Putin zauvek

Trenutak objave je možda bio neočekivan - verovalo se da će uslediti kudikamo kasnije - ali njen sadržaj svakako nije. Predsednik Rusije Vladimir Putin je, u godišnjem obraćanju naciji, obznanio planove za značajne promene ustava iza kojih, u kakvu god se oblandu uvijali, ne stoji ništa drugo do jasna namera da i posle isteka tekućeg, drugog uzastopnog (a ukupno četvrtog) predsedničkog mandata, svu vlast zadrži u svojim rukama, i istovremeno onemogući uspon nekog drugog do statusa apsolutnog vladara kakav je on sebi prigrabio. Ritualna kolektivna ostavka vlade na čelu s diskreditovanim premijerom Dmitrijem Medvedevim, odmah nakon predsednikove objave - obrazložena potrebom raščišćavanja terena pred predstojeće promene - samo je iznova demonstrirala ko se u Moskvi jedini pita: priča se da ministri do poslednjeg časa nisu imali pojma da će naprasno ostati bez funkcija. (Čisto da se zabeleži: za novog premijera imenovan je dugogodišnji šef Federalne poreske službe Mihail Mišustin, koji važi za sposobnog tehnokratu bez političkih ambicija - što će reći da je tu kao prelazno rešenje i da je na duži rok nebitan.) Nema te demagoške maske ni političkog novogovora koji mogu da prikriju suštinu najavljenih promena. NJima se, između ostalog, predviđa ograničavanje broja predsedničkih mandata na dva ukupno umesto na dva uzastopno i pooštravaju uslovi za sticanje prava na kandidaturu za mesto šefa države; davanje većih ovlašćenja Državnoj dumi nauštrb onih predsedničkih, posebno kad je reč o izboru premijera i vlade; te proširenje nadležnosti Saveta bezbednosti i, naročito, u aktuelnoj verziji Ustava nedefinisanog Državnog saveta - dva tela kojima Putin i sada predsedava, i od kojih bi ovo drugo za četiri godine moglo da bude novi epicentar njegove de facto neograničene moći. Možda nekome neobaveštenom ponešto od pobrojanog dobro zvuči - sužavanje predsedničke moći, jačanje parlamenta - ali samo lišeno bilo kakvog konteksta. A kontekst je, kao i obično, sve. Sada 67-godišnji predsednik će, kada mu 2024. istekne poslednji predsednički mandat na koji ima pravo, na vlasti - što kao premijer, što kao šef države - neprekidno biti 25 godina. Već u ovom času u novijoj ruskoj istoriji od njega je duže vladao jedino Josif Staljin. Odavno je, međutim, bilo izvesno da Putina ni to neće zadovoljiti i da će, kao i svaki autokrata s diktatorskim inklinacijama, umesto izlazne strategije tragati za načinom da praktično do kraja života ostane tu gde je. Najava promene ustavnog ustrojstva zemlje sada je to samo potvrdila. „Kakvi su idioti i(li) pokvarenjaci svi oni koji su govorili da će se Putin 2024. povući“, jetko je prokomentarisao Aleksej Navaljni, jedan od malobrojnih Putinovih oponenata čiji se glas tu i tamo još može da čuje. O tome šta Putin namerava nakon 2024, a posebno o tome koga će izabrati za naslednika, u Rusiji i izvan nje se nagađa još od izborne pobede 2018. To je stvorilo neku vrstu neizvesnosti s odloženim dejstvom, da se tako kaže: bilo je jasno šta se od Rusije može očekivati u međuvremenu - više istog, očigledno - ali ne i šta sledi po isteku Putinovog mandata. Sada se to makar jednim delom nazire. Iako je Rusija po stepenu apsolutnog političkog monopola koji je u njoj pod Putinom uspostavljen danas mnogo bliža rigidnoj, jednopartijskoj Kini nego nekoj prosečnoj evropskoj zemlji, Kremlj sebi ne može (ili pre: ne želi) da priušti tako otvoreno gaženje elementarnih uzusa i, recimo, ukine ograničenje predsedničkog mandata na način na koji je to 2018. po kratkom postupku oposlio kineski predsednik Si Đinping (usput u Ustav uguravši svoje dubokoumno učenje; pa čik neka neko sutra njegovu omnipotentnost dovede u