Košarka i njegovo jezero

U nedelju uveče ušao sam nasmejan u čudni crveni taksi nakon što sam s klincima odgledao beskrajno zabavni film Dulitl. Nisam čestito ni seo, kad mi je vozač sasuo u lice: „Poginuo Kobi Brajant.“ Može biti da sam ga presekao pogledom - „koga bre ti zajebavaš“, superheroji ne umiru ni u najlošijim Marvelovim adaptacijama, pa ni Dulitl ne može da umre, tek vozač je brže-bolje na telefonu otvorio nekakav portal na kome je udarna vest bila ona o pogibiji Kobija i njegove trinaestogodišnje ćerke Đijane. Klinac koji ga ne pamti baš najbolje kao igrača pitao me je je l’ bio dobar. „Kao Lebron sada, samo još malo bolji“, jedva sam procedio. Ništa mi više nije bilo zabavno, osim što sam napeto iščekivao da neko demantuje ovu jezivu glasinu. Pa neki bezvezni sajt je nedavno objavio i da je poginuo bivši košarkaš Partizana Milt Palasio, da bi se kroz par sati ispostavilo da je to lažna vest. Vreme je usporilo, a umesto demantija stigla je potvrda da je Kobi stradao. Prvo što mi je palo na pamet bila je 1996. kada je DŽeri Vest, generalni menadžer Lejkersa nakon drafta odlučio da Vladu Divca pošalje u zabit Severne Karoline u zamenu za 17-godišnjeg klinca, nesporno talentovanog, ali i bez garantnog lista da će postati jedan od najvećih do sada. Bila je to godina u kojoj je u finalu Olimpijskih igara u Atlanti Žarko Paspalj držao čas košarke Karlu Melounu, DŽordan nakon dvogodišnje pauze kretao sa svojim Bulsima po novo prstenje, Klinton osvojio drugi predsednički mandat, ubijen reper Tupak Šakur, a Beograd šetajući zbog pokradenih izbora ponovo postao svet. Moj odnos prema Brajantu, a verujem i većine ovdašnjih košarkaških fanatika, kretao se između dve krajnosti. Nisam ga podnosio kada bi pregazio moje Nikse, najšarmantnije gubitnike, u Medison skver gardenu i gradu gde se igra najbolji ulični basket na svetu. Posebno mi se zamerio što je uz Šekila O’Nila onemogućio „srpski Sakramento“ da sa Divcem i Peđom Stojakovićem osvoji NBA ligu. Zapamtio sam mu onih 30 poena u epskom finalu prve i pete utakmice finala Zapada baš protiv Kingsa. Istovremeno, beskrajno sam se divio njegovom bogomdanom talentu, fanatičnoj radnoj etici i sportskom bezobrazluku. Da, istina je da je odmah krenuo u čarke sa O’Nilom oko toga čiji će Lejkersi biti tim, da bi ga nakon tri uzastopne titule prognao u Majami kako bi dokazao da to isto može i bez njega. Tačno je da je u finalu 2001. s osmehom unesrećio rodnu Filadelfiju. Niko ne može da ospori da je besomučno „krao“ od DŽordana, ali ni da je ono što je radio na terenu nešto najbliže čudesima koja je izvodio Majkl. Instinktivno sam prepoznavao da ovaj košarkaški Makijaveli ne pravi ama baš nikakvu razliku između utakmice i života. A kada to shvatite, onda su njegovih pet NBA titula, dve zlatne olimpijske medalje i nebrojena individualna priznanja tek samo statistika. Mnogo veću težinu imaju reči Medžika DŽonosona iz 2016. kada je nakon Kobijevog povlačenja kazao da je Brajant najveći igrač u istoriji Lejkersa. I to pored Čemberlena, DŽabara, Vesta, Bejlora, Vortija, Gudriča… E, to je već nešto. Baš kao što je nešto i Oskar za animirani film Draga košarko u kome se na dirljiv način oprostio od igre u koju je bio zaljubljen čitav život. Nekoliko dana nakon ulaska u onaj taksi, stvari su postale neminovne. Bar mi sa ovih prostora to znamo. Bili smo skamenjeni kada su na sličan način otišli Žućko i Dražen. Ako je za ikakvu utehu, Brajant će gore imati strašnu ekipu za basket. A ono vreme koje je u nedelju usporilo je, znamo to, relativno. I Žućko i Dražen su uspeli da ga prevare čim ih ne zaboravljamo.