Gde nasilje smenjuje žudnju

Postoji čvrsta veza između karijera Dejana Dukovskog i Slobodana Unkovskog, i Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Unkovski je tu ostvario neke od svojih najpoznatijih režija – Hrvatski Faust Slobodana Šnajdera (1982), Pozorišne iluzije Pjera Korneja (1991), Šine (2002) pa zatim i Brod za lutke (2006) Milene Marković, te najzad Nije smrt biciklo da ti ga ukradu (2011) Biljane Srbljanović. Sve ove predstave su bile i te kako dugovečne i stekle su auru antologijskih, kako za reditelja, tako i za samu pozorišnu kuću. Ipak, svoju najpoznatiju režiju u JDP-u Unkovski je ostvario po tekstu tada dvadesetpetogodišnjeg, malo kome poznatog zemljaka, Dejana Dukovskog. Reč je, naravno, o famoznom Buretu baruta iz 1995. godine, predstavi koja je postala instant kult klasik, jednoj od najuspešnijih predstava u celokupnoj istoriji ovog pozorišta. Ta famozna predstava je širom otvorila vrata i međunarodnoj karijeri Dukovskog, tekst je prevođen i igran na sve četiri strane sveta, a po njemu je Goran Paskaljević 1998. godine snimio i jedan od svojih najboljih filmova. Imajući sve to u vidu jasno je zbog čega premijera predstave Mamu mu jebem ko je prvi počeo ima taj oreol posebnog događaja, čak i u pozorišnoj kući gde prestižni događaji ne manjkaju. Dukovski je ovaj tekst napisao 1996. godine, dve godine nakon Bureta baruta, u vreme kada su u ovom delu sveta počinjali završni ratovi devedesetih, kada su se i poslednji ostaci nekadašnjeg sveta urušavali i raspadali pred očima tada još uvek mladog dramaturga. Ta duboka melanholija svedoka jednog kraja i danas se oseća u ovom zaista izuzetnom tekstu. Dukovski u njemu polazi od svojih pozorišnih junaka, od Hamleta pa do De Sada, postavlja im pitanja koja njega muče, „pušta“ ih da se hvataju ukoštac sa situacijama gde nasilje smenjuje žudnju, gde se moralna pitanja najlakše rešavaju revolverskim hicem. Iza sve te buke i besa, postepeno se ocrtava kompleksna slika ljudske prirode koja u sebi spaja kako sposobnost za duboka i uzvišena osećanja tako i za divlje nasilje. Dukovski tu prirodu, taj dualitet razume, ali ga on beskrajno rastužuje. Unkovski kao da je u svojoj postavci upravo želeo pre svega da ispita krajnje mogućnosti datog teksta, poigrava se s njim, menja mu kontekst, dodaje mu značenja ili ga potpuno apstrahuje. Imajući na raspolaganju izuzetno nadahnut dream team srpskog glumišta (Miki Manojlović, Mirjana Karanović, Jasna Đuričić, Branislav Lečić), potpomognut zaista izvanrednim mladim glumcima koji svi odreda prvi put nastupaju na sceni JDP-a (Miloš Lazić, Miloš Lučić, Peđa Marjanović, Ana Rudakijević, Jovana Belović, Nina Perišić) to izgleda i nije bilo tako teško. Zanimljiva scenografija (Branko Pavić, Dejan Miljković), kao i elegantni, veoma lepi kostimi (Lana Cvijanović), samo upotpunju sliku visokih ambicija, kako produkcijskih tako i umetničkih. Ipak, ta fokusiranost na moguća značenja teksta kao i konstantno povišen ton u glumačkoj igri remete ritam predstave, te se posle izvesnog vremena javlja određena distanca pa i zamor kod gledaoca. Jer, iako se na sceni svašta događa, iako glumci daju sve od sebe, gledalac vrlo brzo dobija izvestan utisak statičnosti, nepokretnosti, što opet, istina je, na neki čudan način potpuno odgovara duhu teksta.