Po meri vrha vlasti

Tri minuta nakon što je Vesna Pešić napisala tvit u kom je pomenula „cev u (sopstvenu) glavu“ i tri sekunde nakon što su naprednjaci zavapili „ubi nam Vučića“, reagovalo je tužilaštvo naloživši policiji da ispita tu teroristkinju preobučenu u profesorku sociologije. Sjajno, institucija koja se proslavila zataškavanjem afere „helikopter“, ignorisanjem afere „Savamala“, nestankom dokaznog materijala u slučaju rampe i hapšenjem glasnika a ne krivaca u aferi „Krušik“ konačno je živnula. I počela da rešava ozbiljne probleme u društvu. Recimo, povodom otvorenog izazivanja nacionalne mržnje koju nam je u oktobru prošle godine demonstrirao glavni urednik TV Hepi Milomir Marić, tvrdeći da profesor Filozofskog fakulteta Danijel Sinani predaje „roka mandoljina“ (pominjalo se tu i streljanje, ali nebitno – nema Vučića u priči), već je odbacilo tužbu. Jednostavno je na prvi pogled znalo da nema šanse da je jedan od Vučićevih promotera kršio Ustav. Isto kao što je znalo da bi Vučićevog nepromotera Branislava Trifunovića valjalo podrobno ispitati u policiji povodom paljenja srpske zastave u predstavi „Pad“, iako postoje materijalni dokazi da nikada nije zapalio zastavu, niti da bi bilo protivzakonito da jeste u okviru umetničkog dela. Reklo bi se da je tužilaštvo konačno našlo svoju pravu ulogu u naprednjačkoj Srbiji i procenilo kada dela, a kada ne, i da to nije baš u tesnoj vezi ni sa Ustavom ni sa zakonima, već sa željama aktuelnog predsednika. Pokazalo se da ipak nije – predsednik ima baš mnogo želja. Nije loše što su mu izašli u susret i što nijednog od njegovih funkcionera „koje ne da“ (Lončara, Stefanovića, Gašića, Babića...) nisu uznemiravali, ali ima i te kako mnogo zamerki što nisu pohapsili i trajno zatočili one koje je on imenovao kao krivce „odokativnom“ metodom. Od lidera SZS do izvesnog Filipa Koraća „koji ubija našu decu po svim školama“, što zna svako. I kada već „svako zna“ čemu onda uopšte dokazni postupak ili tužilaštvo, dovoljno je da predsednik izađe i podeli kazne na način na koji Palma deli novac: doživotna za gospodina, pet godina za gospođu... „Predsednik se malo ili malo više zaleteo, ali je dobro što je na kraju rekao da ne želi da utiče na tužilaštvo već da samo želi kriminalce u zatvorima. Pa svi mi to želimo, izuzev kriminalaca. Ali da bi kriminalci bili u zatvoru neophodno je da tužioci budu ’vlasnici istrage’ i da im se da oruđe za rad. A po važećem zakonu dokaze obezbeđuje policija, koja ne odgovara tužilaštvu već nekom u MUP-u“, kaže sutkinja Dragana Boljević. A kada već tužilaštvo (bar za sada) ne može da ispuni i ovu Vučićevu želju, dobro je da postoji neko ko može. Ministarstvo pravde je u prvi plan izbacilo državnog sekretara Radomira Ilića koji je zatražio hitnu promenu Ustava, ali ne u skladu sa zahtevima EU ili nekim civilizovanim pravnim normama, već u skladu sa predsednikovom željom da mu se od još jedne institucije napravi lična igračka. Iznoseći laž da i u Francuskoj predsednik lično bira tužioce i sudije, Ilić je zatražio isto pravo za aktuelnog predsednika ili bar eksternu kontrolu od strane vlasti za nosioce pravosuđa. Verovatno ga je na to inspirisala jedna od Vučićevih priča „ala sam im skresao“ po kojoj je Makronu (koji je samo zbunjeno treptao) direktno u facu odbrusio