Teško je prikazati stvarnost gorom nego što ona jeste

Otac je naziv novog filma reditelja Srdana Golubovića (47) čija će premijera biti u sekciji Panorama na ovogodišnjem festivalu u Berlinu, a samo nekoliko dana kasnije, 28. februara, otvoriće 48. beogradski Fest. Tako počinje svoj festivalski i bioskopski život ovo ostvarenje na koje se dugo čekalo. Glumac Goran Bogdan je otac koji ostaje bez posla, žena mu zbog nemoći i nemaštine pokuša samoubistvo i završi na neuropsihijatrijskoj klinici, a njegovu decu dodeljuju hraniteljskoj porodici jer on nema stalnih prihoda da ih izdržava. I tu počinje njegova borba sa Centrom za socijalni rad u svom gradu, hod po mukama na putu za Beograd gde traži pravdu od nadležnog ministra… Ideju za ovu gorku priču, reditelj i scenarista (drugi scenarista je Ognjen Sviličić) dobio je pre pet godina: „Pročitao sam priču o Đorđu Joksimoviću, čoveku iz Kragujevca, kome je Centar za socijalni rad uzeo decu i koji je peške išao za Beograd da bi štrajkovao ispred Ministarstva za rad i socijalnu politiku. Ta priča mi je bila veoma zanimljiva, podsetila me je na Vendersov Pariz, Teksas. Jako me je intrigirala i video sam da ima filmičnost u sebi. Razgovarao sam sa pomenutim junakom, družio se, i polako sam počeo da sklapam kockice. Nebojša Glogovac je trebalo da igra glavnu ulogu, ali desilo se šta se desilo i odložio sam snimanje za šest meseci. Umesto Nebojše izabrao sam Gorana Bogdana, ali zbog njegovih godina to je podrazumevalo i promenu scenarija u nekim segmentima.“ Danas, 2020, vaš film predstavlja najoštriju kritiku društva u kome vaš junak propada? Nisam se trudio da prikažem stvarnost gorom nego što ona jeste. Nažalost, ta stvarnost je takva, kao što su takvi i prizori ove lepe a rasturene zemlje. Obilazeći Srbiju da tražim lokacije za film, shvatio sam koliko se ovde sistemski radilo da se uništi sve što može da se uništi. A ono što je na kraju potpuno uništeno, to su čovek, dostojanstvo i bilo kakav integritet pojedinca. Mi ovde živimo u nekim zaštićenim zonama, imamo svoj komfor iz kojeg možemo da pričamo o slobodi, dostojanstvu, o etičkim pitanjima. Međutim, pojedinac o kome ja govorim osuđen je samo na jednu stvar – na preživljavanje. Taj moj junak nije neko ko se bori protiv sistema, on ne traga za slobodom niti traži dostojanstvo, on nema taj luksuz da o tome misli. On se kao životinja bori da preživi i da vrati jedino do čega mu je stalo, svoju decu. Ali, njega je do te stravične bede doveo upravo koruptivni sistem u kome za njega nema posla i koji mu zbog toga oduzima decu? Na njegovom primeru se vidi kako izgleda kada se u jednom sistemu spoje otomanska korupcija i britanska birokratija. Moj film je usmeren na ovo društvo i jasno se vidi šta je ovo društvo učinilo jednom običnom čoveku. Malo koje društvo je ovako rastureno do temelja, rekao bih do korena. Ipak, čini mi se da je pozicija običnog čoveka i u nekim drugim sistemima takođe strašna. Međutim, naša stvarnost je mnogo iracionalnija i luđa od filmova koje mi pravimo. A ja sam se u ovom filmu samo trudio da pratim život. I stvarnost. Pomalo, kao u nekim od filmova crnog talasa? Mislim da su reditelji tzv. crnog talasa pravili filmove koji su bili zanimljiviji od stvarnosti. Danas je stvarnost postala toliko dekadentna i neverovatna, da mi, mislim na reditelje, u stvari, ne možemo da je sustignemo. I nema te fikcije koja može da dostigne razmere iracionalnosti onoga u čemu mi živimo. Imate li ideju šta je to što danas zanima svet, mislim na selektore međunarodnih filmskih festivala i filmske žirije, kad je reč o filmu koji dolazi iz Srbije? Što se više bavim ovim poslom, manje razumem i znam šta je to što dopire do