Dug po Ani

Ukupan javni dug Srbije bio je poslednjeg dana prošle godine 23,94 milijarde evra, ili tačno 52 odsto bruto domaćeg proizvoda Srbije, pokazuju najsvežiji podaci Ministarstva finansija, objavljeni 4. februara. I u ovoj informaciji ne bi bilo ništa sporno, baš kao ni u činjenici da se udeo javnog duga Srbije u BDP-u poslednjih godina, bez izuzetka, smanjuje i približava „psihološkoj granici“ od 50 odsto, da premijerka Ana Brnabić, preuzimajući manir predsednika Srbije, nije prošle nedelje „potrčala“ sa informacijom, izrečenom onako usput, bez dodatnog pojašnjenja, kako je dug, prvi put još od sredine 2012. godine, pao na 48,2 odsto BDP-a. I dodala, umesto odavanja izvora ove, javno nedostupne informacije, da je takvo smanjenje udela javnog duga ispod 50 odsto, nakon gotovo osam godina, „i rezultat reformi u oblasti unapređenja poslovnog okruženja“. Potonja rečenica, da ne bude zabune, produkt je isključivo poslovnog događaja na kojem je okupljenima saopštila najnoviju, odličnu, vest. NIN je zato istraživao šta se krije iza pozamašnog pada udela javnog duga u BDP-u, od četiri procentna poena i to za samo mesec dana, pošto je zvanična statistika u trenutku izricanja ovakve premijerkine tvrdnje beležila udeo duga od 52,4 odsto (podaci s kraja novembra 2019). Da li je javni dug smanjen u apsolutnom iznosu toliko da njegov udeo padne za više od četiri procentna poena za tako kratko vreme ili se zapravo radi o veštoj statističkoj manipulaciji, kojoj je vlast, svaka, a ona posebno, sklona? Prema informaciji koja se može naći na internet stranici Uprave za javni dug, preliminarni podaci na dan 28. januara ove godine kažu da je javni dug Srbije 2.812,3 milijarde dinara, odnosno 23,863 milijarde evra, ako se podeli sa prosečnim kursom za prethodnu godinu. Poredeći ovaj preliminarni podatak sa onim da je dug na kraju prošle godine bio 23,944 milijarde evra, jasno je da je, u međuvremenu dug smanjen za 81 milion evra. Drugim rečima, udeo duga nikako ne bi mogao da padne za gotovo četiri procentna poena BDP. Začkoljica je, međutim, u tome što političari imaju sklonost da u januaru naglo umanje udeo duga tako što njegov iznos računaju u odnosu na vrednost BDP-a koja se procenjuje za tu godinu. objašnjavaju ekonomisti za NIN. To znači da se trenutni dug ne deli sa trenutnom vrednošću BDP-a, nego sa onom koju kreatori ekonomske politike očekuju na kraju ove godine. U 2020. realni rast BDP-a procenjen je na četiri odsto, a nominalni, uvećan za inflaciju, na šest procenata. I sa takvim očekivanjima, premijerka je i došla do podatka da je javni dug nakon osam godina konačno pao ispod 50 odsto BDP-a, mada se iz Ministarstva finansija, prilikom usvajanja ovogodišnjeg budžeta, čulo kako su očekivanja da dug na kraju ove godine bude 50,3 odsto, dakle i dalje iznad te granice. Zvanični podaci kažu da je udeo javnog duga, zaista, između poslednjeg dana 2011. i poslednjeg dana 2012. porastao sa 42,8 na 52,9 odsto, da bi zenit dostigao na kraju 2015. kada se njegov udeo u BDP-u popeo na celih 70 procenata. Baš te godine, javni dug je i u apsolutnom iznosu bio najveći (24,8 milijardi evra), odnosno za nešto manje od milijardu evra veći od trenutnog. U međuvremenu je spušten za gotovo 20 procentnih poena, jer je BDP rastao brže od duga, koji je uz to, zbog jačanja dinara, smanjen i u apsolutnom iznosu. Jači dinar, naime, automatski obara nivo duga u evrima i dolarima, a oko dve trećine našeg duga je baš u tim valutama. I da političari nemaju sklonost da realnost i statistiku predstavljaju lepšom nego što ona zaista i jeste, pogotovo kada postoje nesporne činjenice da se javni dug smanjuje, danas ne bi postojala dilema otkud premijerki podatak koji odudara od onog zvaničnog. I kako to udeo duga padne u samo jednom mesecu (sa 52 na 48,2 odsto) znatno više nego za celu jednu godinu, pošto je, prema dostupnoj statistici, udeo javnog duga u BDP-u na kraju 2018. bio 53,7 a na kraju prošle godine 52 odsto.