da Francuska sa takvim zakonima nikada ne bi otvorila poglavlja 23 i 24 koja se tiču vladavine prava. Za razliku od Makrona, koji nije shvatio o čemu Vučić uopšte govori, ako ga je uopšte i slušao, ambasador Francuske u Srbiji Žan Luj Falkoni je demantovao Ilića (pa i Vučića) i objasnio da predsednik Francuske samo protokolarno imenuje sudije, a da izbor vrši najviše sudsko telo. Zbog te reakcije, ali i zbog činjenice da je u Srbiji već nekoliko godina u toku proces izmene Ustava u delu koji se odnosi na pravosuđe ( zahtev EU je da se smanji uticaj vlasti na pravosuđe) NIN je uputio sledeća pitanja Iliću: „Da li mi možemo u EU i da li bi Venecijanska komisija prihvatila izmene Ustava po kojima bi se smanjila nezavisnost pravosuđa, posebno imajući u vidu da je francuski ambasador rekao da model kakav predlažete ne postoji kod njih? I da li sve češće tvrdnje i od strane vlasti i od strane predstavnika vašeg ministarstva da se nosioci pravosudnih organa moraju staviti pod veću kontrolu, znače da mi kao zemlja odustajemo od EU?“ Međutim, još jednom se pokazalo da izvršna vlast ne odgovara ni novinarima ni javnosti, već samo i jedino Vučiću. Odgovarajući na isto pitanje, Sofija Mandić iz Centra za pravosudna istraživanja kaže: „Vlast izjavama o potrebi ’eksterne kontrole’ pravosuđa kroz neke moguće nove modele izbora sudija i tužilaca, pre svega priznaje da postupak izbora nosilaca pravosudnih funkcija vidi kao direktnu kontrolu njihovog kasnijeg postupanja. To pokazuje nivo do koga je korupcija pojela društvenu supstancu. Izvršna vlast nema ni najmanji problem da otvoreno kaže da je postupak izbora zapravo zaricanje na lojalnost onome ko vrši izbor. U suštini te primitivne transakcije je – ja sam te tu doveo i ti zato radiš ono što ja kažem. Zbog toga je izbor sudija i tužilaca u Narodnoj skupštini, koji sada imamo, oduvek bio predmet kritike. A kada su u pitanju evropske integracije, izmene Ustava su odložene do daljeg, odnosno do konstituisanja nove Skupštine. Teško možemo predvideti šta će novi saziv uraditi, ali jedno je sigurno – EU vrlo dobro vidi šta se dešava u Srbiji. Mislim da su prošli svi vozovi koji su ih mogli ubediti da sadašnja izvršna vlast želi bilo šta drugo do čvršće političke omče stegnute oko sudstva i tužilaštva.“ Nažalost, omča je već stegnuta do kraja, a vlast i dalje nije zadovoljna. Činjenica da su u prethodnih pet godina lično imenovali sadašnje tužioce, predsednike sudova i devet sudija Ustavnog suda, nije ih zadovoljila. Iako je Vučić nakon skandala koji je izazvala izjava državnog sekretara na trenutak oborio loptu, njegova mašinerija u parlamentu je nastavila. Tokom prošlonedeljnog zasedanja poslanik SNS-a Branimir Rančić je dramatično upozorio građane da priča sa silovateljem iz Malče nije završena jer bi uz advokata Vladimira Gajića koji je, kako je istakao, i advokat Nataše Kandić, Duška Šarića i Nehata Tačija i uz sudiju Miodraga Majića mogao da bude oslobođen. Na to se nadovezao Marko Atlagić kritikujući sve koji su postavili pitanje odakle predsedniku poverljive informacije koje su dostupne samo tužiocima (recimo u slučaju Korać) objašnjenjem da svako ko ode u Narodnu biblioteku Srbije ili kafanu može da dobije potvrdu za to?! A to valjda znači da kriminalcima može verodostojno da sudi svaki član