Svaki dan u godini

Dugi talasi nadiru iskosa na plažu, zaobljuju grbine prepletenih mišića, podižu drhtave kreste koje se obrušavaju kad su najzelenije. Napeti prevoj, već izbrazdan belinom, obavija kružnu vazdušnu duplju, koju jasna masa mrvi, kao da se tu stvara i razara neka tajna. Talas u rasprskavanju ruši decu sa stopala, zavrtloži ih, prostre preko šljunčanog tla. S one strane zapenjene siline, valovi preko svojih leđa vuku plivačicu za ispružene ruke. Vetar nervozno leluja, pod takvim mlitavim vetrom Baltik je prelazio u pljuskanje. Reč za kratke sudarene talase Istočnog mora bila je ukoljice. Selo leži na uskom pojasu zemlje ispred obale NJu DŽerzija, dva sata vozom južno od NJujorka. Opština je ogradila široku peščanu plažu i prodaje strancima pristup za četrdeset dolara po sezoni, na ulazima drežde uniformisani penzioneri i pogledom šaraju po odeći gostiju tražeći značku-propusnicu. Atlantik je otvoren za obitavaoce letnjikovaca udobno posađenih, ispod mnogougaonih kosih krovova, s verandama, dvospratnim galerijama, šarenim markizama, na stenovite ustave visoko iznad granice uragana. Tamnoputa mesna posluga popuniće sopstvenu crkvu, ali crnci ovde ne mogu da kupuju kuće ili unajmljuju stanove, ili da leže na belom krupnozrnom pesku. Ni Jevreji ovde nisu poželjni. Ona nije sigurna jesu li Jevreji pre 1933. još smeli da unajmljuju u ribarskom selu ispred Jerihova, ne seća se table sa zabranom iz kasnijih godina. Ovde je od prijateljâ pozajmila na deset dana bungalov na uvalnoj strani. LJudi iz susedne kuće preuzimaju poštu i čitaju razglednice koje dete šalje iz letnjeg kampa za „dear Miss C.”, ali sami ustrajavaju na oslovljavanju „Misiz Krespal” i verovatno je smatraju nekom katolikinjom irskog porekla. Ge-zi-na Kres-pa-lica Sletila joj postolica Nebo je već dugo vedro, plavo i belih oblaka, linija horizonta maglovita od isparenja. Svetlost pritiska očne kapke. Između skupih ležaljki i prekrivača dosta je plaže slobodno, reči iz razgovora u okolini kao iz neke prošlosti prodiru u san. Pesak je još težak od jučerašnje kiše i lako se sabija u jedre meke jastuke. Majušni avioni vuku nebom platnene trake s reklamama za pića i radnje i restorane. Još dalje, iznad zgusnute gomile sportskih ribarskih čamaca dva džet-pilota uvežbavaju orijentaciju. Silovit talas obrušava se udarom teškog kuršuma i rasprskava u praštavim šumovima kakve uveče proizvodi seoski bioskop u filmovima o svetskom ratu. Ona se budi od pojedinačnih kapi kiše i u već potamneloj svetlosti opet vidi plavičasto polje šindre na jednom krovnom nagibu kao krznasti slamnati krov u nekom meklenburškom pejzažu, na nekoj drugoj obali. Opštinskoj upravi Randea kod Jerihova. Kao nekadašnja građanka Jerihova i nekada redovna posetiteljka Randea, najljubaznije vas molim za obaveštenje koliko je letnjih gostiju jevrejske vere izbrojano u Randeu pre 1933. Zahvalna za vaš trud. Uveče je plaža tvrda od vlage, izbušena šupljikama, i oštrije utiskuje krhotine školjki u potplate. Talasi u završnici udaraju u njene nožne članke tako snažno da se često sapliće. Kad stane, voda joj u dva naleta izvlači tle pod nogama, povlači je za sobom. Posle takve kiše Baltik je na tle nanosio mek, gotovo ravnomeran pervaz. U trčkaranju po plaži na Baltiku, igrali su jednu igru u kojoj su deca onome napred ono stopalo koje je upravo podigao da iskorači kvačila brzim