Rupa

Izlazak na scenu bio je spektakl sam po sebi: žongleri, iluzionisti, eksperti u brzom presvlačenju, kočoperni klovnovi... Najavljeni su ugledni izvođači, ali kroz maglu i svetlosne efekte jedva im se razaznaju lica. Zapravo, za neke se publika pita koji su sad pa ovi, konsultuju se međusobno, jedan zna ovog drugi onog, niko ne zna baš sve, i jedino što se nesumnjivo da utvrditi jeste brojno stanje. Zaista ih ima osamnaest, kao što piše u programu. Upozoravamo da je reč o opasnoj predstavi, saopštava jedan od učesnika. Ali neki od nas možda i prežive. Istog trena nešto se zacrni sred improvizovanog podijuma i velika tamna rupa stade da se širi kao mastilo. Publika uzdahnu od uzbuđenja. Šta je to? Ne trudite se da shvatite, nije ni nama, pravo da vam kažemo, najjasnije. Ta rupa oduvek postoji, garantovano autentična i podzemno vezana za mnoge druge njoj slične. Da se prizove i otvori stvar je pregalaštva i izvornog dara, ezoterično objašnjava govornik. Iskonska rupa, dodaje jedan, antikolonijalistička, precizira drugi, svako svojim rečnikom. A publici bi lakše, jer shvati da je ta strašna, preteća rupa ipak izraz volje samih umetnika, kreativnog besa, neudovoljenih želja, ličnih tegoba, političke klaustrofobije, ukratko: da je rupa vrlo dosledan i pravilno usmeren kulturni stav. A rupetina se širila, mrak iz nje gutao svetlost reflektora, a publika sve revnosnije prebrojavala izvođače ne bi li ustanovili da su i dalje tu, jer pad u rupu makar za neke od njih činio se neminovnim. Onda se najednom sve umiri, podiže se i ona scenska magla i jasno ukazaše ivice ambisa. Bila je to ipak rupa sasvim osrednjeg opsega kakve se neretko sreću i relativno lako zaobiđu. Publici bi pomalo krivo, ali izvođači smesta stadoše da se nad rupom vešto dodaju raznim rekvizitima, zatežu užad, postavljaju klimave daske i kulise i za tili čas rupa postade vrlo lepo ukrašena, korisna i spremna za nastup. Prva tačka: akrobate i žongleri. Evo ga jedan, uzima zalet i skače pravo u ambis, publika vrišti, a on vešto naskače na ono uže koje se zabrinjavajuće povija pod njegovom težinom. Prošla su vremena poštenja i kompetentnosti, uzvikuje dramatično, gotovo je s moralom, juče slobodouman danas malouman, i tako redom, izvodeći piruete nad rupčagom. Reditelj sedi nešto dalje, ne zna se je li baš on reditelj cirkusa, sem što je reditelj po struci, ali publika to pretpostavlja jer s njegovih usana čita istovetne mudre reči koje akrobata na užetu glasno izgovara. Klovnovi zbunjuju, prave gungulu, trče oko rupe, jedan drugog prestižu, trapavo se spotaknu i padnu, proglašavaju trku nevažećom a publika podstiče: ponovo, ponovo... Neki kontorcionist tu pored tako se iskrivio da ga naizgled niko neće ispraviti, ne zna se gde mu je stražnji deo a gde glava. Tu je i mađioničar, stavlja neke pare u šešir, a publici objašnjava da je reč o parama jedne strane kompanije koja je došla da kolonizuje slobodni svet, a on ih je prevario i evo para u njegovom šeširu. A tren kasnije, uz naklon pokazuje prazan šešir i to se publici neobično svidi. Vreme je i da se publika aktivno uključi. Evo jednog ozbiljnog klovna, poziva publiku da priđe strašnoj rupi i uveri se u njenu istinitost. U toj će rupi, tvrdi, pre ili kasnije završiti sve što obesmišljava naše i vaše kreativno postojanje. Što ne možemo mi, moći će rupa. Deo publike okleva, nije im jasno je li to bilo doslovno ili u prenosnom značenju jer klovn je nekako preozbiljan. Uostalom, šta ima da gledaju, rupa je tu, za njen kvalitet garantuju izvođači radova pa nek joj se oni klanjaju. Drugi pak oduševljeno kliču: ukidaj, oduzimaj, sve u rupu! (vidi se, bliska im ta ideja) ali niko ne izlazi na scenu, samo dobacuju iz senki tribina. Jedan iz publike ipak odluči da se istakne. Izjavljuje da se s postojanjem rupe u potpunosti slaže. I sam je pokušao da na sličnoj poradi, ali eto, pretekli su ga u toj nameri te njemu drugo ne preostaje sem da se požali na pojedine osobine date rupe. Naime, ne mora ona da bude baš očigledna rupčaga, i stalno tako da zjapi, već po potrebi. Sad, pa za godinu dana. A onda, tragedija. Grupica znatiželjnih gledalaca prišunjala se sramežljivo tik uz ivicu ambisa. Neoprezno se nagnuli, okliznuli i - odoše. Publika je tek stigla da primeti kako se uz krik survavaju. Osamnaest izvođača rasporediše se u krug, gledaju dole, traže ih. Nesporno, na samom početku su naglasili da pojma nemaju kud ta prokleta rupčaga vodi. Lepo su rekli i upozorili. Ko im je kriv.