Nezaštićeno kulturno blago

Kada bi se naša Vlada zaista, a ne samo deklarativno i u reklamne svrhe, usredsredila na kulturnu baštinu Kosova i Metohije, među kojom prednjači sakralna od oko 1.300 spomenika, možda bi se i Briselskim dijalogom dotaklo tog problema od 2013. godine. Sve i ako se prištinska strana tome suprotstavlja uporno. Možda bi, uspostavljanjem prioriteta, institucije kulture uočile svoju ravnodušnost prema prizrenskom biseru, Crkvi Bogorodice LJeviške, pa završile pre sedam godina zaustavljene radove saniranja fresaka oštećenih u martovskom pogromu 2004. Dok se, s druge strane, iznalaze načini da se očisti živopis u Gračanici, potamneo od gareži sveća. Ili bi, da ima strategije, svetska javnost bila alarmirana povodom skrnavljenja zaštitnih zona, predviđenih još Ahtisarijevim planom na kojem je zasnovan Ustav Kosova, a vezano za pretvaranje srpskog pravoslavnog hrama Svetog Nikole u rimokatoličku bogomolju, u okviru arheološkog kompleksa Novo Brdo kod Prištine. Ali, ni za istraživanje ovog srednjovekovnog utvrđenja, naša država nije pokazala zanimanje, već je na tenderu Uneska posao dobila privatna firma Koto iz Beograda. Ista koja je izvodila radove i u Gračanici, i baš kao što biznis prokopava tunele kroz neprohodno tlo, ako ima interes. Etički gledano, jedini protestni potez u slučaju falsifikovanja porekla pomenute crkve, povukao je ministar kulture Vladan Vukosavljević, uputivši pismo (!) generalnoj direktori Uneska, Odri Azule, dok se predsednik Aleksandar Vučić poslužio edukacijom pape poklonivši mu monografiju Crkva Svetog Nikole - katedrala grada Novog Brda, autora Marka Popovića, naučnog savetnika Arheološkog instituta u Beogradu i arhitekte Igora Bjelića. „Tokom iskopavanja i konzervacije, nijednom nas nisu obišli stručnjaci Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, dok Ministarstvo kulture i informisanja nije bilo motivisano da finansira završetak radova sa 40 miliona dinara“, kaže za NIN Popović. Nadležno ministarstvo je, ipak, u prethodnoj petoletnici, opredelilo 53.218.178 dinara za konzervatorsko-restauratorske, ali i građevinske radove u Pećkoj patrijaršiji, Gračanici, Banjskoj i Velikoj Hoči. Planovi za budućnost utkani su u „čitav odeljak“ Nacrta strategije razvoja kulture Republike Srbije od 2020. do 2029. godine, a imajući u vidu „poseban značaj kulturnog nasleđa na KiM kao svedočanstva o nastanku srpske države, crkve i kulture“. A, kao takvo, „integralnom delu baštine Evrope i sveta“, što deluje nekako previše uopšteno, i bez posebne taktike. O populizmu govori i to što naši predstavnici u Briselu stvar rešavaju ističući frazu (za domaću upotrebu) „da svaki razgovor o zaštiti mora počivati na premisi da je ta kulturna baština - srpska“, tako kontrirajući sistematskoj kampanji Kosova da preinači istoriju. Koje odavno tvrdi za Dečane, u udžbenicima i drugim zvaničnim publikacijama, da ih je gradila stara albanska dinastija Nimani, na sličan način „brendirajući“ i druge kulturne lokalitete, pogotovo one sa turističkim potencijalom. Na šta naša strana tek odnedavno reaguje (šapatom). Ni formulacija Dečana, Pećke patrijaršije, Gračanice i Bogorodice LJeviške u okviru Uneskove liste kulturnih dobara u opasnosti - Srednjovekovni spomenici na Kosovu (Srbija), na prvi pogled – nije zadovoljavajuća. Ali je „u datim prilikama (2004. i 2008) bila ocenjena kao optimalna, jer ime Srbije u zagradi logički ukazuje na to da je `Kosovo` njen deo“, objašnjava Darko Tanasković, naš bivši ambasador u Unesku. Posebno jer je praksa Uneska, uz izuzetak jermenskih svetinja u Iranu, da kulturna dobra ne definiše prema kulturno-istorijskoj pripadnosti, već prema državi na čijoj se teritoriji nalaze. „U zavisnosti od razvoja pre svega političke situacije, uobličavaće se i pristup ovom osetljivom pitanju. Jer, u Unesku politika nikako nije u drugom planu u odnosu na kulturu, kako bi se možda moglo pretpostaviti“, kaže ili upozorava Tanasković. Slično je i sa Srbijom, kao jednom od članica Uneska, koja je sve snage usmerila ka sprečavanju ulaska Kosova u ovu organizaciju. Ne bez razloga, po mišljenju Tanaskovića, jednog od najaktivnijih učesnika ovog procesa. Jer, kako „članice Uneska mogu biti samo države, bilo