ivičnim udarcem za petu noge koja stoji, detetu koje je bila ona, i prvi pad bio je nepojmljiv. Ona hoda ka svetioniku čiji naizmeničan blesak iseca sve veće kriške iz plave senke. Svakih nekoliko koraka pokušava da pusti da je talas obori iz ravnoteže, ali više ne može da nađe ono osećanje između saplitanja i sudara sa tlom. Can you teach me the trick, Miss C.? It might not be known in this country. Na izraelsko-jordanskom frontu ponovo se puca. U NJuhejvenu, javljaju, građani afričkog porekla razbijaju prozore i bacaju bombe. Sledećeg jutra najraniji priobalni voz za NJujork kreće s otvorenog polja ispred uvale, invalidna mašina sa založnim plaketama ispod imena firme. Jakov nikada ne bi pustio toliko zapuštene vagone s ranžirnog koloseka. Izbrazdani prozori uokviruju slike, belo ofarbane drvene kuće u sivoj svetlosti, privatne marine u lagunama, napola budne terase za doručak pod teškim senkama krošnji, rečna ušća, poslednje prizore mora iza molova, scene minulih letovanja. Jesu li to bila letovanja? U leto 1942. Krespal ju je u Gnecu stavio u voz za Ribnic i objasnio joj kako da ide od stanice do luke. Bila je toliko pometena rastankom, strah od putovanja nije joj ni pao na pamet. Fišlandski parobrod u ribničkoj luci izgledao joj je kao debela crna patka. Na izlasku iz Zalskog zatona zadržala je pogled na ribničkom crkvenom tornju, pridodala onaj iz Korkvica, onda napamet naučila dine Nojhausa, tokom čitave vožnje do Althagena okrenuta leđima kako kasnije ne bi promašila povratni put do železnice za Jerihov. U leto 1942. Krespal je hteo da skloni dete s puta. Sebi s puta, poslao ju je 1951, na jugoistok Meklenburga, pet sati od Jerihova. Železnička stanica Vendiš Burga ležala je iznad grada. S kraja plavopeščanog perona videla se istočna ivica Unterzea u popodnevnom mrtvilu. Tek je na rampi primetila da ju je Klaus Nibur sve vreme dok je stajala neodlučna posmatrao, bez reči, lagodno naslonjen na gelender, devet godina stariji nego dete kojeg se sećala. Doveo je devojku po imenu Babendererde. Ta je bila od onih s nehajnim osmehom, i Gezina je obazrivo klimnula kad ju je Klaus nazvao po imenu. Bojala se takođe da on zna zašto je Krespal hteo da neko vreme ne bude u Jerihovu. Teško da je to bilo letovanje. Voz se bez žurbe kotrlja ka trgovima malih gradova, putnici u kancelarijskim odelima izlaze iz sumračja pod krovovima, svaki sa svojom aktovkom, i ležu da odspavaju na spuštenim sedištima. Sad sunce palaca iznad slemena kućâ, baca šake pune svetlosti preko niskog polja. Lokalna železnica iz Gneca za Jerihov vodila je mimo udaljenih sela, stanice su bile crveni balvani sa zabatnim krovovima od tera, pred kojima je čekalo nešto ljudi s torbama za kupovinu. Đaci putnici raspoređivali su se po peronima tako da su ispred Gneca svi bili okupljeni u trećem i četvrtom kupeu iza prtljažnog vagona. Na toj deonici Jakov je učio železnicu. Jakov u crnoj kecelji gledao je iz svoje kočničarske kabine tako strpljivo na grupu viših školaraca kao da ne želi da prepozna Krespalovu ćerku. S devetnaest godina možda je još razlikovao ljude po njihovom socijalnom položaju. Od kužnih rđastih močvara NJu DŽerzija preko mostova na štulama, voz se klati ulazeći u Palisade i silazi u tunel ispod Hadsona prema NJujorku, i ona već dugo stoji u nizu vikend izletnika i izletnika jednodnevaca u središnjem prolazu, iskoračujući s vremena na vreme polovinom stopala, spremna za trku ka vratima vagona, ka pokretnim stepenicama, ka lavirintu građevinskih konstrukcija na stanici Pensilvanija, u zapadnu liniju podzemne železnice, u liniju za Flašing, na pokretne stepenice ka izlazu iz plave kupole na ugao 42. ulice kod stanice Grand central. Za svoj sto ne sme da stigne sa zakašnjenjem dužim od sata, i to sat prekasno samo danas, posle godišnjeg odmora. 