Izlazak na vetrometinu

U Dauning stritu će biti upriličen lajt-šou čiji deo će, projektovan na zid zgrade na broju 10, činiti i časovnik koji će odbrojavati preostale sate i minute; u opticaj će biti puštena prva tri miliona komemorativnih kovanica od 50 penija; na Parlament skveru vijoriće se državne zastave, a vladine zgrade u Vajtholu biće osvetljene crvenim, belim i plavim svetlima. U deset uveče naciji će se obratiti premijer Boris DŽonson; sat vremena kasnije, dok u najvećem delu kontinentalne Evrope već bude izbijala ponoć na prelazu iz 31. januara u 1. februar, odbrojavanje će biti završeno: Velika Britanija će, 47 godina i jedan mesec nakon što je postala članica tadašnje Evropske ekonomske zajednice, zvanično istupiti iz članstva u Evropskoj uniji. I to će, manje-više, biti to: jutro neće „promijeniti sve“. Prvog februarskog dana sporazum o britanskom istupanju iz EU stupiće na snagu i Britanija više neće biti deo evropskog kluba; ali će do kraja godine, kada ističe prelazni period, i dalje morati da se pridržava klupskih pravila - što znači i da poštuje odluke Evropskog suda pravde, te doprinosi zajedničkom budžetu. Biće, doduše, najzad slobodna da pregovara s trećim zemljama o sklapanju bilateralnih trgovinskih sporazuma, ali će prioritet ostati postizanje takvog sporazuma s Unijom: na razmenu s njom otpada praktično polovina ukupne vrednosti britanske trgovine - 48 odsto u 2018, 49 odsto u 2019. godini. U protivnom, ako sporazuma do isteka 2020. ne bude - a izgledi da ga bude su slabi, prvenstveno zato što je u pitanju isuviše kompleksna materija da bi se u tako kratkom roku završio toliki posao - zemlja će se 1. januara 2021. ipak suočiti s „tvrdim“ Bregzitom, bez uređenih trgovinskih odnosa s EU i svim mogućim praktičnim problemima koje će to momentalno izazvati, pri čemu su carine, kvote i druge trgovinske barijere koje bi u tom slučaju bile podignute tek vrh ledenog brega. Rizik od ovakvog ishoda bi se dao izbeći da je DŽonson spreman da, najkasnije do 1. jula, zatraži produženje prelaznog perioda za još godinu ili dve, na šta ima pravo; ali ne samo da je on sam izričit da produženja neće biti, nego je vlada u međuvremenu preduzela korake da tu mogućnost i zakonski eliminiše. Ovo očito za cilj ima da se na EU izvrši pritisak da trgovinski sporazum bude sklopljen i potpisan već do kraja godine, ali je verovatnije da će, umesto toga, biti postignuti samo parcijalni dogovori o nekim prioritetnim segmentima budućih trgovinskih odnosa, dok bi ostala pitanja bila rešavana naknadno. (Ako se dogovor ne postigne na vreme, Britanija će, sve dok sporazum s EU ne bude stupio na snagu, svoje trgovinske odnose s njom morati da temelji na, po nju nepovoljnijim, propisima Svetske trgovinske organizacije.) Problem nije samo u tome što je vremena za blagovremeno postizanje trgovinskog sporazuma premalo. Dodatnu smetnju predstavlja to što britanska vlada ne namerava da u pregovorima o njegovom sklapanju nužno sledi pravila i standarde EU kako bi se do dogovora brže i lakše stiglo, već najavljuje odstupanja od tih normi. Pitanje je stoga koliko je daleko London u tom smeru spreman da ide. Ministar finansija Sadžid DŽavid najavljuje da će odstupanja svakako biti, ali samo tamo gde je to svrhovito; ministarka unutrašnjih poslova Priti Patel tvrdi, međutim, da će odstupanja biti značajna, uprkos tome što iz EU stižu jasna upozorenja da će to znatno umanjiti izglede za potpisivanje sveobuhvatnog trgovinskog sporazuma. Osim toga, nisu trgovinski odnosi s EU jedino što treba postaviti na nove osnove: valja se usaglasiti još oko mnogo toga drugog, od koordinacije na planu policijske saradnje i opšte bezbednosti do, recimo, patentiranja i odobravanja lekova. Za sve to takođe treba vremena. Svejedno, DŽonson i njegovi ministri nastoje da kreiraju sliku prema