Politika je strast u njoj nema mesta za trutove

Kad je u zemlji gotovo sve izvrnuto naopako, red je i da osoba koja je život posvetila mirovnom i građanskom aktivizmu dobije status – teroriste. Zbog neprecizno napisanog tvita, Vesna Pešić morala je da u policiji objašnjava da je mislila na samoubistvo, kada je ocenila da, u slučaju da Aleksandar Vučić iskoristi Putinov model za doživotno vladanje, jedino što ostaje je „cev u glavu“. U policiju je, odmah potom, išao i glumac Branislav Trifunović, da objasni „sumnjivo“ ponašanje lika na pozorišnoj sceni. Sa sociološkinjom i „uticajnom tviterašicom“ zato smo razgovarali o stanju u koje smo dospeli. Da li ulazimo u diktaturu ili se vlast nečega plaši? Ovo što se dogodilo meni nije ništa novo, to je samo još jedna kap u moru. E, to more je potvrda da je demokratija u Srbiji doživela slom i sada plivamo u autokratiji lične vlasti Aleksandra Vučića. I NIN-u se dogodila identična situacija. Na naslovnici vašeg lista bila je mitraljevska cev pored koje je na izložbi prolazio predsednik Vučić. I ona je navodno „pucala u njega“. Eto i kod mene je cev koja je uperena u Vučića. Naravno, mogla bih da se zapitam zašto on stalno izmišlja i montira sopstveno ubistvo, od državnih udara, Jajinaca do NIN-a i mog tvita. Da li je to deo njegove propagande da je čas žrtva a čas heroj koji se „ničega ne boji“, ili je to lična, psihološka crta predsednika, ne znam. Činjenica je da sam ja samo jedna od prozvanih i privođenih, a do sada sam imala i dve tužbe, od ministra policije kome je isplaćena odšteta za duševne boli i predsednikovog kuma Nikole Petrovića. Pogledajte šta se dešava u Skupštini. Svakodnevno se prozivaju profesori Dubravka Stojanović, Ognjen Radonjić, Danica Popović, akademik Dušan Teodorović, rektorka Ivanka Popović, sudija Miodrag Majić i svi bez ikakvog razloga. Partijski lideri se na krst razapinju najstrašnijim lažima i to se dešava godinama. Može li sad opozicija da vas optuži za širenje defetizma, zbog pominjanja Vučićeve doživotne vladavine? Ma čekajte, nemojte tako ozbiljno da tumačite tvitove, pogotovo moje, ja se najčešće na Tviteru zabavljam, a zabavljam i moje pratioce. Opozicija nije toliko glupa da taj tvit uzme ozbiljno. Ne znam ni da li ga je neko iz opozicije pročitao, nije bilo komentara. A ja ću, ako do doživotnog predsednika dođe, kao, da se samoubijem - pa svakom je jasno da je to ponoćna zabava. Mene tviteraši odlično razumeju, a i opozicija je na Tviteru. Ako ćemo da pričamo o samoubijanju, meni se čini da se opozicija, pa sada i ovi mladi iz pokreta 1 od 5 miliona, suviše često samoubijaju i bez mene. Vidite li, onda, način da se smeni autoritarna vlast? Na to pitanje niko nema odgovor. Ja vidim šansu u ujedinjavanju i obnavljanju DS, ukoliko uspe da napravi novu političku platformu, ponudi odličan proizvod i pronađe ubedljivo vođstvo bez čega politika ne može. Mora da shvati da u novim okolnostima nije dovoljno ono što je bila, a i to što je bila, nije bilo dobro. Važno je da okupi što više aktivnih i pametnih ljudi, da se naoruža novim idejama i ljudima i razleti po Srbiji, podigne svoju infrastrukturu i motivaciju građana da se ide u borbu do pobede. Dobra je ideja da članovi sami finansiraju stranku, umesto da čekaju državnu apanažu. Tu su i drugi akteri koje veoma cenim, na prvom mestu Ne davimo Beograd (tu sam se i učlanila), dobro se pokazao i PSG. Ima još takvih pokreta i grupa i borba mora da se nastavi mnogo aktivnije, sa velikom predanošću i udruženim snagama. Takvi ljudi u stalnoj komunikaciji i jedinstvu mogu srušiti ovu veštačku piramidu baziranu na represiji, uceni, korupciji, siromaštvu i poniženju. Politika je strast, u njoj nema mesta za trutove, a bojim se da je to naša boljka. DS je ima Đinđića, neka se ugleda na njegovu strasnu borbu da napravi efikasni politički instrument da bi pobedio Miloševića. Ali se sad zalažete za bojkot izbora. Da, za bojkot izbora koji su nedemokratski. Već godinu dana opozicija traži da se uspostave slobodni i pošteni izbori, davani su detaljni