Bara je sve dublja a krokodili su se raskrupnjali

Kad na naslovnicama tabloida osvanu glumci, filmski reditelji i producenti, sva je prilika da se iza vesti krije politička pozadina. Na površini su obično afere, verbalni incidenti pljuvanja i uvreda, dok čitalac podrškom nekog od protagonista, zapravo odražava svoj stav o pitanju određenih stranaka, svesno ili izmanipulisano. Ponekad svađe i nisu potrebne, već samo insinuacija o umešanosti u kriminal kakvog stvaraoca, na tapetu vlastodržaca kao opozicija. Mimo toga, vlastima je kultura poslednja rupa na svirali, sudeći po izdvajanju za umetničke programe, kao što ni „žuta“ štampa za nju ne haje, osim ako je ne prezentuje u navedenom diskursu. Baš ovih dana smo svedoci takvog fenomena, o kojem bruji čaršija. Ne, nije u pitanju NIN-ova nagrada, ako ste to pomislili (niti bismo se dalje upuštali u lične osujećenosti i zavidnosti pojedinaca, prim. ur.), već okršaj dva filmska poslenika oko navodnog nuđenja mita, i već koji dan kasnije, informacija da je jednoj zvezdi, istovremeno i oponentu, pronađena droga u posedu. Ko je u pitanju, nećemo izneti, u težnji da rasvetlimo princip, bez obzira na činioce. Uostalom, mnogi već znaju i previše o pomenutim skandalima, zahvaljujući, ako ničemu drugom – društvenim mrežama i revnosnom izveštavanju pojedinih režimskih tabloida. Za divno čudo, i srećom po pravac ovog teksta, jedan od sagovornika NIN-a zbilja nije imao pojma o kakvim se „senzacijama“ radi, pa se obavestio na osnovu naših pitanja. Drugi je od svega napravio otklon humorom, dok je treći, po sopstvenoj želji, govorio uopšteno, svako se na svoj način štiteći od kontaminacije. Milena Bogavac, dramaturškinja i direktorka Šabačkog pozorišta, trudi se „da ostane normalna“ izbegavanjem da se informiše. Kad ipak do nje dopre kakva „napumpana“ vest, naprosto joj ne veruje. Jer, kako kaže, „mediji su danas ono što je nekada bio film: industrija fikcije“. Istovremeno, afere su ono što su nekad bili trileri – popularan žanr u kom su sva izražajna sredstva usmerena ka izazivanju napetosti, ali i žanr čiji je kvalitet opao, usled hiperprodukcije. Najmanje važnim se čine afere iz sveta kulture, u poređenju sa ostalim. „Govorimo o nuđenju mita u svetu filmske industrije? A koga zapravo briga, kad znamo da na istoj `mitologiji` funkcionišu zdravstvo, školstvo, politika, pa čak i trgovina oružjem! Mito – to je naša svakodnevica, kultura življenja“, Bogavac objašnjava zašto malo koga dotiče kad se o ovoj pošasti priča u kontekstu filma. Čitava ta industrija medijskih spinova, dovela je do toga da se pobrkaju sfere političkog i javnog – društvenog ili kulturnog, pa stvarnost u kojoj živimo više nije samo „politička kaljuga“, već blatnjavo đubrište svega i svačega. Tu se više ne zna koji je skršeni predmet nekad bio deo nečega. I čega. „Jedino što je izvesno jeste da svaki smrdi, jer, tako to biva na deponiji“, bila je ilustrativna Milena Bogavac. „Ne može se govoriti ni o političkoj harangi, jer je pojam političkog odavno pregažen harangama“, dodaje ona. Rešenje nije u analizi, već bi moglo biti u tome da se „sve sravni i počne od početka“. Bez mita, bez kokaina, ali pre svega, bez lažnih vesti koje su nas dovele u stanje relativizovanja svega, a posebno časti i istine. Ni Gorčin Stojanović, reditelj i umetnički direktor Narodnog pozorišta Sombor, ne bi da zadire u lični aspekt „te male javne čarke“ oko mita, a „svojevrsnog rijalitija unutar iste interesne skupine“. NJega zanima šira slika, preraspodela moći i uticaja, što bi značilo javnog novca u oblasti bez jasnih pravila igre. Pa, ako je ranije u pitanju bila „mala bara puna malih krokodila“, sad je ta „bara dublja, dok su se krokodili raskrupnjali“. Oni se glože u uslovima „samozatajnosti administrativnih ustanova“, kakvo je i Ministarstvo kulture, bez svesti da je njihov isključivi zadatak stvaranje uslova za umetnički rad i stalni razvoj te jedine strategije. „Kad toga nema, ima ad hok odluka, arbitrarnih postupaka, prostora za domunđavanje, mešetarenje, ja-tebi-ti-meni dogovaranje, a sve oko jednako neuspešnih ili poluuspešnih radova jednih te istih poludarovitih autora“, kaže Stojanović. Kinematografija su pre svega i posle svega – dela, i to, po mogućnosti – umetnička, smatra Stojanović. U Srbiji, većina ostvarenja samo liče na svoje uzore, baš kao što novopazarski džins liči na prave farmerke, završava reditelj. Tabloidni rat za čitaoce prestaje samo tokom trajanja značajnih manifestacija, kakav je Fest u sferi filma, stanovište je filmofila i direktora Centra za otvoreno društvo Milana Antonijevića, što ga „podseća na primirje tokom Olimpijskih igara“. Ili predizbornu tišinu uoči glasanja. U međuvremenu, afere cvetaju u svim oblastima, pa i u filmskoj, i u njima stradaju delatnici i njihove porodice. „Niko nije pošteđen, preživelih nema, zarobljeni nemaju šanse da prežive, tu Ženevske konvencije ne važe“, ukazuje Antonijević. Pažnju javnosti niko ne koristi za popularizaciju filma (i drugih grana kulture), jer bi to iziskivalo „paranormalne sposobnosti“ poslenika, ili borilačke veštine da energiju napadača (tabloida, u ovom slučaju) iskoriste za slanje poruke iznad tog sukoba. Jer, to je misija filmskih radnika, kao i povećanje ponude kvalitetnog, savremenog, a ujedno i vanvremenskog sadržaja. „Mnogo je lakše ukoliko se ta borba pretvori u pokret, ukoliko niste sami kao Don Kihot, ako ne upadate u podmetnute zamke i ne pecate na svaku udicu“, ističe Antonijević. „Svaki sukob ostavlja tragove, a ovaj konkretni će ih ostaviti mnogo, jer ima i predistoriju, sa mnoštvom brutalnosti, bezobzirnosti i toksičnosti tabloida, gde je teško ostati neutralan“, nastavlja Antonijević. Publika se deli u tabore, jer je javnost sluđena, zatrovana tabloidnim navodima, daleko opasnijim i od kokaina. Delom i stoga što ih često instruišu političari koji ne trpe konkurenciju. „Posebno ne vole profesionalca u glumi koji je u tom poslu bolji od njih, ali i mnogo iskrenije sagledava zemlju u kojoj živi“, Antonijević, kao u kvizu, pruža „pomoć prijatelja“ da se odgonetne identitet raščerečene ličnosti. Međutim, ona nije jedina, na sličan se tabloidni način proganjaju svi koji imaju drugačiji ugao posmatranja, što umetnost treba da najefikasnije ponudi, bliža problemima koji tište narod. Zato i nije čudo da se pojedinci odlučuju za bavljenje politikom, kako bi ispravili stvari, umesto da od njih pobegnu. U senci afera (za)ostaje pitanje interesa da se filmu vrate gledaoci kvalitetnim proizvodima koji vas zainteresuju da promislite, da preispitate svoje stavove. „Lako je praviti petparačke filmove, ali je teško napraviti nešto što se prepozna kao kvalitet, ne samo u Srbiji, već i tamo gde se filmovi mere sa drugima, gde film postaje promocija zemlje i regiona iz koga dolazi, kao što je Venecija, Kan, Berlin...“, naglašava Antonijević. NJegova poruka jeste – čitajte ponovo Šekspira: Ričarda Trećeg, Hamleta, Magbeta... „Glumci to žive, izgovaraju, publika to često gleda na sceni, a kako vidimo, to žive i naši političari u svojoj areni, a samim tim to živi i Srbija“, zaključuje Antonijević. Pa ako živimo u spletkama, neka to bar bude na najvišem dramskom nivou, a ne naivno i amaterski skovano. Napumpano do pucanja mehura.