vedro, da su kolovozi suvi do mestimično vlažni, i tako dalje, ali ima i napomena: „Na državnom putu 1B-36 (Paraćin – Zaječar), na deonicama... Krivovirsko brdo, Mirovo... koje se nalaze uz trasu izgradnje gasovoda ,Magistralni gasovod’, moguće je stvaranje blata na putu u dužini od sto do trista metara“, piše u izveštaju. Ako je vreme „vedro“, ako su kolovozi „suvi“ ili samo „mestimično vlažni“, otkud „moguće stvaranje blata u dužini od trista metara“ baš „uz trasu izgradnje gasovoda“ tri sedmice nakon što su radovi navodno završeni? No dobro, interesantnih priča o Turskom toku ima koliko i zanimljivosti u Turskoj, pa se moramo makar usput posvetiti još jednoj. „Letos je jedna poljoprivredna porodica iz Grlišta podnela tužbu protiv preduzeća Srbijagas, jer je gasovod prošao bukvalno po sredini voćnjaka. Kažu da nisu imali nikakvo obaveštenje da će trasa da prođe posred voćnjaka, a imali su nekih devetsto sadnica višanja, koje su bile u punom rodu. Podneli su zahtev za obeštećenje, jer kada su u pitanju sadnice voća, imaju pravo na obeštećenje i u vrednosti stabala, i u vrednosti roda u narednih deset do petnaest godina. Pokrenut je sudski spor“, dodaje Anđela Risantijević. Novinari Glasa Zaječara nemaju novih informacija o tom sporu, ali su im neki meštani Lenovca tvrdili da im nadoknada za prolazak gasovoda još nije plaćena. O svemu ovome i još ponečemu, pitali smo i Srbijagas. Odgovori nisu stigli, pa će čitaoci ostati uskraćeni za reči direktora Bajatovića o tome koliko još ima nezavršenih deonica i kada će zaista biti gotove; o tome kada će gas poteći kroz Srbiju; o tome koliko je gasovod kroz Srbiju koštao, ko ga je finansirao, koliko je novca uložio Srbijagas, da li se zbog toga ovo javno preduzeće zadužilo, za koliko, na koji rok i po kojim kamatama, da li je država garantovala za vraćanje tog, kao i mnogih kredita pre toga... Nema odgovora ni o stanju sudskih sporova zbog eksproprijacije zemljišta na trasi gasovoda. Pitali smo i na čemu se temelji proračun ministra energetike Aleksandra Antića da bi Srbija od tranzita gasa godišnje mogla da prihoduje 75 miliona evra. Propustili smo, nažalost, da pitamo i na čemu se temelji proračun predsednika Aleksandra Vučića da bi Srbija od tranzita gasa godišnje mogla da prihoduje čak 180 miliona evra. Antić je, doduše, procenu izneo u decembru, Vučić u Hit tvitu, a razlika od 105 miliona evra godišnje, dozvolićete, velika je i u „zlatnom dobu“. Razlika ima i u pogledu datuma kada će se gas razigrati u cevima. Antić je u decembru rekao da će „ukoliko sve bude po planu, i Bugarska izgradi svoj deo trase, prve količine gasa kroz ovaj cevovod poteći polovinom 2020.“. Vučić, videli smo, računa da će se to zbiti „u septembru ili do kraja godine“. A pošto treće tvrdnje govore da će (i) Bugari, probijajući zemlju probiti i rokove, možda ničeg ne bude do 2021. No to je manje bitno. Važno je da niko ne očekuje da se u cevima išta desi pre polovine godine. Kada je već tako, zašto bi bio problem priznati da posao još nije gotov? Niko ne misli da je probijanje brda i reka cevima mačji kašalj. Primera radi, provlačenje gasovoda kroz NJu DŽerzi i Pensilvaniju trebalo je da bude gotovo 2018, a nadležna kompanija, PenIst pajplajn, u decembru je zatražila da se rok produži do 2022, pri čemu kritičari smatraju da je i to suviše optimistično. Dobro, tu je i pravnih nedaća bilo napretek, ali poenta je da kašnjenje ovako velikih infrastrukturnih radova nije neobično. Čemu onda nebulozne priče?