Krušik GIM-u oprostio 16 miliona dolara

Mine kupljene od državnog Krušika iz Valjeva, privatna firma Gorana Todorovića GIM, koju je u više navrata zastupao otac ministra policije Branko Stefanović, kupcima iz inostranstva prodavala je po značajno višim cenama i tako ostvareni profit zadržavala za sebe, iako to nije smela, pokazuje izveštaj Državne revizorske institucije. Time je konačno i jedna Ustavom definisana institucija (nezavisno, kontrolno telo) utvrdila ono o čemu NIN, Birn i još neki mediji pišu mesecima unazad. Ujedno, to je i svojevrsni dokaz da predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović nisu baš govorili istinu dok su se trudili da javnost ubede da u poslovanju Krušika sa GIM-om nije bilo ništa sporno i nezakonito. Naprotiv. Izveštaj DRI ukazuje da u trgovini oružjem nije sve bilo čisto. Pride se jasno navodi da je samo tokom 2018. GIM, na razlici u cenama po kojima je kupovao mine od Krušika i kasnije ih prodavao krajnjim kupcima iz inostranstva, zaradio više od 10 miliona američkih dolara, a 2017. više od šest miliona dolara. Konkretno, DRI je utvrdio da je Krušik u 2018. GIM-u za svoju robu isporučio fakturu na 1.568,6 miliona dinara, a da je ta privatna firma istu robu prodala stranim kupcima za 2.617,8 miliona dinara. „Komisionar GIM je fakturisao za 1.049.193.000 dinara (10.147.987,50 dolara) veću vrednost proizvoda inostranim kupcima, nego što je Krušik, iste te proizvode, u 2018. fakturisao GIM-u“, navodi se u izveštaju DRI nakon analize zvaničnih finansijskih izveštaja koje je Krušik dostavio i Agenciji za privredne registre. Na taj način, DRI je praktično dokazao i da Nebojša Stefanović, čiji je otac radio za GIM, 13. novembra 2019. nije govorio istinu. Gostujući na TV O2, Stefanović junior je izjavio da ni GIM, ni druge privatne firme, koje posluju sa Krušikom, „nisu vlasnici tog naoružanja, već ga prodaju komisiono za Krušik, odnosno po ugovoru i od prodaje imaju pet odsto, dok ostalih 95 odsto od postignute cene pripada Krušiku“. Ministar je, takođe, kazao da je „samim tim besmislena priča da neko mine od Krušika kupuje skuplje ili jeftinije, jer niko ne kupuje na takav način, već zajedno sa Krušikom, kao komisionar, učestvuje u prodaji nekoj zemlji“. Tako bi zaista i trebalo da bude. Ali NIN je već pisao, a izveštaj DRI potvrđuje da ta pravila nisu važila za GIM. Naprotiv. NIN je na osnovu uvida u neke od ugovora više puta pisao da je GIM mine od Krušika plaćao manje i od državnog Jugoimporta SDPR, nekada i ispod cene koštanja, a Birn je objavio da ih je kasnije kupcima iz inostranstva prodavao i po duplo višim cenama. Sve to definitivno je potvrdio i nalaz DRI, iz kojeg proističe da je GIM razliku u ceni zadržavao za sebe, zajedno sa komisionom provizijom, koju mu je plaćao Krušik. Istovremeno, poređenjem faktura komisionara (trgovaca oružjem) i carinskih deklaracija, DRI je ustanovio da su državni Jugoimport i privatna firma Romaks trejd mine iz Krušika strancima prodavali po istoj ceni po kojoj su ih i kupovali od Krušika, a zauzvrat su od fabrike iz Valjeva dobijali ugovorenu komisionu proviziju. Samo je GIM praktično „potkradao“ Krušik, jer je mine prodavao po znatno većim cenama od ugovorenih sa Krušikom. Uz to, DRI konstatuje i da su te „izmene ugovorenih uslova izvršene bez saglasnosti ugovornih strana u pisanom obliku“, što praktično znači da GIM nije obaveštavao Krušik o tome da je njihove mine prodavao skuplje. Tako ostvareni profit je zadržavao za sebe i u tome sigurno i leži deo objašnjenja zašto je 2018. neto dobit GIM-a bila 1,25 miliona evra, dok 2015, pre nego što su Branko Stefanović i Goran Todorović postali ortaci, profit nije bio ni 1.000 evra. Baš te 2018, kako je otkrio Birn, Branko Stefanović je kao pravni savetnik GIM-a, zajedno sa vlasnikom Goranom Todorovićem i direktorom prodaje Draganom Đurićem putovao u Rijad, pa se može sa velikom dozom izvesnosti