predlozi stručnih nevladinih organizacija, od kojih nijedan nije prihvaćen. Mediji se još više zatvaraju i kontrolišu da do građana ne stigne ništa iz opozicionog tabora, pa sem Vučićeve propagande i skupštinskih prozivki, ne mogu ništa drugo da čuju. Vučićev kabinet upravo montira i raspoređuje uslužne stranke, kako se ne bi videlo da imamo jednostranački sistem i politički monopol, pa treba moderirati neke stranke na desno krilo do ekstremista, i malo lažnih „građanista“ na drugoj strani. Zato je i spustio cenzus na tri posto, s ciljem da ugura nameštene figure u Skupštinu i prikrije da je car go. Šta posle bojkota, kad vlast bude još jača? Mene to pitanje ne zbunjuje. Borba se nastavlja. Ako živite u autokratiji, imate politički, ali i ekonomski i društveni monopol i o svemu odlučuje jedan čovek, predsednik države i predsednik stranke koja je postala najveća stranka u Evropi od skoro 700.000 članova, kakva je razlika sada i posle izbora? Situacija je apsolutno ista. Guši se i onaj naš minimalistički partijski pluralizam koji je bio sveden na demokratske versus autoritarne stranke, a da nismo ni stigli do konsolidovanog partijskog sistema na levi i desni centar, ta dva osnovna pogleda na svet, što postoji u svim iole demokratskim zemljama, pa i u Hrvatskoj i Makedoniji. Shvatite da mi nemamo više demokratske izbore, pa tako je i pre i posle ovih fasadnih izbora. Vučić je danonoćno radio na tome da se ukinu politički pluralizam i demokratija, jer iz dubine svoje radikalske duše ne podnosi demokratiju, različita i organizovana politička gledišta, kritiku, medijske slobode, vladavinu prava, institucije da mu „sole pamet“, niti nezavisne sudije i tužioce koji bi, da su slobodni, pojurili njegovu korumpiranu kliku koja dramatično pljačka građane i ovu zemlju. Verujete li da će Savez za Srbiju preživeti previranja? Treba i Savez i svi bojkotaši da zajednički rade i sarađuju do izbora. Ne vidim zašto bi SzS posle izbora ostao zajedno, jer nisu koalicija, različitih su političkih pogleda i programa. I sada, kad su u bojkotu PSG, NDMBGD, DJB i SDS, četiri stranke koje nisu u Savezu, bolje bi bilo da se svi zajedno zovu Grupa za bojkot. Savez već i sada nije potreban, ali ne treba trošiti energiju na to pitanje, rešiće se samo od sebe. NJegova je velika zasluga što je snažno ušao u bojkot koji razumem kao pobunu protiv autokratije i lažnih izbora, obelodanio da u Srbiji izbora više nema i na taj način naneo udarac režimu. Verujem da će svi opredeljeni za bojkot istrajati, da podvale neće biti. Što ne znači da neko u nekoj opštini neće istupiti, što nije tako strašno neverstvo. Ne pravim od komarca magarca. Važno je da na republičkom nivou svi istraju u osvetljavanju izborne farse. Istraživanja kažu da u Srbiji ima 1,6 miliona ljudi koji ne žele Vučićevu vlast i samo 600.000 onih koji podržavaju aktuelne stranke. U čemu je problem? Ne znam koliko su ti podaci tačni, ali zamislimo da jesu. To bi išlo na teret stranaka i njihove nesposobnosti da animiraju građane. Zato mnogi ne znaju za koga da glasaju. Ili neće da glasaju za postojeće stranke i saveze, jer im ne veruju. To je i rezultat medijske odsečenosti stranaka i nedovoljne poznatosti šta one zastupaju. Mnogo se priča o politici, ali to je varljivo, mnogi nisu za Vučića, ali ih ne zanima politika, neki govore da su razočarani u stranke, neki neće da se eksponiraju. I sasvim otvoreno, milion naših građana uvek glasa za vlast. Naši građani očekuju neku korist od stranke i politike, ako im ništa ne daš ili ne obećaš šta će da dobiju, neće da glasaju za tebe. Nizak nivo razumevanja šta je politika, čemu služi i zašto treba biti aktivan građanin, veliki je hendikep kad treba menjati ovako tešku situaciju. Jesmo li stvarno „pukli demokratiju“? Konstatacija da smo pukli demokratiju nije izraz namere da dajem žestoke izjave, već je dokazana veoma pedantnim istraživanjem i analizom 20-godišnjeg perioda od 2000. do 2020, koje je obavio profesor Nebojša Vladisavljević u knjizi Uspon i pad demokratije posle Petog oktobra. Vučićeva