Tužni nesporazumi

U beogradskom pozorišnom životu, bar kada je reč o velikim institucionalnim scenama, kraj prošle godine prošao je u znaku otkrivanja manje poznatih klasičnih dela. Generalno, u klasičnom repertoaru dominiraju različite vrste savremenih tumačenja, često onih u kojima se velike drame iz prošlosti smelo dekonstruišu, ili pak koriste samo kao građa za samosvojni scenski tekst, a ređa je pojava pronalaženje i približavanje modernom senzibilitetu nekih zaboravljenih ili nepoznatih tekstova. Beogradsko dramsko pozorište započelo je novo, ambiciozno osmišljeno i gromko najavljeno poglavlje u svom radu, a istovremeno otvorilo i prvi festival unije gradskih teatara regiona (RUTA), predstavom Liliom mađarskog pisca Ferenca Molnara, u režiji Ane Tomović. Reč je o tekstu s početka 20. veka koji je doživeo fijasko na praizvedbi u Budimpešti, da bi zatim, na osnovu uspeha na Brodveju, kao i još većeg uspeha njegove mjuzikl verzije pod nazivom Karusel, postao globalno najpopularniji mađarski klasični komad svih vremena. To je priča o simpatičnom probisvetu, ženskarošu i žestokom momku Liliomu, koga omekša bezuslovna i čista ljubav mlade služavke Juli, te on, zbog brige o izdržavanju porodice (dete je na putu), postaje, paradoksalno ili ne, prvo grub prema Juli, a zatim učestvuje u trapavo isplaniranom razbojništvu koje plaća glavom. U nastavku, radnja se seli na onaj svet, gde Liliom dobija šansu da, posle šesnaest godina koje će provesti u čistilištu, dođe na Zemlju, proba da od ćerke dobije iskupljenje, što mu ne uspeva, te konačno završava u paklu. Već na osnovu same priče vidi se da komad ima dva žanrovsko-stilski razdvojena dela, iako su u prvom prepoznaju naznake drugog. Prvi ima sentimentalno-melodramski okvir pučkog komada, ali pojednostavljivanje imanentno tom žanru, ipak, ne narušava realističku, socijalnu i psihološku uverljivost. U drugom delu, sasvim u duhu epohe u kojoj je drama napisana, uzmiče se od realizma, te dominira senzibilitet ekspresionizma... Ovu školsku stilsko-žanrovsku analizu ovde ne razvijam iz profesorske deformacije, već zato što je ona i u osnovi rediteljskog koncepta, što se u inscenaciji Ane Tomović prevashodno prepoznaje interesovanje da se reše ovi, formalni izazovi. Ekspresionističku začudnost, a ovde je to nagoveštaj da se iza sudbine junaka krije viši, njima i nama nedokučiv poredak, plastično je označena glavnim rediteljskim i scenografskim rešenjem. NJegovoj poetici svojstvena oneobičena realistička slika, ovde konkretno slika zabiti iz predgrađa gde se iskorak iz izvornog miljea pravi nekim ikonografskim detaljima iz američke pop kulture (logo Coca-Cole i West cigareta, kao i plakat za film Istočno od raja, s Liliomu veoma sličnim junakom koga igra DŽems Din), naš vodeći scenograf Aleksandar Denić postavio je na rotaciju koja se okreće gotovo neprestano. Ovo scenografsko-rediteljsko rešenje omogućava smenu zaleđenih slika svih likova u, za njih tipičnim pozama i radnjama. Ovim se prvo, na planu forme, gradi efekat oniričnosti, začudnosti, a zatim opredmećuje i značenjski otvorena „scenska metafora“ koja bi, recimo, mogla da se shvati kao nemoć junaka da život uzmu u svoje ruke, pomenuto kolo ili žrvanj sudbine koji njima potpuno vlada. Dramsko opravdanje za ovaj, središnji scenski znak, koji bi sam po sebi mogao da deluje ilustrativno i površno, pronalazi se u tome što Liliom radi na vašarskom karuselu, što je to njegov ceo svet. Drugo radikalno rediteljsko rešenje, a koje je u osnovi dramaturško i ostvareno sa saradnicima na adaptaciji teksta Slobodanom Obradovićem i Bojanom Denić, odnosi se na skraćivanje drugog dela komada, izbacivanje svih sporednih likova s onoga sveta, te njihovih priča. Ono je potpuno opravdano, jer su te priče digresivne, a prikaz nebeske čekaonice i njenih službenika neinventivan. Umesto toga, Liliomu se uslovi koji ga čekaju na nebu, s mogućnošću povratka na Zemlju, prenose u telefonskom razgovoru koji vodi iz govornice, dok se u završnom, neuspešnom pokušaju iskupljenja ne javlja lik Juli, već samo njihove ćerke; igra ih ista glumica, što se može shvatiti kao znak da on ne pokušava da se iskupi samo kod ćerke, već i kod one