naslutiti da je i on zaslužan što su firmi Remas LTD iz Saudijske Arabije mine iz Krušika prodate po skoro duplo većim cenama. Sumnje Birna da je GIM mine od 120 milimetara od Krušika kupovao po 193 dolara, a potom ih Saudijcima prodavao za 345 dolara, te da je nabavna cena za mine od 60 milimetara bila 45,2 a prodajna 90 dolara, praktično su sada potvrđene. Da se radi o sladoledu, boraniji ili mesnim konzervama, razlika u ceni po kojoj ih neki trgovac kupuje od proizvođača i potom prodaje krajnjem kupcu bila bi sasvim normalna. Ali, za oružje to ne važi. Ukoliko firma ima licencu za trgovinu naoružanjem i vojnom opremom, ona sa nekom namenskom fabrikom može da sklopi samo komisioni ugovor, kojim se definišu količine, rokovi isporuke i cene po kojoj će se oružje i vojna oprema prodati krajnjem kupcu (end user). Kada kupac (uglavnom iz inostranstva) plati robu, trgovac dobija komisionu proviziju (obično oko pet odsto), a proizvođač (neka od fabrika namenske industrije) ostatak novca. I sve bi bilo u redu da DRI nije utvrdio da se GIM nije zadovoljavao samo provizijom od pet odsto, već je mine iz Krušika kupcima iz inostranstva prodavao znatno skuplje. Nakon što su pojedini mediji preneli delove izveštaja DRI, saopštenjem se oglasila i uprava Krušika, navodeći da „pogrešno tumačenje navoda DRI… nema validnu osnovu za donošenje objektivnih zaključaka i dodatno otežava naše poslovanje“, jer se ugovara cena robe koja se preuzima u fabrici, tako da na trgovca-komisionara padaju i troškovi utovara, avionskog i drumskog transporta, osiguranja, špedicije i posrednika dok roba ne stigne do krajnjeg odredišta. U Krušiku time objašnjavaju razliku u ceni i tvrde da je „GIM dostavio Krušiku uz obračun izvoza kompletnu dokumentaciju koja se tiče izvoza naše robe - ugovore sa krajnjim kupcem, ugovore sa posrednikom, ugovore sa avio-prevoznikom, izvozne dozvole, avio-tovarne listove, JCI obrasce, fakture za avionski i drumski transport, fakture za osiguranje, fakture za usluge špedicije, fakture posrednika i dokaze da su navedene fakture plaćene“, te da je naknadnim uvidom „utvrđeno da iznos prihoda i potraživanja iskazan na osnovu ispostavljenih faktura predstavlja realno iskazan iznos“. Suprotno tvrdnjama rukovodstva fabrike, u izveštaju DRI jasno piše da je „GIM gotove proizvode Krušika prodavao po većoj jediničnoj ceni u odnosu na ugovorene cene u komisionim ugovorima, po kojima je Krušik izdavao račune prema komisionaru“ i da je po tom osnovu samo u 2018. nastala razlika u ceni od 10,15 miliona dolara. Iz izveštaja DRI se može naslutiti da to nije bilo ni malo slučajno, jer je GIM mine iz Krušika na isti način strancima prodavao i 2017. Te godine GIM je od krajnjeg kupca za mine iz Krušika naplatio 6,25 miliona dolara više nego što je za njih platio Krušiku. I, suprotno tvrdnjama uprave Krušika, DRI navodi da „nakon izvršene prodaje GIM nije dostavljao obračun komisione prodaje Krušiku“, iako ga na to obavezuje Zakon o obligacionim odnosima, po kome su „dobra koja se prodaju preko komisionara u vlasništvu komitenta sve do momenta prodaje trećem licu“. GIM je, po tom zakonu, bio dužan da ostvarenu razliku u ceni uplati Krušiku, a ne da je zadrži za sebe. Ostali trgovci nisu se, prema nalazima DRI, služili takvim trikovima, pa je otuda dodatni problem za Krušik što je 2018. više robe izvezao preko GIM-a (za 1.568,6 miliona dinara) nego preko državnog Jugoimporta SDPR (1.522,6 miliona dinara). Otprilike toliko oružja iz Valjeva strancima su prodale i dve firme jednog od finansijera SNS-a, Slobodana Tešića - Partizan tek (1.405,2 miliona) i Vektura trans (159,6 miliona). Iz izveštaja DRI, u kojem se GIM pominje na čak 12 od ukupno 109 strana, može se naslutiti i da uprava fabrike iz Valjeva i dalje obmanjuje javnost kada tvrdi da u poslovima sa GIM-om nije bilo ništa sporno. Uostalom, u postupku revizije, uprava Krušika je tek u junu 2019. izdala „knjižno zaduženje“ na 10,15 miliona dolara, što odgovara razlici između sume po kojoj je GIM tokom 2018. mine prodavao kupcima iz inostranstva i faktura koje je platio Krušiku. U oktobru 2019, kada je NIN uveliko pisao o povlašćenim trgovcima oružjem, Krušik je GIM zadužio za 646,8 miliona dinara i to za isporuke od pre dve godine! Interesantno je da je ta „knjižna zaduženja“ Krušik izdao a da mu GIM prethodno nije dostavio obračun komisione prodaje. Tek nakon toga GIM je u oktobru dostavio izvozne fakture, ali i račune koji navodno potvrđuju da je razlika u ceni otišla za pokriće pratećih troškova. Na sve to saglasnost je dao i novi direktor Krušika Vladan Lukić, koji je krajem 2018. nasledio Mladena Petkovića, nakon što je on „prekomandovan“ za direktora Zastava oružja. Ta namera čelnih ljudi Krušika i GIM-a da naknadno papirima pokriju nepravilnosti nije upalila, jer je DRI ustanovio da su bez saglasnosti ugovornih strana promenjene cene komisione robe, te da je GIM o izvozu u 2018. prateću dokumentaciju dostavio 27. novembra 2019, a šest dana kasnije, 3. decembra i za izvozne poslove realizovane 2017. Interesantno je, međutim, da je direktor Vladan Lukić još 25. novembra pet meseci staro „knjižno zaduženje“ GIM-a na 10,15 miliona dolara jednostavno – stornirao. Četiri dana kasnije, 29. novembra Lukić je poništio i drugo zaduženje GIM-a na 6,25 miliona dolara, po osnovu izvoza iz 2017, navodi se u izveštaju DRI. Jednostavno poređenje ovih datuma ukazuje da su potraživanja od GIM-a poništena i pre nego što je firma, koju je zastupao Branko Stefanović, pokušala da troškovima opravda svoju zaradu na razlici u cenama. GIM je, naime, sa Krušikom 2017. i 2018. sklopio ugovore vredne 9,1 i 15,7 miliona dolara, a tako nabavljenu robu strancima je prodao za 15,4 plus 25,8 miliona dolara. Tu razliku od 16,4 miliona dolara GIM je pokušao da opravda uglavnom troškovima avio prevoza od 7,7 miliona dolara i provizijom navodnom posredniku od 8,6 miliona dolara. U izveštaju DRI ne navodi se ime posrednika, koji je za svoje usluge dobio trećinu sume koju je GIM platio Krušiku za mine, ali je NIN nedavno objavio fotografije sanduka, na kojima se vidi etiketa koja dokazuje da GIM mine iz Valjeva nije prodavao direktno Ministarstvu odbrane Saudijske Arabije, već preko ofšor firme Larkmont holdings LTD sa Britanskih Devičanskih ostrva. Problem je, međutim, u tome što, kako je utvrdio DRI, GIM nije dostavio „fakture za usluge avio prevoza“, a ugovorima o komisionoj proviziji između Krušika i GIM-a „nije predviđena mogućnost da GIM zaključuje ugovore sa posrednicima u inostranstvu i da se naknade po tim ugovorima nadoknađuju iz postignute kupoprodajne cene“. Tim pre je još manje jasno kako je direktor Lukić mogao da se saglasi sa takvim „troškovima“ i da GIM-u praktično poništi dug od 16,4 miliona dolara. Izveštaj DRI potvrdio je i pisanje NIN-a od pre tri meseca da su GIM, Tešićev Partizan tek i Internešnel golden grupa iz Abu Dabija, čiji je većinski akcionar Vlada UAE, a u Srbiji je zastupa bivši direktor Zastava oružja Rade Gromović, mine iz Krušika dobijali i na veresiju. Takav zaključak nameće se na osnovu dokaza da su te tri firme Krušiku na kraju 2018. dugovale oko sedam miliona evra. I DRI precizira da se „najveća nenaplaćena potraživanja od kupaca, starosti do jedne godine, odnose na Partizan tek (428,5 miliona dinara), Internešnel golden grupu (200,5 miliona) i GIM (194,8 miliona dinara). Da je GIM imao i druge privilegije svedoči i to što je upravo ta firma preuzela malokalibarsko oružje iz MUP-a, a potom ga je i držala u magacinima policije kod Avale. NIN je još 7. novembra 2019, pozivajući se na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, zvanično zatražio od MUP-a da nam dostavi ugovor sa GIM-om, ali do danas nema nikakvog odgovora. Mada, ako je suditi po nalazima DRI u Krušiku, i ćutanje MUP-a je više nego jasan odgovor.