Da je ćutao, ostao bi filozof

Nebojša Katić je u nastavku polemike s LJubomirom Madžarom izneo više netačnih tvrdnji, na koje bih želeo da ukažem. Ukratko, Katić optužuje Madžara da je nedosledan u svojim stavovima, da je nekad bio marksista, a sada Poperov sledbenik, da je on, ili njegovi učenici, učestvovao u vlasti koju je vodila Demokratska stranka i da se ta ekonomska politika i dan-danas sprovodi. Zato je Madžarova kritika današnjeg stanja protivrečna njegovim ranijim stavovima (Madžar protiv Madžara). Radove profesora Madžara pratim već 46 godina. Za to vreme nisam naišao na neki njegov stav koji bi se mogao nazvati marksističkim. Naprotiv, Madžar je bio jedan od prvih koji je raskrinkavao marksističke aporije. U vreme kada se većina jugoslovenskih ekonomista zaklinjala u teoriju radne vrednosti (rad kao stvaralac vrednosti, uključujući i „višak vrednosti“), Madžar je smelo izneo teoriju o faktorskoj produktivnosti, po kojoj svi proizvodni činioci ravnopravno učestvuju u stvaranju vrednosti i u tržišnoj privredi su nagrađeni prema vrednosti graničnog proizvoda. Taj njegov subverzivni ispad je izazvao nimalo akademsku osudu (Odakle takvi stavovi posle najnovijeg govora druga Tita?). Madžar je napravio malu revoluciju u domaćoj ekonomskoj misli. Možemo slobodno reći da je on rodonačelnik naše mikroekonomske analize i ekonometrije, udario je temelje modernoj makroekonomskoj analizi i postavio na nove osnove teoriju privrednog rasta, da bi se u poslednje vreme više okrenuo političkoj ekonomiji i analizi privrednih sistema. NJegov učinak se može meriti samo s učinkom najvećih imena sa prostora bivše Jugoslavije, kao što su Branko Horvat, Aleksander Bajt ili Zoran Pjanić. O Madžarevim doprinosima detaljno sam pisao u predlogu za njegov prijem u SANU (nažalost, akademici su promptno taj predlog prosledili u koš zbog „internog dogovora da ne prime nikog starijeg od 80 godina“!). Svaki naučnik tokom karijere razvija svoja naučna shvatanja, pri čemu ni LJubomir Madžar nije izuzetak, ali optuživati ga za nekonzistentnost svakako deluje blasfemično. U javnosti se često može naići na dva sasvim pogrešna stava, a njih ponavlja i Katić. Prvi je da su ekonomisti odgovorni za posledice političkih odluka, a drugi je da se od 2000. godine kod nas sprovodi neoliberalna ekonomska politika. Pod jedan, ekonomisti se sve od 1945. nisu mnogo pitali kada su donošene ključne odluke, kakve su, recimo: uvođenje samoupravljanja, privredna reforma, zaduživanja u inostranstvu, hiperinflacija ili njeno zaustavljanje, privatizacije (uključujući i sve modele privatizacije), ili u novije vreme fiskalna konsolidacija. To su bile političke odluke bez konsultacija sa strukom. Od 17 članova grupe ekonomista koji su potpisali apel za promenu političkog i ekonomskog sistema, samo je Mlađan Dinkić učestvovao u srpskoj vlasti, i to posle formiranja političke partije G17+. No, još pre preuzimanja funkcije on je ekonomske studije zamenio politikom i zato ga Madžar naziva „eksekonomistom“. Pod dva, liberalizam nikad nije imao ozbiljnije uporište u našem društvu i groteskno deluje tvrdnja da je ikada sprovođen u obliku ekonomske politike. Država neprestano donosi odluke o tome koji će se sektori razvijati, a koji gasiti. Ko će dobijati posebne privilegije, a ko će se sputavati. Od početka devedesetih državno rukovodstvo čak donosi i odluke o tome koji će se pojedinac obogatiti, a koji osiromašiti. Sve to je direktno suprotno idejama liberalizma, kako u političkoj tako i u ekonomskoj oblasti. U oba segmenta liberalizam podrazumeva jednaku primenu društvenih pravila na sve članove društva i meritokratsko uređenje – napredovanje na društvenoj lestvici u skladu s ličnim doprinosima. Nebojša Katić je u nedostatku argumenata prešao na polemiku ad hominem i stoga i ne bi zasluživao odgovor, ali ukoliko bi se olako prešlo preko njegovih omalovažavajućih stavova, čitaoci bi bili uskraćeni za istinu o našem vodećem ekonomisti. U vreme opšte tabloidizacije, društvo mora da sačuva ostrva na kojima postoji odgovornost za iznetu reč. Verujem da je NIN jedno od takvih mesta.