Zaglavljeni u tranziciji

Dubina i sveobuhvatnost reformi socijalizma druga su strana medalje društvenog bića socijalističkih revolucija. Te revolucije su tako radikalno preobrazile karakter i strukturu društva da ni aktuelno preokretanje toga stanja nije moglo da bude manje radikalno. Socijalizam je potro i zbrisao civilizacijske tekovine koje su bile rezultat decenijskog pa i vekovnog razvitka. Dobro je poznato da je reč o takvim stubovima civilizacije kao što su privatno vlasništvo, široko razuđena institucionalna nadgradnja kojom je to vlasništvo štićeno i juridički formalizovano, celokupan pravni poredak uključujući posebno one njegove segmente koji su štitili individualna prava i slobode, a potom i demokratske institucije kao instrumentarijum zaštite društva od često otuđene i raspomamljene države... Institucionalna pustoš koju je on produkovao mnogo se jasnije sagledava u sadašnjoj retrospektivi nego što je to bilo moguće iz perspektive događanja i aktera u vremenima samih revolucija. Time što su sistem zasnovan na slobodnim interakcijama društvenih subjekata zamenile sistemom sile i prinude, proizvele su poguban i razoran udar na individualni i društveni moral: kad zbog odsustva zakonske zaštite i vladavine prava pojedinac postane izložen samovolji politički izraslih i silno ojačalih pripadnika vladajućeg komesarijata, moralno ponašanje i delanje postaje odveć rizično, a naglo povećana cena morala predvidivo nagoni sve aktere da na toj silno poskupeloj robi žestoko ekonomišu. Kad sila potisne pravo i postane modus operandi sistema, ono što je nemoralno postaje uobičajeno, a notorno moralna opredeljenja i ponašanja postaju hazardna, čak opasna po život. To su vremena kad sin izdaje oca a najugledniji pisac velike zemlje to uzdiže kao veličanstven čin. Nesmiljena surovost prema slabijima i udvorištvo prema jačima postaju pravila individualnog i grupnog ponašanja. Iz sadašnje retrospektive posve je jasno, a umnim posmatračima bilo je jasno i u vremenu revolucionarnih obrta, da sistem koji na toj osnovi izrasta ne samo da neće na duži rok moći gotovo nikog da usreći nego čak ni da opstane. Po samoj suštini svoga bića on je izopačen, protivan nalozima ljudskosti i pretpostavkama uspešnog razvoja i opstanka. Da bi se uverila u zlo koje su misaoni i upućeni a priori i smesta sagledali, većina onih koji su sistem uz poznata lišavanja morali da podnesu imala je da sačeka njegov slom da bi eventualno posumnjala u njegovu održivost. U krajnjoj računici, zemlje koje su prošle kroz turbulencije izazvane ovim režimom mnogo su izgubile pre svega ekonomski, a potom i na širem društvenom planu - slobode, prava, preduzetništvo, kreativnost, sloboda umetničkog pa i naučnog stvaranja, nesputana komunikacija sa međunarodnim okruženjem... No, time se ne iscrpljuju udari i štete koje je socijalistički prepad naneo civilizaciji. Ironija sudbine htela je da, zahvaljujući ničim ograničavanoj moći i rezultujućoj beskrupulozno korišćenoj prinudi, socijalizam stekne ogromnu sposobnost mobilizacije resursa: iz nacionalnog dohotka mogla se prinudno izdvajati neviđeno velika akumulacija, ogromne mase ljudi mogle su prinudno da se premeste iz sektora u sektor, bilo je moguće stotine ljudi dovesti na gradilište, postrojiti ih i redom ih imenovati za zidare, asfaltere, keramičare, krovopokrivače... i dati naredbu „sad na posao!