21. avgust 1967, ponedeljak Razvedravanje u Severnom Vijetnamu omogućilo je vazdušnim snagama napade severno od Hanoja. Mornarica je iz aviona bombardovala obalu i ispalila granate od osam cola na demilitarizovanu zonu. Na jugu su oborena četiri helikoptera. Nemiri u NJuhejvenu nastavili su se juče praćeni paljevinama, razbijenim izlozima, pljačkom; uhapšeno je još 112 lica. Pored stuba naslaganih novina čeka mala posuda od kovanog gvožđa, pred koju se istura iskrivljena ruka prodavca i pre nego što ona stigne da ubaci novac. Čovek gleda neprijateljski, nisu mu jednom ugrabili novac sa otvorene ulice, u prolazu. Za to su meni razbucali vrat, gospođo moja. Leš onog Amerikanca koji se prethodne srede uveče nije vratio u svoj praški hotel nađen je juče po podne u Vltavi. Mr. DŽordan, star 59 godina, bio je saradnik jevrejske organizacije za tehničku pomoć JOINT. Hteo je da kupi novine. Dno kanjona Avenije Leksington je u senci. Seća se taksija koji se izjutra guraju na kolovozu, zaustavljeni u skretanju svetlom semafora, čije crveno pešaci mogu da iskoriste za prelazak preko istočne jednosmerne ulice, na čijem zelenom smeju da osujete kola koja čekaju. Nije oklevala da krene na znak za zabranu. Dolazi ovamo od praiskonskih vremena, priljubljenih laktova, pazeći na ritam suseda. Sklanja se pred slepim prosjakom, koji zvecka ispruženim lončetom, koji ozlojeđeno ropće. Opet ga nije razumela. Još hoda suviše sporo, pogled joj luta, zabavljena je povratkom. Otkako je otišla iz grada, između prozora visokih tornjeva visi zavijanje sirena, koje narasta, splašnjava, razuzdano se prolama iz udaljenijih blokova. Iz poprečnih ulica iskosa udara užareno kontrasvetlo. S očima na zaslepljujućem cementu, prolazi pored fasade od crnog mermera, čije ogledalo zatamnjuje boje lica, lakiranog lima, baldahina, košulja, izloga, odeće. Skreće u belo svetlo jednog hodnika, iz kojeg se u otvoren prostor isparava amonijak, ugriz po ugriz sve dalje od uskih elastičnih vrata. Za taj ulaz znaju samo zaposleni. S nemačkog prevela: Drinka Gojković Na temelju opsesivnog čitanja NJujork tajmsa Izdavačka kuća Laguna objaviće uskoro prvi tom jednog od najvažnijih romana dvadesetog veka Svaki dan u godini Uvea Jonzona (1934–1984), u prevodu Drinke Gojković. Reč je o delu modernog klasika, od gotovo dve hiljade strana, čija glavna junakinja Gezina Krespal, sa svojom desetogodišnjom ćerkom, emigrira u NJujork. Knjiga je napisana u formi dnevnika. Opisuje godinu u Americi, od 21. avgusta 1967. do 20. avgusta 1968, na temelju opsesivnog čitanja NJujork tajmsa, paralelno prikazujući njujoršku svakodnevicu i sećanja na Nemačku u kojoj je Gezina Krespal rođena, u vreme Hitlerovog dolaska na vlast. Roman epohe pokriva četiri decenije 20. veka: od tridesetih do hronike života u Istočnoj Nemačkoj. U ovom broju štampamo odlomak iz tog rukopisa. Cela tetralogija biće prevedena na srpski i objavljena u Laguni do kraja 2020. M. Vujičić