biblioteke ili ljubitelj kafana i da je čista diskriminacija uskratiti isto pravo i Vučiću. Za vrhunac rasprave se postarao Srbislav Filipović, takođe poslanik SNS-a, koji je direktno prozvao republičku javnu tužiteljku Zagorku Dolovac jer prima ogromnu platu a ne radi svoj posao. I to je mogla da bude tačka ujedinjenja dve Srbije jer se i ona koja nije po meri SNS-a isto pita i nikako joj nije jasno zbog čega je pozvala na odgovornost tužioce koji su bili na rođendanu na kom je prema podacima tabloida bio prisutan i neki kriminalac, a nije ni pozvala ni prozvala visoke funkcionere koji su sadili paradajz usred plantaže marihuane ili sa zadovoljstvom koristili njihove nenarkotičke proizvode. Nažalost Filipović nije uočio tu dimenziju problema, već je tužiteljku ukorio jer dopušta „kriminalcu Draganu Đilasu“ da „skida glave“ članovima SNS-a, šta god mu to značilo. Da su stvari sa nezavisnošću pravosuđa, a pre svega sa udarima na tužilaštvo, otišle predaleko potvrdile su sve strukovne organizacije sa kredibilitetom. Advokatska komora Srbije je izdala saopštenje povodom „izrečenih ocena od strane predsednika Republike i drugih predstavnika državnih institucija o radu sudskih i tužilačkih organa“ da one ne doprinose jačanju instituta pravne države i ne doprinose doslednom poštovanju principa podele vlasti „kao temelja moderne države i uspostavljanju valjanih mehanizama za obezbeđivanje njihove međusobne ravnoteže“. Društvo sudija Srbije kritike na rad pravosuđa ocenjuje kao neprimerene i protivpravne uz podsećanje da je zabranjen svaki uticaj na rad javnog tužilaštva „korišćenjem javnog položaja izvršne ili zakonodavne vlasti, sredstava javnog informisanja ili na bilo koji drugi način kojim može da se ugrozi samostalnost rada tužilaštva“ i pozvalo Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca, a posebno republičkog javnog tužioca da ukažu na protivpravnost i neprihvatljivost kritika predstavnika izvršne i zakonodavne vlasti i pojedinih medija. Čak je i Alumni klub Pravosudne akademije, organizacija koju su mnogi dovodili u vezu sa vlašću tokom diskusije o promeni Ustava, oštro reagovalo na optužbu Vesne Rakić Vodinelić da rade u sadejstvu sa gongo Udruženjem sudija i tužilaca koje bespogovorno podržava vlast (predsednik UST je ujedno tužilac koji je odbacio prijavu protiv Marića) i izjavilo: „Čemu služe takve uvrede na račun našeg udruženja?....Dakle, AKPA nema ništa zajedničko sa UST, već naprotiv, ima sasvim drugačiju viziju našeg pravosuđa.“ Međutim, nadležna pravosudna tela, izuzev Visokog saveta sudstva, ipak nisu reagovala, mada se počasna predsednica Društva sudija Dragana Boljević nada da će do toga ipak doći. „Ukoliko do toga ne dođe u nekom razumnom roku, zahtevaćemo sastanak sa telima kojima smo se obratili i pokušaćemo još detaljnije da im objasnimo u čemu je problem. Azbuka vladavine prava je da svako radi u skladu sa onim što mu je poverio Ustav i zakoni, a na nama sudijama je da budemo uporni u zahtevima da naše institucije to poštuju“, kaže Dragana Boljević. Dakle, na potezu je pre svega Zagorka Dolovac. A ako je ni struka ne odobrovolji da prihvati ustavne nadležnosti za koje je plaćena, možda bi pomoglo da građani kojima je pravna država bitna, kao kompozitori u doba Miloševića, kleknu u park i mole je.