Zagađenje

Kada su Srbiju 2014. pogodile katastrofalne poplave, bilo je jasno da građani u bilo kakvoj ozbiljnijoj vanrednoj situaciji ne mogu baš mnogo da računaju na državu i institucije. A najbolje bi bilo uopšte. Pitanje je kakve bi i kolike posledice tada bile da se građani nisu organizovali i sami pomagali jedni drugima, s obzirom na to da je kompletan sistem zakazao i raspao se kao Miša Vacić na gostovanju u studiju N1. Naučili su posle toga lekciju, rekao bi neki naivni posmatrač, ali već nove poplave koje su se desile prošle godine, pokazale su da ipak nisu naučili ništa. I ne samo da nisu naučili, već su ostali jednako nonšalantni i opušteni, kao da se poplave zaista dešavaju samo jednom u hiljadu godina, pa su tada prošle i to je to, neće više. Poplave su nažalost udarile ponovo već nakon pet godina, a ostaće upamćena nedavna izjava ministra za zaštitu životne sredine Gorana Trivana da prirodu, eto, ne možete predvideti, a tek je ne možete zaustaviti. Problemi sa zagađenjem vazduha, sa kojim se veliki broj gradova u Srbiji suočava već mesecima, najnoviji je nepremostiv prirodni izazov koji je potpuno ogolio nespremnost i nezainteresovanost nadležnog ministarstva, a o funkcionerima da i ne govorimo. Da javnost nije sve burnije i burnije reagovala i da problem nije postao toliko vidljiv - čak i bukvalno - državni funkcioneri se uopšte ne bi ni oglasili, što nas tera da se zapitamo kako li se inače ponašaju u vezi sa problemima koje javnost ne vidi. Dugo su ćutali, a kada su najzad progovorili o temi zagađenja, ispostavilo se da je bolje da nisu. Jeste, praznici su tek prošli, još smo u blagdanskom raspoloženju, varimo poslednje ostatke pečenja i ruske salate, ali opet. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je tvrdio da je vazduh zagađen jer nam je porastao standard i krivio građane jer ne žele mini-hidroelektrane. Nije čestito stigao ni da elaborira o tome kako bi MHE promenile bilo šta sa svojim minimalnim postotkom proizvedene energije, ili kako je moguće da Holanđani ili Austrijanci nisu desetkovani zagađenjem usled previsokog standarda, a oglasio se ministar za zaštitu životne sredine Goran Trivan. On je krivicu takođe svaljivao na građane, tvrdeći da koriste loše energente za grejanje i loše automobile za vožnju, gde je, pak, logično postaviti pitanje, ako nam je već porastao standard, zašto onda koristimo sve te loše, nekvalitetne stvari? Da li to ministar tvrdi da predsednik laže ili su naši građani jednostavno naopaki? Premijerka Ana Brnabić je, pak, nonšalantno tvrdila da nema mesta za paniku i sazvala „hitnu“ sednicu svega nekoliko meseci nakon što je problem postao i više nego ozbiljan, a Zlatibor Lončar je savetovao građanima da stavljaju šalove preko usta kada izlaze napolje. On je takođe isticao da je i ranije bilo zagađeno, ali smo tada imali veće probleme, pa zagađenost nismo primećivali, što je samo nevešto razrađena varijanta Vučićeve priče o rastu standarda i našoj razmaženosti. Priču je zaokružio predsednik Vučić, koji se na televiziji sprdao sa ljudima koji imaju teškoće prilikom disanja i tvrdio da „izmišljaju“. Mada bi mnogi rekli da nije lepo, čak i vrlo pogrešno sprdati se sa narodom u nevolji, ali možda su se zvaničnici zapravo samo odlučili da, kad već ne mogu ništa konkretno da preduzmu, makar malo razgale, opuste i razvesele ljude. Sreća je samo pa nismo izloženi vulkanima, cunamijima ili tajfunima. Od ovih i ovakvih funkcionera, umesto plana i akcije spasavanja, dobili bismo tvrdnje da izmišljamo da nam se približava talas od 15 metara i da smo sami krivi za erupciju vulkana, jer smo sagradili kuću baš tamo gde je on odlučio da izvrši erupciju.