strane publike, festivala, selektora… Radeći ovaj film trudio sam se da se time ne bavim, već sam pokušao da do kraja napravim film koji nema kompromis i koji u slikanju ovog sveta ide potpuno do kraja. Pa šta bude. Može se dogoditi da vam neko stoga kaže kako ste politički nekorektni? Ja sam se pomalo i trudio da budem politički nekorektan. Politička korektnost, naravno, nije negativna, jer to nije nijedna korektnost. Ali je politička korektnost kao pojam počela da biva veoma zloupotrebljavana. Tako gledajući, mi ne živimo u društvu u kome uopšte postoji korektnost. Pa, ako se već kao umetnici bavimo ovakvim temama, ne smemo da budemo politički korektni. Moramo da idemo do kraja, moramo pesnicom u glavu, moramo da imamo hrabrosti da tu stvar do kraja predstavimo onako kako mislimo da ona jeste. I još jednom, kako na filmsku Srbiju gleda taj veliki filmski svet? Gleda nas, naravno, sa predrasudama. I mi gledamo neke druge sredine sa predrasudama. Kada gledamo iranski film, mi ga gledamo sa predrasudama koje imamo o tom svetu, ili bilo koji drugi film. Jedino što gledamo bez predrasuda je američki film jer je ta popularna kultura nešto na čemu smo odrasli. Ja sam u ovom filmu bio radikalan i najbliži svom prvom filmu Apsolutnih sto, u onome što se zove ići do kraja bez ikakve kalkulacije. Ovo je vaš treći film na Berlinskom festivalu. U Panorami su bili Klopka i Krugovi, i moglo se očekivati da Otac bude u glavnom takmičarskom programu. Imate li objašnjenje zašto nije, ako se ima u vidu tako veliki broj moćnih koproducenata koje vidimo na uvodnoj špici? I ja sam se nadao da će film biti u glavnom programu. Ali, veliki festivali imaju svoju politiku koja nije vezana samo za kvalitet filma, već i za neke druge kriterijume. A mi smo jedna mala zemlja koja ni geostrateški ni politički više nije zanimljiva. Mislite li da je Srbija bila zanimljivija tom svetu pre 13 godina kada ste u Berlinu imali Klopku? Ne, mislim da je bila najzanimljivija u vreme Miloševića. Tada je Srbija bila obeležena i izolovana zemlja iz koje dolaze neki čudni ljudi, i već to je imalo neku vrstu intrige. Mi smo sada potpuno nezanimljivi, neintrigantni, i pritom mislim da toga nismo baš svesni. Nismo svesni istine da ne pripadamo nekoj velikoj kulturi da bi neki film koji dolazi odavde neko tamo željno čekao. Mi smo jedna mala zemlja i svaki film koji uđe na neki od velikih festivala predstavlja veliki uspeh. U vreme Jugoslavije, mi smo skoro svake godine imali film u Kanu, Veneciji, Berlinu… Ali, to je bila velika zemlja i važna zemlja, zemlja sa velikom kinematografijom. Srbija je danas u svakom pogledu, politički, ekonomski i kulturno, na repu Evrope. Šta je to što srpski film ima u svojoj tradicija da bi na to mogao da se osloni? Mi imamo crni talas za koji ja mislim da je jedna vrsta reference one kinematografije koja je bila hrabra, politički provokativna, a u sebi je imala potrebu da svet slika onakvim kakav jeste. Mi već imamo neke filmove u kojima se vidi uticaj crnog talasa, i mislim da ih je sve više. U tom kontekstu vidim i svoj film. Razmišljate li o tome kako će se vlast osetiti pogođenom posle prikazivanja vašeg filma? Ne razmišljam o tome, ali bih voleo da se to dogodi. Međutim, ova vlast ne gleda filmove i ne verujem da će neko od njih da vidi ovaj film. Baš ih briga. NJih zanima šta se dešava na Pinku, šta se dešava u medijima koji su njima važni zbog glasača. Mi smo jedna opskurna mala grupa ljudi koja njih preterano ne zanima. Ja bih voleo kada bi neko od njih pogledao ovaj film i sagledao Srbiju i društvo na taj način. Ali, njih to ne zanima. Pa tako možete biti mirni? Ne znam da li to znači biti miran. Jer, više bih voleo da