“ Zahvaljujući prinudi i njenom beskrupuloznom korišćenju bilo je u trenutku moguće silno mobilisati resurse i naglo ubrzati rast. Sistem koji je samom svojom strukturom bio osuđen na propast i koji na trajnoj osnovi nije bio sposoban da generiše ni skroman rast, uspeo je na kratak rok, i to u ranim postrevolucionarnim vremenima, spektakularno da ubrza razvitak i tako silno i gotovo neizlečivo impresionira „narodne mase“. Tako su zemlje upadale u pogubne razvojne klopke kombinovane sa nepojmljivo otežanim političkim uslovima za eventualni izlazak iz ovih kolektivističkih kvrga. Politički atraktivan i socijalno prihvaćen postao je rast koji je u početnoj fazi brz, a na dugi rok neodrživ zbog zakazivanja na planu tehničkog progresa koga nema bez decentralizacije i slobode za najšire krugove društvenih aktera. Pojam neodrživosti ima kardinalni značaj. Koliko god da je brz, rast gubi svoju društvenu vrednost ako nije održiv, tj. ako u nekoj ne baš dalekoj budućnosti počinje neminovno da se usporava i prelazi u fazu involucije i svekolikog opadanja, sa sistemskim slomom kao tragičnim epilogom. Tu su koreni velikih teškoća u reformskim naporima da se iziđe iz socijalizma. Sećanja na period brzog (ali neodrživog) rasta ne daju se, ne bar dovoljno brzo, izbrisati. Radikalna sistemska promena doživljava se kao veliki korak nazad, tržišna privreda percipira se kao inferiorna institucionalna opcija, a svaku tendenciju demokratizacije i afirmisanja ljudskih prava široka javnost doživljava kao uzrok malaksavanja privrednog rasta. U takvoj proceni reper je onaj početni period brzog ali neodrživog rasta. Ono što je naknadni produkt grbo rođenog, funkcionalno izopačenog kolektivizma pripisuje se delovanju tek oslobođene tržišne privrede koja i sama trpi neizbežne teškoće svog ponovnog uhodavanja. Narod nerado glasa za programe koji idu na tržišno usmerenu privatizaciju i okretanje privrede prema slobodnoj preduzetničkoj inicijativi. A nasušno potrebne promene mogu se izvesti samo ako se na izborima dobije mandat za realizaciju programa upravo takvih promena. Politički sistem ne generiše sile koje bi pokrenule reformu sa izgledima uspešne realizacije. To je fundamentalna prepreka sa kojom se Srbija suočava od samog početka tranzicije pokrenute ranih devedesetih godina minulog stoleća i sa kojom se sukobljava i dan-danas. To što je Srbija imala prednost da živi u „socijalizmu sa ljudskim licem - u vreme tranzicije pokazuje se kao epohalni hendikep. Razvoj tržišne privrede pretpostavlja i određeni nivo i oblike društvene svesti. Da bi se putem tržišta osigurala potrebna mobilizacija resursa neophodno je pre svega da se u stanovništvu nađe dovoljan procenat inicijativnih i preduzimljivih ljudi, a potom da se kod preduzetnički neangažovanog ostatka razvije kultura tolerancije i uvažavanja onih koji imaju mašte, znanja i hrabrosti da se upuštaju u hazardne preduzetničke poduhvate. U Srbiji nijedan od ta dva uslova nije ispunjen. Bezmalo poluvekovno socijalističko iskustvo sa striktnim ograničavanjem privatnog vlasništva i zabranom individualnog preduzetništva prigušilo je preduzetničku inicijativu i osakatilo talenat a, s druge strane, stvorilo kulturu oslanjanja na državu i potiranja odgovornosti za sopstvenu sudbinu. Društvom dominira osećaj očekivanja nekakvog poboljšanja životnih prilika koje treba da osigura neko drugi, a ne sami sve potrebitiji ljudi. Loši, često protivrečni a uvek nepotpuni, zakoni imali su za posledicu da oni malobrojni