Propuštena prilika Milića Milovanovića

Milić Milovanović, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i član G17, kolegijalno je stao u odbranu LJubomira Madžara od mojih, kako je napisao, „blasfemičnih“ napada. Kao novi učesnik u polemici iznudio je moj odgovor i time produžio ovu besmislenu, digresivnu i repetitivnu polemiku. Da je polemiku pažljivije pratio, Milovanović bi bio oprezniji i možda ne bi propustio priliku da se ne oglasi. Milovanović obaveštava čitaoce da sam u nedostatku argumenata „prešao na polemiku ad hominem“ i da sam izneo više netačnih tvrdnji. Iako to nije bila suština polemika, Milovanoviću je najviše zasmetalo moje usputno zapažanje da je Madžar dosledno nedosledan u svojim stavovima. U skladu sa tim, Milovanović svojim tekstom pre svega brani lik i delo LJubomira Madžara, ali mu nije učinio uslugu. Madžareve velike ideološke transformacije Milovanović objašnjava time „da svaki naučnik tokom karijere razvija svoja naučna shvatanja, pri čemu ni LJubomir Madžar nije izuzetak.“ To je naravno tačno, ali Madžarev put od profesora planiranja privrednog razvoja do najangažovanijeg i najoštrijeg neoliberala na domaćoj sceni je teško objasniti samo razvojem naučnih shvatanja. Tu nije reč o evolutivnom procesu, već o revolucionarnoj promeni pogleda na ekonomiju i društvo. Nekritička Milovanovićeva odbrana Madžara najbolje se vidi u njegovom pokušaju da negira čak i Madžarev marksistički period. Pa ni sam Madžar ne negira da je bio marksista i to priznaje u jednoj ranijoj polemici sa mnom: „Najiskrenije, prizvao mi je [N. Katić] u sećanje rukovodioce agitpropa … Takvi su mi iz osnova preokrenuli sliku sveta i učinili da dobru trećinu života provedem sa verom u marksističku himeru.“ Milovanović ponavlja Madžarevu tvrdnju da se ekonomisti „nisu mnogo pitali kada su donošene ključne odluke…“ Ovo je faktografski netačno, bar kada su u pitanju događaji od 2000. Ne samo da su se ekonomisti pitali, već su kao ideolozi, predsednici vlade, potpredsednici, ministri, guverneri i savetnici donosili ključne odluke i upravljali ekonomskom sudbinom zemlje. Pri tome, gotovo svi su oni pripadali univerzitetskim i institutskim strukturama, istoj ili sličnoj školi mišljenja, pa čak i istim interesnim grupama. Negirati danas ove lako proverljive činjenice i pilatovski prati ruke je nerazumno - istorija se ne može obrisati gumicom zaborava. Verovatno u pokušaju da očuva „akademsku čistotu“ članova G17, Milovanović tvrdi da niko od njih, osim gospodina Dinkića, nije učestvovao u vlasti. Nažalost, čak ni to nije tačno. Podsetio bih Milovanovića da su u vlasti od 2000. na različitim funkcijama u Srbiji (uključujući tu i Narodnu banku), pored Dinkića učestvovali još neki članovi iz G17 - gospoda Bojan Dimitrijević, Boško Živković, Dušan Vujović i Jovan Ranković (kao član Savezne vlade.) Madžar je mudrije od Milovanovića pokušao da relativizuje direktnu ulogu ekonomista u kreiranju ekonomskog sistema, tako što „onih par“ delatnika (za koje priznaje da jesu učestvovali u vlasti) on naziva „ostrašćenim eksekonomistima sa destruktivnim motivacionim impulsima.“ U iskrenost Madžarevog suda bi se možda i moglo poverovati, da za nevolju, Madžar te iste ljude sve do 2012. nije proglašavao „najboljim među nama“, „najboljim što ekonomska struka ima“ i ljudima „u koje smo godinama polagali sve nade“. Šta je dovelo do ovakvog vrednosnog preokreta i kako ga Milovanović objašnjava? Da li on misli da se i to može podvesti pod razvoj naučnih shvatanja? Uzgred, i najmanje važno, Milovanović kaže i da sam optužio Madžara da je učestvovao u vlasti. Ne, nikada nisam rekao da je Madžar učestvovao u vlasti, i toga nema u mojim tekstovima. To je nekorektna Madžareva tvrdnja koju Milovanović samo poslušno ponavlja, ne proveravajući je. Učešće u vlasti nije nikakav greh po sebi. Promena mišljenja, stava ili ideologije nije svetogrđe i može biti deo intelektualnog sazrevanja. Postoje, međutim, ljudi čije se sazrevanje ogleda u prepoznavanju trenutka u kome treba promeniti stav i zauzeti neki drugačiji, možda korisniji. Istorija Srbije puna je takvih, a čini se da ih je najviše upravo u ekonomskoj i političkoj sferi. Bojim se da ta i takva mentalna fleksibilnost i takav „razvoj naučnih shvatanja“ nisu doneli sreću Srbiji.