Srbija u v. d. stanju

Rečenica „niko ne sme da bude iznad zakona“, koju je aktuelna ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović upotrebila nakon hapšenja Miroljuba Jeftića, v. d. direktora preduzeća Infrastruktura Železnice Srbije, važila je za dotičnog, i mnogo pre nego što je pre nekoliko nedelja priveden zbog sumnje da je primio mito. Jeftić je, naime, do pre neki dan, dok nije razrešen dužnosti v. d. direktora pomenutog preduzeća, bio samo jedan od skoro 20 direktora javnih preduzeća u Srbiji koji nedopustivo dugo tu funkciju obavljaju u v. d. stanju. U svakom slučaju, iznad zakonskog ograničenja. Suprotno nedvosmislenom slovu postojećeg Zakona o javnim preduzećima koji u 52. članu jasno precizira da se v. d. direktora može imenovati do imenovanja direktora po sprovedenom javnom konkursu, ali da period obavljanja funkcije vršioca dužnosti direktora javnog preduzeća ne sme biti duži od jedne godine, istraživanje NIN-a pokazalo je da od ukupno 37 javnih preduzeća nad kojima se primenjuje gore pomenuti propis direktori 20, ne računajući Jeftića, imaju funkciju v. d. I malo koji na njoj nije duže nego što to zakon dozvoljava. Istine radi, zakon propisuje i mogućnost da isto lice ne može dva puta biti birano na mesto v. d, što ostavlja mogućnost da se v. d. stanje produžava i iznad godišnjeg limita, pod uslovom da se promeni čovek koji tu funkciju obavlja, ali trenutne vlasti ni to ne rade. Mandat direktora koji su u v. d. stanju se jednostavno produžava, pa čak i onda kada nadležni sudski organi donesu presudu da zbog isteka zakonom propisane dužine trajanja njegovog v. d. stanja potpis takvog direktora na rešenju o suspenziji radnika nije validan, jer je rešenje, po odluci suda, potpisalo neovlašćeno lice. U ovom konkretnom slučaju, neovlašćeni zastupnik bila je Mira Petrović, v. d. direktora Pošte Srbije, kojoj polovinom prošle godine ni to što nije direktno potpisivala rešenja - umesto nje to je činila njena saradnica, ali po njenom ovlašćenju - nije pomoglo da pokrije očigledno kršenje propisa. Sud je tada utvrdio, o čemu je svojevremeno pisao Blic, da je Petrovićevoj mandat istekao septembra 2017, te da ona kao neovlašćeno lice svoje ovlašćenje ne može preneti ni na druge, te je naloženo da se suspendovani radnici vrate na posao. Takođe, NIN je imao uvid i u dopis koji je baš tim povodom slat i na adresu osobe nadležne u pomenutom preduzeću po osnovu Zakona o uzbunjivanju. Mira Petrović i danas obavlja istu funkciju, v. d. je direktora javnog preduzeća, iako je iz ove sudske prakse jasno da ne samo ona, i ne samo u slučaju „benigne“ suspenzije radnika, preovlađujući deo preduzeća sa spiska onih na koje se zakon primenjuje, svakodnevno potpisuju različita dokumenta i odluke koje bi na sudu lako mogle biti osporene. Da će tako i ostati, dokazao je nedavno predsednik Srbije gostujući u jutarnjem programu TV Prva. Na pitanje voditeljskog tima da komentariše sugestiju MMF-a da se prekine sa praksom upravljanja iz v. d. fotelje, odnosno da se okončaju konkursi za izbor direktora koji u nekim preduzećima traju godinama, odgovorio je „ne dam, ja ne dam“. Svoj stav objasnio je eklatantnom, a njemu svojstvenom zamenom teza, pokušavši da to opravda brigom za sudbinu i poslovanje javnih preduzeća. „Zato što bi ti raspušteni direktori ponovo da naprave neprivlačan privatni sektor i da sve pozapošljavaju u javni... Mi ne vodimo javna preduzeća kao privatnu firmu, već