besomučna kampanja kojom su on i njegovi trabanti uvek i svuda ponavljali da su „prethodnici“ uništili Srbiju široko se primila, a za jačanje represije se tvrdilo da je Vučić samo nastavio isti način vladanja i malo ga pojačao. To je suštinska laž koja je služila da se užasnim tabloidnim napadima i preuzimanjem skoro svih medija počisti ionako slabašna politička konkurencija, pre svega DS, koja ni sam nije stvorio čvrstu i jasnu političku platformu. Ko hoće i golim okom može da primeti da smo do 2012. imali uglavnom poštene i slobodne izbore, a da ih danas više nemamo. Tačno je da Srbija i pre Vučića nije uspela da konsoliduje institucije, ali se nije išlo preko crvene linije - do ukidanja izborne demokratije. Zašto je to bilo moguće? Uzroci nisu jednoznačni. Promenjena je međunarodna situacija, Zapad i EU su uzdrmani Bregzitom, suverenističkim populizmom, slabljenjem liberalne demokratije, visokim nejednakostima, neuračunljivim Trampom, izbegličkom krizom i zatvaranjem EU za proširenje. U odnosu na Srbiju, EU je insistirala samo na pitanju Kosova, a šta se dešavalo unutar zemlje nije bilo važno, što je „presvučenim“ radikalima dobro došlo. Drugi važan razlog je što su se za ovih 30 godina samo dve veoma slične stranke utemeljile u biračko telo, a po opredeljenju su obe antidemokratske, antievropske, proruske i ekstremno nacionalističke. SPS ima konstantno biračko telo između 10 do 14 odsto birača, a SRS je, sem u kratkim pauzama, i posle Petog oktobra bila najjača individualna stranka. DS nikad nije ušla u duboku Srbiju, njeno biračko telo je srednja klasa koja je u Srbiji relativno mala zbog niske obrazovne strukture i urbanizacije, nestabilna je i 30 godina se iseljavala i zbog ratova i ekonomskih razloga, čime je slabljena društvena osnova demokratije. Privatni sektor je bio i ostao slab, a s njim u paketu i radnička klasa koja je postala prekarna u procesu privatizacije i privilegovanjem investitora iz inostranstva. Dve ključne ideologije i dva pogleda na svet: jedan levo od centra, a drugi desno, nisu se formirali. Kad se učvrsti stranački sistem na levo i desno, onda imate alternativu: kad zariba desnica, preglasa je levica, i obrnuto. I kod nas se govori o dva pola... Pa jeste, delili smo se na demokratske i nedemokratske stranke u odnosu na autoritarnu vlast, a kad je demokratska opozicija došla na vlast posle Petog oktobra nije uspela da se održi i marginalizuje nedemokratske stranke. Doduše nakratko je uspostavljen balans između dve političke pozicije, Đinđić - Koštunica, a zatim Tadić - Koštunica. Taj balans je za vreme Tadića propao i vlast je preuzela autoritarna SNS, odnosno modifikovana radikalna stranka. Moglo bi se reći da je u Srbiji prevladalo večno nacionalno pitanje, nerešeni odnosi sa susedima, stalna priča o nekakvom svesrpskom ujedinjenju, pa s time i nacionalizam kao glavno „idejno opredeljenje“, što je opteretilo razvoj Srbije i oteralo je u permanentnu regresiju. Sporazum o letovima između Beograda i Prištine tumači se kao „hvatanje zaleta“ za dalje dogovore. Mislite li da će Vučić zaista „rešiti“ kosovsko pitanje? Nemam takav utisak. Ti letovi su smišljeni da ispadne da se nešto radi. Ne kažem da će obavezno da propadnu, ali više verujem da hoće. Ambasador Grenel naglašava ekonomsku saradnju i razvoj, ali ne vidim da je doveo neke investitore na Kosovo, ili da je tako nešto obećao. Što se tiče Vučića, on je želeo da priključi Srbiji sever Kosova, a da zauzvrat prizna Kosovo, a bila je i kombinacija o razmeni teritorija. I to je prekinuto, verovatno zato što nije dobio spoljašnju podršku od nekih važnih faktora, ali i zato što on vodi licemernu politiku. Pred spoljašnjim faktorima on bi da reši Kosovo, a kad je s nama nasamo, priča o Rusiji i Kini kako čuvaju naše Kosovo i kako „nikada neće priznati Kosovo“. Javno mnjenje zato nije pripremljeno za rešenje Kosova, i protiv je priznavanja u bilo kojoj varijanti. A kad ga ne podržava javno mnjenje, on svoj položaj neće da reskira. Uverena sam da on ništa neće uraditi po tom pitanju.