pitanje). Ma koliko ruska realnost svakodnevno nudila dokaze za suprotno, Moskvi je ipak stalo da očuva kakav-takav privid demokratskog institucionalnog okvira. Proizvođenje Putina u doživotnog predsednika stoga nije bilo opcija; pitanje je, dakle, bilo šta umesto toga. Precizan odgovor na to pitanje će se ipak duže čekati; zasad može samo da se nagađa šta dolazi u obzir. Jedna mogućnost je povratak na premijersko mesto, po ranije već oprobanom receptu rotacije s Medvedevim - u zapadnim medijima svojevremeno posprdno nazvanim Robinom u odnosu na Putinovog Betmena - ali većina posmatrača to ne smatra odveć verovatnim. Bavljenje prozaičnim upravljačkim poslovima na dnevnoj bazi, pritom u zemlji čija ekonomija pati od sistemskih slabosti, bez nagoveštaja da bi one za četiri godine mogle da budu prevaziđene, teško da je privlačna opcija za Putina. Delom jer izvesno veruje da ima važnija, strateška pitanja da rešava, s ambicijom da ostavi trajan trag na globalnoj sceni; delom možda i jer je svestan da će 2024. već imati previše godina da bi zadržao isti nivo radne angažovanosti kao u mlađim danima. Ali najviše zato što predsedavanje vladom u ruskim okolnostima neizostavno nosi značajan rizik od gubitka kredibiliteta kod građana, koji Putin sebi iz više razloga ne sme da priušti. (Ne treba zaboraviti da je prvi veliki pad njegovog rejtinga, pretprošle godine, usledio usled reforme penzionog sistema, kojom je radni vek za muškarce produžen za pet, a za žene za osam godina.) Druga mogućnost je da Putin punu kontrolu zadrži ostajući na čelu Državnog saveta, koji će ustavnim promenama dobiti daleko značajnije mesto u sistemu: ta funkcija, pogotovu ako njena ovlašćenja ne budu precizno definisana kao što verovatno neće biti, ne bi od njega zahtevala preveliki dnevni angažman, a omogućila bi mu da sve poluge vlasti zadrži u svojim rukama. Ili bi - to se pominje kao treća opcija - mogao da napusti sve državne funkcije i postane lider vladajuće Jedinstvene Rusije, i tako nastavi da vlada iz relativne senke. Zapadni analitičari, govoreći o ovoj opciji, kao mogući uzor navode primer kazahstanskog satrapa Nursultana Nazarbajeva, koji se lane posle 29 godina na vlasti povukao s mesta predsednika, ali je zato ostao na čelu vladajuće partije i (doživotno!) nacionalnog Saveta bezbednosti, bivajući usput i formalno proglašen za „lidera nacije“ - kao nekakav ajatolah, takoreći, samo bez teoloških konotacija; nama s Balkana na um padaju neki lokalni primeri. Uostalom, formalna pozicija koju će Putin zauzimati nakon 2024. najmanje je bitna: moć će biti tamo gde je on. U kleptokratskom režimu - koji, doduše, Putin u Rusiji nije uspostavio, ali ga je zato, u sprezi sa svojom klikom, značajno unapredio i razgranao - odlazak u političku penziju nije opcija. „Da ste stekli toliko neprijatelja koliko ih on ima“, konstatuje se u Ekonomistovom podkastu posvećenom najnovijim dešavanjima u Rusiji, „i vi biste želeli doživotno da ostanete na vlasti“. Vjačeslav Volodin, aktuelni predsedavajući Državne dume - podseća ovih dana Sergej Gurijev, bivši glavni ekonomista Evropske banke za obnovu i razvoj, u tekstu za Project Syndicate - izjavio je 2014, tada kao zamenik šefa predsedničke administracije, da „Postoji Putin; postoji Rusija. Nema Putina - nema Rusije“. Kakva užasna, stupidna teza: tvrditi da sudbina jedne velike zemlje i velike nacije - ili male zemlje i male nacije, potpuno svejedno - zavisi od jednog čoveka. Retrospektivno i u ciničnom ključu posmatrano pak, nije nemoguće da baš tu leži objašnjenje zašto Vladimir Vladimirovič planira doživotni ostanak na vlasti: možda je i on sam počeo da veruje kako matuška Rusija prosto ne može bez njega.