kao Alajbegovu slamu“, odgovorio je predsednik dodajući kako će ipak delimično da usvoji preporuke MMF-a, ali ne precizirajući kako planira to da izvede. Umešao je tom prilikom i svoju brigu za privatni sektor, pričajući nemušto o sistemu spojenih sudova, a izbegavajući suštinu. Javnim preduzećima se očigledno ne rukovodi na dobar način, bili njihovi direktori u punom mandatu ili na v. d. uzici. Predsednik nije konkretizovao da li su preduzeća Alajbegova slama sada ili su to bila i biće ako direktori budu izabrani na konkursu i ne budu na v. d. uzdi, jer njegova namera i nije bila da kaže suštinu, već upravo da je zamagli. V. d. stanje i ne služi tome da preduzeća budu efikasnija, a njihovi direktori „disciplinovani i odgovorni“, a što predsednik tom prilikom reče, nego da ih, svestan njihovog klimavog i protivzakonitog položaja, drži na kratkom povocu. U suprotnom ne bi imao takvu dilemu. Zakon je barem jasan - mandat duži od godinu dana nije dopustiv, a ovlašćenja direktora, njegova prava i obaveze u okviru tog jednogodišnjeg v. d. stanja su isti kao i na konkursu izabranog direktora. Pride, isti su i uslovi koje zakon propisuje da bi neko mogao da sedne u fotelju direktora javnog preduzeća, a što opet dobar deo današnjih ne ispunjava, bilo da krši odredbu po kojoj ne može istovremeno obavljati i neku stranačku dužnost, bilo da svojim kvalifikacijama ili stepenom obrazovanja ne ispunjava zadate kriterijume. Kako je NIN analizirao još 2016, kada se verovalo da će vlast ispuniti zakonske odredbe i na konkursima, u zakonskom roku, izabrati direktore, od onih koji su u to vreme rukovodili sa 10 najvećih javnih preduzeća, gotovo da nije bilo moguće naći nijednog koji je istovremeno ispunjavao baš sve zakonske uslove da bi mogao da konkuriše za poziciju na kojoj se nalazi. Ipak, od svih najopasnije deluje činjenica da bi i iznad MMF-a (koji traži, osvrćući se na nemogućnost sveobuhvatne reforme tih preduzeća, jer su direktori u v. d. stanju podložniji političkom pritisku) i iznad Vučića (koji ne da, pravdajući se strahom od nediscipline i neodgovornosti), trebalo da bude zakon koji se u delovima posvećenim izboru direktora, njihovom mandatu, kvalifikacijama, pravima i obavezama, jednostavno i nedvosmisleno ne poštuje. Ali ni predsednik, a ni premijerka, bar dok ih za to ne upitaju novinari, onako usput, za to ne haju, čvrsto uvereni da je od toga što se krši zakon daleko važnije, kako onomad reče Ana Brnabić, to što se grade kilometri auto-puteva, i što se povećavaju plate i penzije. Jer, ona više voli da bude premijer takve vlade, nego one koja će se držati slova zakona. Rekorder među tim neovlašćenim licima, mada takvo nešto sud nije utvrdio samo zato što ih niko za to još nije tužio, svakako je Zoran Drobnjak, prvi čovek javnog preduzeća Putevi Srbije, pošto je u v. d. stanju već više od osam godina. NJegov imenjak Babić, koji rukovodi bratskom firmom Koridori Srbije, takođe je v. d. direktora, doduše, sa mandatom daleko kraćim od Drobnjakovog, ali je on pre godinu dana podneo „neopozivu ostavku“ posle saobraćajne nesreće kod Doljevca, u kojoj je nastradala Stanika Gligorijević. Miri Petrović, bliskoj saradnici i naslednici Milana Krkobabića, lidera PUPS-a, fotelju nisu uzdrmali ni silni štrajkovi nezadovoljnih radnika, što svojim materijalnim položajem, što načinom na koji se Poštom upravlja, ali ni različite afere za koje se sumnjiči, insinuacije da se na platnim