kojoj je sam datum formalnog istupanja iz Unije trenutak kojim započinje nova era. Kao što se i delimično modifikovan sporazum koji je DŽonson isposlovao domaćoj javnosti prodaje kao povoljniji od onog koji je postigla Tereza Mej (pa premijer tako i dalje negira kako će između Severne Irske i ostatka Britanije biti uspostavljene carinske kontrole - kakve originalni dokument nije predviđao - dok EU objavljuje mape na kojima su ucrtani budući kontrolni punktovi), tako se intenzivno radi i na tome da se vrli novi svet u koji će Britanija zakoračiti propagandno predstavi kao neiscrpno carstvo mogućnosti koje se zemlji otvaraju. Realnost, naravno, nije ni izbliza tako ružičasta, u šta će se vlada u Londonu uveriti kad krene u pregovore o sklapanju trgovinskog sporazuma sa, na primer, Sjedinjenim Državama, čija se pregovaračka taktika pod Donaldom Trampom svodi na pretnje visokim carinama i srodne vidove ekonomskih ucena. Da se i ne govori o pritiscima da se u tim pregovorima pristane na znatno niže američke standarde bezbednosti namirnica, radničkih i potrošačkih prava, itd. od onih na snazi u EU, te onima političke prirode - pritiscima kojima je, sada kada više nema Brisela da joj čuva leđa, Britanija već izložena, kao po pitanju daljeg korišćenja ili odbacivanja 5G tehnologije kineskog giganta Huaveja (vlada je ove sedmice izabrala kompromis: tehnologija kineske kompanije će i dalje biti korišćena, ali uz ograničenja). Šta tek reći o teže samerljivim i manje predvidljivim političkim implikacijama Bregzita? Za razliku od onih ekonomskih, koje će makar delom moći da se sagledaju već iduće godine, političke posledice - osim onih koje su već nastupile nakon decembarskih izbora - teže je anticipirati. Na unutrašnjopolitičkom planu, trijumf Konzervativne stranke DŽonsonovoj vladi jeste dao odrešene ruke praktično do kraja petogodišnjeg mandata: glavna opoziciona stranka, Laburistička, još zadugo se neće oporaviti od katastrofe koju je doživela, pa tu do daljeg ne treba očekivati značajnija dešavanja. Ali veliki izazov za DŽonsona - ne u narednih godinu - godinu i po, ali na duži rok izvesno - predstavljaće Škotska nacionalna partija (SNP), koja zahteva održavanje novog referenduma o nezavisnosti Škotske, nakon što su na onom održanom 2014. zagovornici napuštanja Ujedinjenog Kraljevstva poraženi. DŽonson, kome kao premijeru pripada pravo da takav zahtev prihvati ili odbije, isključuje svaku mogućnost davanja saglasnosti za održavanje još jednog plebiscita, smatrajući da je onaj prethodni pitanje nezavisnosti Škotske skinuo s dnevnog reda za čitav jedan naraštaj. Ukoliko, međutim, u Škotskoj već deceniju vladajući SNP na izborima za tamošnji parlament u junu 2021. ostvari izrazito dobar rezultat (sada u njemu ima 62 od 129 mesta, dok u britanskom Donjem domu posle decembarskih izbora drži 47 od ukupno 59 mesta rezervisanih za škotske poslanike), pritisak za održavanje novog referenduma mogao bi višestruko da poraste - kao i izgledi da ovog puta ima drugačiji ishod. Glavni argument SNP je da se izlaskom iz EU situacija suštinski menja u odnosu na stanje iz 2014, jer tada nikom nije padalo na um da bi Britanija mogla da se odluči na takav korak; budući da je jasna većina Škotlanđana za članstvo u EU, smatraju u ovoj stranci, građanima ovog dela zemlje bi trebalo dati novu priliku da se izjasne o ovom pitanju. Posebna - i to ogromna - priča su potencijalno dramatične posledice koje bi Bregzit mogao da ima po situaciju na Irskom ostrvu, u širokom rasponu od mogućih ekonomskih poremećaja, preko zabrinutosti za opstanak mirovnog sporazuma kojim su 1998. okončane godine terora u Severnoj Irskoj, pa sve do još daleke, ali sve lakše zamislive perspektive ujedinjenja s Republikom Irskom i, samim tim, krunjenja Ujedinjenog Kraljevstva. Rule Britannia? Srećno vam bilo...