Srbija do Mesija

Koliko su nas samo zatupili kada skoro nikome nije zasmetalo - ma šta zasmetalo, skoro niko nije ni primetio išta čudno u priznanju američkog ambasadora u Srbiji Entonija Godfrija da je u emisiju Hit tvit na Pinku došao na poziv - premijerke Srbije Ane Brnabić?! Ne, dakle, na poziv autorke emisije. Nije ambasadora pozvao ni njen urednik, čak ni vlasnik Pinka Željko Mitrović. Pozvala ga je lično predsednica Vlade. Kao da ga poziva u sopstvenu kuću. Hmm, pa to je to. Pozvala ga je kao u rođenu kuću. I zvaće i ubuduće koga god bude htela. A kad na televiziju sa nacionalnom frekvencijom može koga hoće da zove premijerka koju bije glas da je pristala na ulogu „fikusa“, možete samo zamisliti šta sve može u Srbiji Aleksandar Vučić. Biće da upravo zbog toga neki državni funkcioneri reaguju kao da imaju Pavlovljev refleks. Pa, mislite li da je nesrećnom državnom sekretaru u Ministarstvu pravde Radomiru Iliću samom palo na pamet da zaključi kako tobože nije u redu da ono što može Emanuel ne može Aleksandar? Te da bi, vaseljenske pravde radi, Vučiću trebalo omogućiti sve ono što može i Makron. Kao prelazno rešenje, dok ne bude mogao sve što mogu Vladimir Putin, Donald Tramp, Si Đinping ili bar Redžep Tajip Erdogan. Ili da mu se jednog dana, što da ne, omoguće ista ovlašćenja kao Kim DŽong-unu. Ispostavilo se, međutim, da je Radomir Ilić, poput petla koji rano zakukuriče, malo preterao. Ili samo uranio. Ali, za razliku od pevca, Ilić sasvim očekivano nije završio u „loncu“. Nije on kukuriknuo kad se njemu kukurikalo. Neko mu je šapnuo kad da se javi. Kada se videlo da se to mnogima baš i nije svidelo, do daljeg je stopirana ideja da predsednik Srbije sam postavlja sudije i tužioce. Uostalom, i bez takve zakonske odredbe mnogi su uvereni da ovde važi princip - kadija te tuži, kadija ti sudi. Zato je kao melem na ranu 28. januara došlo saopštenje Visokog saveta sudstva koji izražava „ozbiljnu zabrinutost zbog ponašanja i izjava visokih državnih funkcionera, kojima se u javnosti stvara nepoverenje u pravosuđe i ruši autoritet suda i sudija“, čime se „podriva Ustavom zagarantovana podela vlasti“. Koliko smo sluđeni malo ko je primetio bilo šta nelogično i kada je, posle protivljenja dela opozicije da se izborni cenzus smanji sa pet na tri odsto, Vučić upitao: „A koje će im pravo time biti ugroženo, što neće moći da kažu - pogledajte SNS ima 60-65 odsto mandata, SPS još toliko, a ostali gotovo da ne postoje?“ Mada, realno tu i nema baš mnogo razloga za čuđenje. Ponekad mi se, gledajući televizije sa nacionalnom frekvencijom, čini da SNS sam ima 120-130 odsto podrške. Sa zanimanjem sam, ali uzalud, ovih dana očekivao još jednu tužbu za plagijat. Ovoga puta na račun Miloša Vučevića, gradonačelnika Novog Sada, koji je izjavio da je „predsednik Vučić kao fudbalska zvezda Barselone Lionel Mesi“ i da „nema logike da ga, ne znam zbog čega, zamenimo na pola utakmice“. Dragan Marković Palma mudro je ćutao, iako je doskora tvrdio da su Ivica Dačić i on „kao Mesi i Ćavi Ernandes“. Palmi je i bolje da ćuti. Ne zato što je Ćavi u međuvremenu okačio kopačke o klin, već da ne ispadne da u zemlji koja po mnogim parametrima spada u treću evropsku ligu ima previše „mesija“. Ne bi prošla nedelja bila kompletna bez Gorana Vesića koji tvrdi da će u narednih pet godina u borbu za čistiji vazduh u Beogradu biti uloženo 6,5 milijardi evra! Ako još iko veruje Vesiću, to bi značilo da će svaki dan samo za čistiji vazduh biti uloženo 3,56 miliona evra. Ili 150.000 evra na sat. Ne sumnjam da bi Vesić mogao da potroši i više, samo da mu se daju odrešene ruke, ali nam je ostao dužan da odgovori na pitanje odakle mu toliki novac. Iskreno, odgovor ne očekujem, jer on je već toliko puta ostao dužan Bogu i narodu. Vesićeva matematika zaintrigirala je i Veljka Jozića, koji je na svom tviter-nalogu napisao: „Član Udruženja književnika Srbije Goran Vesić nas uverava da će u narednih pet godina u Beogradu biti posađeno pet miliona stabala. To znači milion stabala godišnje. To znači 2.740 stabala na dan. Ako budu sadili i noću, to je 114 stabala na sat. Za deset minuta - 19 stabala. REALNO!“ Pa da, a ko je mislio da je realno da neko poput Vesića bude praktično gradonačelnik Beograda? Možda nije realno, ali je moguće!