kojoj je takođe naneo bol - žene. Sve je to divno i krasno, ali - šta nas se, zapravo, tiču sve te sudbine? Molnarov Liliom nalikuje jednom drugom, zaista velikom ekspresionističkom junaku, Brehtovom Baalu, zavodniku, zločincu i pesniku, ali ni približno nema njegovu poetsku i dramsku veličinu. Onako kako su ga zamislili i/ili ostvarili rediteljka i Andrija Kuzmanović, Liliomu nije ostalo ni to malo baloovske dijaboličnosti koje ima u tekstu, nego je više spoljašnji stav jednog bahatog tipa, ali za koga isuviše rano i nedvosmisleno shvatamo da je, zapravo, slab, nežan i luzer. Najupečatljiviju ulogu u predstavi, sasvim različitu od nekolikih nepotrebnih karikatura (Ivana Nikolić kao Madam Muskat, Aleksandra Anja Alač kao Mari), pružila je Maja Izetbegović kao iskreno zaljubljena, do kraja odana Juli koja kao da nije s ovog sveta (samo se u njenoj ulozi oseća ekspresionistički ton). I pored svih dramaturških intervencija, autorski tim nije uspeo (a, možda nije smatrao za potrebno) da dekonstruiše kraj drame, te pruži drugačije, za ovo (mada, i sva ostala doba) smislenije značenje. Ovako, Liliom ostaje nekakva, valjda, hrišćanska parabola o prestupnicima koji, iako u osnovi dobri i spremni da se pokaju, ne dobijaju oprost. Fale neki duševni i duhovni senzori, ali ja u potpunosti shvatam i prihvatam izvornu, peštansku recepciju drame. Iako je umetnički vrlo veliki iskorak za Beogradsko dramsko pozorište (u pogledu koncepta, likovnosti...), ova predstava nije odgovorila na glavno pitanje: što se uopšte bavimo ovim (slabim) komadom? Što bi se reklo - mnogo buke ni oko čega. Komedija Mnogo buke ni oko čega Viljema Šekspira izvesno nije nepoznata našoj javnosti, kao što je to Liliom, ali se veoma retko igrala: u Srbiji je, od kraja 19. veka, igrana samo šest puta. Zašto je rediteljka Iva Milošević izabrala da je danas postavi, to, valjda, treba da zaključimo na osnovu replike-poente žustro izgovorene na kraju ove predstave: „čovek je nešto nestalno i tačka“. Ova ograda - da se iz navedene replike možda može da nasluti rediteljski koncept - stavljena je zato što taj iskaz sam po sebi razvija misaone asocijacije, može se pretpostaviti da predstava tematizuje nestalnost ljudske prirode, ali se, ni uz najbolju volju, ništa od toga ne može ubedljivo iščitati iz celine scenskog dešavanja. Vrlo oštri dramaturški rezovi, kao što je apstrahovanje komičkih likova Drenjine i Štapine koji komadu daju aspekt realističke osude ljudske gluposti i njenih društvenih implikacija, mogu se pravdati namerom da se akcent stavi na složene ljubavne odnose, igre i intrige, mada mnogi šekspirolozi smatraju da su baš ovi likovi možda i najveća vrednost teksta (stari Hezlit kaže da su oni: „...neizbrisiv zapis one zvanične uobraženosti i potpunog nedostatka zdrave pameti koje je Šekspir nesumnjivo preslikao iz stvarnog života...“). Nije, dakle, toliki problem u skraćivanju, koliko u tome što tekst koji je ostao nije rediteljski i glumački oblikovan. Na sceni je unutrašnjost jedne bele, minimalistički stilizovane kutije koja ne stvara ni misaone asocijacije ni emocionalno dejstvo (dekor Gorčina Stojanovića), kroz taj prostor defiluju manje ili više (a češće - više!) karikaturalne figure u nekakvim ekscentričnim kostimima (nesumnjivo atraktivni, neretko duhoviti, ali ne i znakoviti kostimi Marie Marković Miloev), što sve zajedno ostavlja utisak da se predstava svodi na dizajn. Ne bi bilo korektno da se detaljno kritikuje igra glumaca, jer njima treba da se zameri samo ono glavno: što su pristali da trikovima i gegovima, u rasponu od šprah felera do karikaturalnog plakanja, spolja pokrivaju likove, odnose i situacije koje Iva Milošević nije dramski oblikovala ili koncepcijski nadogradila, a što je za posledicu imalo i osećaj dosade. Ipak, i u takvim okvirima vidi se da je Miodrag Dragićević naš vodeći mladi glumac, te da Radovan Vujović zaslužuje velike zadatke... Ovu predstavu Jugoslovenskog dramskog pozorišta treba shvatiti, bez ikakve malicioznosti, kao tužan nesporazum, jer je potpisuje rediteljka koja je, i na ovoj i na mnogim drugim scenama, uveliko dokazala da ume da razvija zaoštrene, savremene i ubedljive scenske koncepte.