je veoma značajno da se osujeti primanje `Kosova` u tu specijalizovanu organizaciju UN“. Zato što bi to „ujedno značilo svojevrsno kolektivno priznavanje državnosti ovog entiteta pod međunarodnom upravom, iako ga gotovo polovina članstva Uneska ne priznaje“, kako Tanasković ističe. Međutim, ne možemo se pouzdati u privremeno povlačenje Kosova od težnje ka članstvu u Unesku, već se sami moramo baviti svojim dvorištem, što je konkretnije moguće. Ali, čak se i brojem sakralnih i drugih objekata na KiM populistički manipuliše, kao i njihovim značajem, budući da ni za jedan nije pokrenuta procedura nominacije u Unesko, što je u domenu Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture (RZZSK). S druge strane, na listu nematerijalne baštine ušli su slava, kolo, pevanje uz gusle, stećci kao zajednički spomenik Srbije, BiH i Crne Gore, dok se na nacionalnoj tentativnoj listi ne nalazi nijedan pojam sa KiM. Po kosovskom dvorištu se tu i tamo čeprka, u skladu sa ličnim interesovanjem eksperata i – visinom honorara i dnevnica, kako saznajemo iz obaveštenih krugova. Zvanične informacije nismo dobili jer je direktorka RZZSK Mirjana Andrić „na službenom putu na Kosovu“. A samo ona zna sve odgovore (i dogovore), pa i popis kulturnih dobara na KiM. Vratimo se (i formalno) političkim konotacijama, pa i jednom od predloga Aleksandra Vučića, ideji o razgraničavanju, iako je odmah odbačen od „velikih sila“. Po ovom scenariju, „nama“ bi ostali manastiri Banjska i Sokolica, oba kod Zvečana i oba sa statusom spomenika od izuzetnog značaja. O „boraniji“ kao delu kulturne baštine i živih svetinja, na državnom nivou nikad i nismo razmišljali, i pored insistiranja pojedinih predstavnika Crkve i nauke na tome da se pod „kulturnom baštinom ne podrazumevaju samo najpoznatiji manastiri, već celokupno materijalno i nematerijalno nasleđe“. Pitanje „šta je naše“ ipak zavisi i od činjenice da je Kosovo formiralo svoj katastar, trenutno u procesu usaglašavanja sa zemljišnim knjigama od pre 1999. Pri uknjižbi nepokretnosti, internacionalno su najpoznatije komplikacije manastira Dečani, gde je Stejt department ukazao na teškoće uspostavljanja svojine nad 24 hektara vraćene zemlje. Za to vreme, naše vlasti bavile su se diskreditovanjem starešine manastira Save Janjića. Realno suočenim sa pravnim problemima, tim našim briselskim predstavnicima, ali i nekim prethodnim političarima, palo je na pamet da bi se pitanje kosovsko-metohijskih svetinja dalo rešiti po principu Svete Gore. Protojerej Velibor DŽomić, doktor pravnih nauka, u Vidovdanskom glasniku koji izdaje Dom kulture Gračanica, tome se usprotivio, objasnivši da svetogorska vrsta samostalnosti podrazumeva administrativnu vlast „prave“ države, Grčke, kakva tzv. Republika Kosovo – nije. DŽomić napominje da ovo nije eksteritorijalni model, kako se svetogorski često predstavlja i percipira, iako se radi o regulisanju teritorijalnosti, recimo, ambasada. Po mišljenju Živojina Rakočevića, književnika i novinara iz Gračanice, „80 godina je problem KiM zasnovan na prevelikom značaju, a malom kapacitetu da se on rešava“. „Ovde bi trebalo isključiti usko stručnu i naučnu javnost koja se grčevito borila sa ideologijom i sačuvala taj ogromni korpus u okviru našeg kulturološkog konteksta“. I opšteg, naravno, jer upravo su tu naša Sikstinska kapela (Bogorodica LJeviška), naš Notr Dam (Dečani), dok su neki biseri umetnosti i duhovnosti – zauvek nestali. „Da je minirana crkva u Rečanu kod Suve Reke bila u Beogradu, ceo svet bi dolazio da je vidi, ali ovde u senci velikih ostvarenja retko uspevamo i da je se setimo“, kaže Rakočević. Napominjući da ne govorimo o „mrtvim spomenicima, gomili lepo složenog kamenja, verskih slika i srednjovekovne mitologije, već o golom životu onih koji čuvaju umetnost i svetinje“. Uzgred, ali s tim u vezi, kada je SPC 2018, svom nazivu dodala zaglavlje Pećka patrijaršija, patrijarh Irinej je izjavio da „nema ništa protiv promene naziva, ali i da nema nameru da se seli na Kosovo“. Jer, ipak je „Beograd administrativni centar, dok Peć ostaje istorijski centar naše crkve, istorija naše prošlosti gde su bili patrijarsi i arhiepiskopi“. A tu „prošlost“ neka štiti Eparhija raško-prizrenska, dodaćemo.