ova priča izazove neku vrstu reakcije. Ja nisam reditelj koji snima film po svaku cenu, da bi pravio neku vrstu provokacije. Ali umetnost, ako je angažovana, ima smisla ako se javi neka reakcija. Kako ocenjujete ulogu Filmskog centra Srbije poslednjih godina u razvoju srpske kinematografije i šta je uloga ove institucije danas? Prošlo je pet godina kako je Filmski centar praktično obnovljen i u tom periodu je pokazao veoma značajne rezultate. On je danas ozbiljan Filmski centar koji ima veliki novac i rezultati toga se vide već danas, a verujem da će se tek videti. Poslednjih šest meseci su se pojavili prvi filmovi koji su dobili novac na konkursima koji imaju svoj redovni ciklus rada. Mislim da je sa Filmskim centrom u poslednjih pet godina napravljen veliki uspeh, veliki pomak, i on danas veoma dobro radi. A ono što je najvažnije, ovakvim svojim radom, Filmski centar je dao mogućnost svima da snimaju film. Ne pamtim kada su mladi reditelji više verovali da postoji mogućnost da dođu do filma, nego poslednjih godina. Dugo je trajao period u kome su mladi filmski umetnici mislili da je to potpuno nemoguće. Ne bih voleo da se sada urušavaju stvari na kojima je taj Filmski centar tako dobro postavljen. Mislim da mi, ljudi iz struke, imamo pravo da rukovodstvu Filmskog centra kažemo šta mislimo da nije dobro u njegovom radu, jer ta institucija je pre svega naša kuća. A tim pre se moramo brinuti o Filmskom centru jer smo imali jednu instituciju kulture koja je sjajno funkcionisala u zemlji u kojoj ništa ne funkcioniše. Moramo svi zajedno da se borimo da taj Filmski centar sačuvamo onako kako je davao rezultate. Da li ste čuli za ideju novog direktora FCS da se ovako ustrojen Filmski centar na izvestan način decentralizuje? Nisam čuo, i ne znam šta bi to podrazumevalo. Mislim da Filmski centar treba da ostane ovakav kakav jeste, centralizovan, jer je to jedini način da on i dalje funkcioniše onako dobro kako je do sada. Na špici vašeg filma je impresivan broj inostranih koproducenata - iz Francuske, Nemačke, Hrvatske, Slovenije… Da li vam je to omogućilo da lako snimite film? Sve počinje od novca koji se dobije na konkursu Filmskog centra Srbije. To je novac koji autoru omogućava da konkuriše u drugim zemljama za dodatna sredstva. Od trenutka kada dobijete novac u FSC, treba vam najmanje tri godine da prikupite onaj veći deo sredstava da možete da snimite film. Inače, novac koji se ovde dobije za dugometražni igrani film je duplo manji od onoga što se za iste potrebe dobije u Hrvatskoj, na primer. Mi smo iz tog razloga osuđeni na koprodukcije. To je, s jedne strane dobro, a sa druge strane to nosi neke probleme: budžet filma raste, imate obavezu da uzimate saradnike iz tih država… Tako ovde reditelj, ako ima najbolji scenario, može da snimi film jednom u pet godina. Između mojih prethodnih filmova bio je razmak šest godina, a od Krugova do ovog filma prošlo je sedam godina. Bilo bi dobro kada bi reditelj, sa dobrim scenarijem, mogao da snima film bar na četiri godine. Mislite kao nekada kad su praški đaci snimali kad su poželeli? Da mislim na generaciju Srđana Karanovića, Gorana Markovića, Gorana Paskaljevića… Oni su snimali film na svake dve godine. Da, ali u kojem vremenu je to bilo? Znam da nije za poređenje, tada je to bilo moguće. Takav rad im je dao slobodu da rade različite stvari, da snimaju različite filmove, tematski i žanrovski. Imali su ozbiljan umetnički kontinuitet i iz toga su proistekla neka izuzetna dela. Danas je drugo vreme, danas to više nigde ne postoji, ne samo ovde već nigde u Evropi. A kod nas je, nažalost, to sve još malo gore nego u kinematografijama sa kojima smo se poredili pre nekoliko decenija.