uspešni preduzetnici steknu izvestan kapital na način koji nije ni mogao da bude usaglašen sa takvim zakonima. Naročito je to bilo teško uz poslovičnu selektivnu primenu zakona. To je dovelo do opšteg uverenja da je svaki, iole znatniji imetak plod kriminalnih zloupotreba, a samim tim i do snažne averzije prema preduzetničkom sloju. Opterećena egalitarnom socijalističkom svešću, zavidna i neobjektivna, ova zla deca socijalizma radikalno negiraju svako dostignuće koje vidnije premašuje vlastite domete. Poslovni uzleti doživljavaju se kao plod mahinacija i zloupotreba, a ne kao rezultat većeg rada, superiornog talenta i ozbiljnijeg odnosa prema životu. Tu su negde krajnji uzroci našeg razvojnog zaostajanja. Našoj javnosti kao da nije doprlo do svesti da se karakter društva iz osnova promenio. Država više nije osnovni pokretač i ključni činilac privrednog života. Sa izuzetkom infrastrukturnog kompleksa i delatnosti od javnog značaja, ona više nije ni aktivni agens u proizvodnji, ni investitor, ni preduzetnik, ni finansijer neposrednih proizvodnih delatnosti. Na scenu su stupili, iako nažalost nepotpuno i ne u dovoljnom broju, individualni preduzetnici. Od njihovih poduhvata zavise i proizvodnja, i zapošljavanje, i sve ostalo što se „maže na hleb i sipa u traktor“. No, da bi preduzetnici odgovorili svom velikom pozvanju i da bi privredi podarili potrebnu dinamičnost, oni moraju da imaju široku društvenu i snažnu političku podršku. To, pored ostalog, znači da država treba da ih tretira kao svoje saradnike na najvažnijem društvenom poslu. Južna Koreja, Tajvan, Singapur i ostale uspešne zemlje u jugoistočnoj Aziji nisu tako razvojno propulzivne zato što se tamo pojavio nekakav superiorni um koji privredu usmerava daleko bolje nego u ostatku sveta. Impresivan učinak u tim zemljama produkt je uviđanja da je ključ uspešnog razvitka upravo u preduzetničkom stratumu i u rezultujućem čvrstom savezu i prisnoj saradnji vlasti i poslovnog sveta. Zemlja ne može napredovati sa neprijateljskim stavom prema preduzetništvu i sa nostalgijom za minulim centralizovanim sistemom etatističkog upravljanja čija je važna vokacija bila famozna „briga o ljudima“. Sloboda u okviru i okrilju zakona, inicijativa, samoodgovornost i pozitivan stav prema onima koji svojim rizičnim pothvatima održavaju privrednu dinamiku – to su neki od bitnih društvenih preduslova za izvlačenje iz ove razvojne nedođije. Činjenica da velike izborne dobitke ostvaruju baš oni koji se zakite nekim široko reklamiranim policijskim i sudskim progonom kakvog krupnijeg poslovnog čoveka – sigurno neće pomoći da se u ovoj zanemoćaloj privredi konačno pokrene trajno održivi razvoj. Zaključak je očigledan. Sve bitne determinante privrednog napretka u krajnjem su locirane izvan privrede same. Razvoj ne zavisi od raspoloživosti resursa jer je ona u osnovi rezultat a ne preduslov razvoja. Nasuprot tome, u daljoj uzročnoj perspektivi razvoj zavisi od institucija koje podstiču i opredeljuju kako će se resursi koristiti i kako ekonomski valorizovati. Razvojem institucija upravlja se iz političkog sistema i preko njega. No, ni tu nije krajnji uzročnik. Politički sistem ne može da osigura celishodan razvoj institucija ako na izborima pobeđuju oni koji podršku dobijaju sablažnjivim progonima poslovnih ljudi. Živimo loše i oskudno, ali veliki broj krupnih razloga za naše uskrate leži u nama samima. Biće nam bolje kad se i sami poboljšamo.