Šerif Miljko i Meštrović

Samo što sam, u nedelju, odgledao Felinijev Amarkord u beogradskoj Kinoteci, kad, stiže SMS poruka da je belopalanački šerif Miljko zatvorio Gorčinu kafanu Orač! I, to zato što se tamo „skuplja ološarija koja čita NIN“?! Inače, na belopalanačkim kioscima jedva da ima NIN-a. Sve to šerif Miljko otkupi, pa „ološarija“ mora da se dovija, da nabavlja NIN iz Pirota ili Niša. A šta je bio povod za zatvaranje Orača? Neki, valjda, beogradski putnici, u prolazu, idu u Kolorido na kafu, a iz NIN-a, odranije,znaju da je „Gorčina ovčija pljeskavica najbolja, od Leskovca do Stalaća“, a što je, ne lažimo se, „carstvo roštilja“. Te ovi naruče iz Kolorida dva ovala roštilja iz Orača. Ali, avaj, ceo slučaj inspekciji prijavila Jaca! Kako koja Jaca?! Žena šerifa Miljka, a koja ne zna da pliva te je novi belopalanački bazen u visini njenog pupka! Ah, Felini, Felini! Ovo je, čoveče, za tebe dušu dalo! Jer, Kusturica koji te onoliko „krao“, u Beloj Palanci se ne bi snašao. Ej, bre, Miljko! Nacisti su u Trećem rajhu zatvarali radnje samo zato što je neko Jevrejin, a ti zatvaraš kafanu u kojoj se slobodno čita NIN! Znam da ti je frka i da ćeš, po nalogu Aleka, da radiš svašta samo da bi, umesto zatvora, postao i poslanik u srpskom parlamentu! Nego, pre Felinija, svratio sam da vidim, u Narodnom muzeju, izložbu Ivana Meštrovića, a moram da priznam da mi on nije bio, baš, po volji. Ne samo zato što je bio Veliki Majstor masonske lože „Jugoslavija“, već i zato što je naredio svom masonskom kalfi, kralju Aleksandru, da sruši drevni grad Žrnovo na Avali ne bi li podigao masonski hram Neznanom junaku. A sve se više pokazuje da je, baš, na tom mestu Avalon, grad kralja Artura, a Englezi ga, evo, godinama traže na Britanskom ostrvu, pritom, znajući da su Kelti iz Podunavlja odlutali tamo, bog te pita zašto! Elem, posle pomnog razgledanja Meštrovićeve izložbe, na njega više ne gledam kao na masona, već, kao na Srbina arijevskog kova čije delo, drsko ću reći, nadvisuje i Mikelanđela! Dovoljno je stati ispred mermernog Miloša Obilića ili Kraljevića Marka, pa i Srđe Zlopogleđe, pa da počneš da se ježiš od siline koja izbija iz Meštrovićevog mermera. A tu je i Meštrovićeva zadivljujuća maketa Vidovdanskog hrama koji je trebalo da se gradi na Vračaru, baš na mestu ove rogobatne građevine bez duše, obložene radioaktivnim mermerom iz Černobilja, a sve u čast Save Nemanjića. Sada, pak, čujemo da on nije spaljen na Vračaru nego da mu je telo u nekom crnogorskom manastiru, ali to telo Rusi ne potražuju. K. G. Jung, moj guru iz Švice, ima začuđujuće zapažanje: „Da li primećuješ da na izložbi nema kneza Lazara! Meštrović kao da je znao za Gerasimov letopis u kome lepo piše da je knez Lazar ubio Miloševog oca optužujući ga za bogumilstvo! A hteo je da ubije i malog Miloša, ali njega je u zaštitu uzeo Kraljević Marko i prosledio ga sultanu Muratu. A kada je Murat stigao na Kosovo, onda je Miloš, tajno, napustio turski logor da bi prisustvovao čuvenoj Kneževoj večeri na kojoj je optužen za neverstvo. Tada će Miloš i reći ono: ’Sutra ćemo videti ko je vera, a ko nevera!’ Eto, sada ti je, valjda, jasno zašto Meštrović nije izvajao i ovekovečio kneza Lazara, jer, ovaj je bio obična protuva!“ Ali, moja Crna nikako da prežali Gorčine ovčije pljeskavice: „A i ta tvoja belopalanačka ološarija koja se skupljala kod Orača?! Zar nisu mogli da čitaju NIN ispod stola?! Jer, dobro su znali da je NIN, za šerifa Miljka, zabranjena literatura! Takva direktiva stigla iz Beograda...“