Sa takvim ljudima morali smo doći dovde

Nikada, kao tog decembra 2018. godine, nisam bila toliko uverena u ispravnost, smislenost i svrsishodnost onoga što činim. Mogla sam tada bez imalo zadrške dati celo svoje biće, vreme, znanja i sva svoja uverenja i ideale za tu „našu priču“. Kao mladi ljudi, mahom studenti, koji su (a govoriću i u ime i onih izašlih iz udruženja ogradivši se od nesuvisle odluke samoprozvanog „pokreta“ od pre nedelju dana), bili uvereni da se promena sistema mora započeti zajedničkom borbom i „levih“ i „desnih“, nestranačkih građana i političkih organizacija, znali smo da nam se ne dopada široko rasprostranjeno stranačko ustrojstvo po kome, čast izuzecima, nema puno prilika ni za mlade, ni za nove ljude, a naročito ako su oni željni drugačijih ideja vodilja i obrazaca ponašanja. Među nama su se vremenom našli - mada je preko osamdeset odsto članova udruženja bilo bez ikakve povezanosti sa strankama - i neki budući članovi, ali i neki koji su aktivno delali u političkim organizacijama i koji su bili privučeni našom slobodom da, barem smo tada verovali, sami odlučujemo. Ovim potonjim dopadalo se to što su se sa nama, studentima, osećali uvaženije negoli u matičnim organizacijama, a neki od njih su se na kraju, izigrani, vratili u svoje stranke. I sama sam tražila model delovanja koji bi odgovarao mom duhu, jer sam smatrala da kao mladi, obrazovani i samokritični ljudi, ne bi trebalo da robujemo autoritetima bez pokrića i bežala sam od bilo kakve naznake stranačkog jednoumlja. Nakon protesta u organizaciji Ne davimo Beograd, „zarazila“ sam se aktivizmom na ulici, a april 2017. bio mi je prva „protestna škola“ - iskusila sam kako je to biti deo organizacije protesta. I ta neformalna grupa Protiv diktature pružila mi je bolji uvid u naličja ljudskih priroda. Tokom tog leta, krišom, nekoliko aktivista naše grupe potpisalo je podršku Saši Jankoviću, iako smo još od početka bili saglasni da nećemo zauzimati strane i da ćemo nastojati da se opozicija ujedini. Neki od tih studenata, koji su pre skoro tri godine izdali ideju aprilskih šetnji, a donedavno bili lica protesta, mene su u začetku okupljanja #1od5miliona, pokajnički ubeđivali da su tada bili izmanipulisani. No, iako sam i sama nakon prve protestne životne škole, krajem 2017. postala članica Levice i bila kandidatkinja za odbornicu na gradskim izborima, što je bio i javno dostupan podatak, smatrala sam, a razumem da to ljudima u moru nedostatka integriteta u stranačkom životu može delovati nepojmljivo, da je moja dužnost da protest učinim i održim građanskim i nisam u prvim danima protesta uspela da do kraja formalizujem svoj izlazak iz pokreta. Verujem ipak da će dela, a ne reči, pokazati da su moje namere bile časne i da nikoga nisam favorizovala. Iako su najnoviji postupci udruženja, čija sam predsednica bila, a koje ni u kom slučaju nije registrovano da bi neko pod tim imenom izlazio na izbore, pomogli da u javnosti bude jasnije da sam govorila istinu i ukazivala na mogućnost zloupotrebe, poražena sam time što će ta njihova, moram reći, samoljubiva i pokvarena odluka ostaviti dubok ožiljak u poverenje koje je društvo teškom mukom izgradilo prema nekim novim licima i nadasve mladim ljudima. Ne mogu a da se ne zapitam jesu li oni makar delićem srca svesni da će gradeći sebi medijsku prepoznatljivost i skupljajući jeftine političke poene, udaljiti mnoštvo mladih koji će sada kazati - ma, vidi kako su na brzinu ušli u cipele prekaljenih političara, a u narodu potvrditi onu poznatu „ma, svi su isti“. Gde smo to pogrešili, otkud takve sujete, podvale i laži? Gradila sam sa svojim bivšim kolegama tim jakih individua, koji neće biti vođeni samo ličnim interesima, kadrih da pokreću promene u svojim sredinama, koji će misliti, kritikovati i zalagati se za one istinske vrednosti koje čine jedno društvo boljim. Sada sam svesna da nismo ni mogli da se borimo sa ljudima takvog moralnog kova, ovako naivni i politički neiskusni, a ja ću dati sve od sebe da obraz mladih više nikada ne bude tako ukaljan, boreći se za državu bez novih Vučića.