spiskovima nalaze ličnosti iz džet-seta, pa naposletku, ni pomenute sudske odluke. A među dvadesetak direktora u v. d. stanju od letos se nalazi i još jedan pripadnik „loze“ Krkobabića, Stefan, koji rukovodi javnim preduzećem Stara planina, ali ruku na srce, za njega se barem ne može reći da je po osnovu dužine v. d. mandata u zakonskom prekršaju. Isto važi i za prvog čoveka Železnica Srbije Gorana Adžića, koji je na funkciju v. d. direktora izabran aprila prošle godine, ali nema sumnje, sledeći praksu Vlade, da će svoj posao nastaviti da obavljaju i nakon isteka jednogodišnjeg zakonskog roka. To pokazuje ne samo činjenica da su direktori sva četiri preduzeća koja su nekada bila u sistemu Železnice izabrana za vršioce dužnosti, nego i iskustvo većine direktora javnih preduzeća - od Drobnjaka i Babića, preko Milorada Grčića koji kao v. d. rukovodi najvećim i najvažnijim javnim sistemom EPS-om još od 2016, do direktora nacionalnih parkova, ili primera radi, Državne lutrije Srbije na čijem čelu je, u v. d. stanju, sada već četvrtu godinu bivša televizijska novinarka Simonida Kažić. Neki mesec kraće, funkciju v. d. direktora Srbijašuma obavlja Igor Braunović, koji je baš pre neki dan optužen da je pretio Dragojlu Blagojeviću, uredniku časopisa Drvo tehnika. Blagojević se osim Udruženju novinara Srbije žalio i policiji, tvrdeći da su dvojica ljudi svedoci pretnji koje mu je uputio Braunović, dok je pomenuti direktor priznao da je zvao urednika, ali negira da mu je tom prilikom i pretio. Na istoj sednici Vlade, decembra 2017. na kojoj je Braunović izabran za v. d. direktora Srbijašuma, Goran Puzović, čovek čije je ime i prezime tokom majskih poplava 2014. tadašnji premijer Vučić najčešće pominjao, najpre je razrešen, a odmah zatim i ponovo izabran za direktora javnog preduzeća Srbijavode. Puzović je na tu funkciju stupio pošto je prethodno bio najbolji na raspisanom konkursu, baš kao i Jelena Matejić koja je istog dana imenovana na mesto direktora Elektromreža, pošto je pre pobede na konkursu bila vršilac dužnosti. Na tom kraćem spisku direktora javnih preduzeća koji nisu u v. d. stanju, izuzev pomenuto dvoje, nalazi se i Jelena Trivan, direktorka Službenog glasnika, kojoj je izborom na nedavnom konkursu, takođe, potvrđen mandat. Konkursi su sprovedeni u još oko desetak preduzeća, ali za razliku od, primera radi, Elektromreža ili Srbijavoda, gde je direktor uveliko izabran, u Skijalištima, Pošti ili Srbijagasu to se nije desilo, iako je Vlada konkurs raspisala u istom trenutku, marta 2017. godine. Tako se na čelu ovog poslednjeg godinama nalazi Dušan Bajatović, ali ne kao vršilac dužnosti, dok se Miri Petrović ili Dejanu Ćiki, prvom čoveku Skijališta Srbije mandat vršioca dužnosti produžava unazad nekoliko godina. Da li je Miroljub Jeftić zaista primio mito u direktorskoj kancelariji, odnosno službenim prostorijama preduzeća kojim je rukovodio, a kako to prilikom hapšenja objašnjava ministar policije Nebojša Stefanović i tako zloupotrebio službeni položaj znaće se po okončanju sudskog postupka. Do tada, ima se smatrati nevinim, kaže zakon. Baš kao što ovaj o javnim preduzećima kaže da je funkciju v. d. direktora obavljao duže nego što je to dozvoljeno. Ali to ni Zorani Mihajlović, a ni bilo kome drugom iz vlasti koja ga je na tu funkciju i izabrala, nije tada bilo dovoljno da ustvrdi da ni on, ni bilo koji drugi v. d. direktora javnog preduzeća ne sme da bude iznad zakona.