O starim ljubavima i novim počecima

Tri i po godine je prošlo od referenduma o britanskom članstvu u Evropskoj uniji, a 31. januara 2020, dana izlaska Britanije iz Unije, verovatno se niko neće sećati kao nekog posebnog trenutka. Većini na Ostrvu je Bregzita preko glave i sa olakšanjem i bez posebnih emocija dočekali su trenutak nakon koga javnom sferom Velike Britanije više neće dominirati ta famozna reč koja je postala sinonim za izlazak jednog malog dela iz veće celine. Jer, kako je pre neki dan to lepo definisao ministar spoljnih poslova Danske, u Evropi postoje samo dve vrste država: male i one koje još uvek ne shvataju da su male. Vlada je pokušala da malo razmrda duhove puštajući u opticaj svečani novčić od 50 penija, sa bizarnim natpisom na reversu „mir, prosperitet i prijateljstvo sa svim narodima“ – pomalo čudan odabir poruke, imajući u vidu povod kojim je novčić iskovan. Premijer Boris DŽonson (u nastavku BoDŽo) nije imao sreće ni sa proslavom izlaska, budući da ga je Najdžel Faraž pretekao i zakazao žurku ispred Parlamenta. Šarena gomila razularenih likova je oduševljeno slavila Bregzit, sve dok časovnici nisu pokazali 23.00 (ponoć u Briselu), poručujući pritom svim političarima i poznatim ličnostima koje su se ikada zamerile ideji bezuslovnog napuštanja EU da fuck off! Naravno, Britanija ostaje u Uniji do kraja ove godine. Poslednjeg dana u januaru je samo aktiviran prestanak britanskog članstva i označen početak prelaznog perioda tokom koga će biti potrebno postići dogovor o budućim odnosima sa EU. Tokom narednih jedanaest meseci, zemlja ostaje u sistemu jedinstvenog tržišta, slobodnog kretanja, uplatiće doprinose u EU budžet i za ovu godinu, te ostaje pod jurisdikcijom Evropskog suda pravde. To takođe znači da će Britanci tokom 2020. morati da poštuju sve propise Unije kojima još uvek podležu, ali neće moći da utiču na njihove eventualne izmene, budući da njihovi poslanici više neće prisustvovati sednicama Evropskog parlamenta. A kako će se stvari odvijati počev od 1. januara 2021. zavisiće prvenstveno od vrste dogovora koji London u međuvremenu postigne sa Briselom – ako ga postigne pre kraja godine. Za vladu i poslovnu zajednicu, najbitnije je pitanje budućih trgovinskih odnosa. Ukoliko Britanija želi da ostane u sistemu jedinstvenog tržišta – što je pre svega očekivanje biznismena – moraće da se podvrgne bar nekim evropskim propisima nad kojima ne bi imala kontrolu. Budući ekonomski dogovor će podrazumevati i rešavanje pitanja standarda i kontrole kvaliteta uvozne robe, kako sa EU, tako i sa drugim državama sa kojima će London sada pregovarati. Ekonomisti i biznismeni sa druge strane kanala žele dobar razvod kojim bi se očuvala kvalitetna poslovna saradnja – Britanija je ipak tržište od 65 miliona mušterija sa velikom platežnom moći. Ali opet, niko i ne želi preko mere favorizovanog poslovnog konkurenta u najbližem komšiluku. Razbarušeni BoDŽo igra na kartu onog drugog narandžastog političara preko bare, američkog predsednika Donalda Trampa, koji mu je već obećao najbolji mogući poslovni sporazum. Ali ništa nije besplatno; zna se da će Britanija morati da otvori svoje tržište za neke američke prehrambene proizvode koji su EU zakonima dosad bili sputavani. Isto se odnosi i na cene lekova američkih kompanija, koji su dosad na britanskom i drugim evropskim tržištima prodavani ispod onoga za šta Tramp smatra da je tržišna cena. Postoje i neke teoretske prepreke očekivanjima da će London tokom godine postići ekonomski sporazum i sa Briselom i sa Vašingtonom; pre svega jer su u EU i u SAD na snazi različite ekonomske ideologije – sporazum sa jednim bi mogao da sadrži klauzule koje sprečavaju sporazum sa onim drugim. Građane Britanije pak najviše interesuju praktična pitanja, poput onih kako će od sledeće godine biti regulisano putovanje u zemlje EU i pravila za rad u inostranstvu? U subotu 1. februara ujutro, sve je još uvek izgledalo idilično. BoDŽo je izjavio da je vreme za novi početak, a tabloidi nazdravljali prvom danu „slobode“. U nedelju 2. februara došlo je do dramatičnog preokreta – BoDŽo je u vrlo konfliktnom tonu objavio da za Britaniju postoje neke crvene linije koje se neće preći, po cenu zavođenja tarifa i carinjenja evropske robe počev od 1. januara 2021. U isto vreme, objavljeno je da je Forin ofis naložio britanskim diplomatama da odsad u međunarodnim institucijama sede vidno udaljeni od diplomata EU. Pojašnjenje ovog zaokreta došlo je od ministra spoljnih poslova Dominika Raba; izgleda da je navodno prethodno obećanje Brisela da će Britanija dobiti ekonomski sporazum poput onog koji Unija ima sa Kanadom preko noći povučeno, te da će umesto toga najviše moći da računa na sporazum kakav EU ima sa Norveškom. Za razliku od Kanade kao vanevropske države, Norveška u zamenu za pristup jedinstvenom tržištu podleže brojnim pravnim regulativama Unije – u proseku jedan od pet zakona EU primenjuje se i na Norvešku. Trgovina sa Kanadom je, naprotiv, bezuslovno izuzeta od carina, a oba entiteta imaju slobodu da dogovaraju sporazume sa trećim državama. U ponedeljak ujutro, BoDŽo je održao ratnički govor i najavio da će insistirati na sporazumu zasnovanom isključivo na slobodnoj trgovini, te upozorio da je u slučaju da ga ne dobije, spreman na bezugovorno stanje koje podrazumeva carine na robu sa obe strane. Pozivajući se na Adama Smita i Dejvida Rikarda, objavio je da je čovečanstvu potrebno britansko vođstvo u odbrani principa slobodne trgovine (zanimljiva konstatacija, imajući u vidu da Britanija upravo izlazi iz najvećeg bloka slobodne trgovine na svetu). Zatim ide pretnja: ako neće EU, ima ko hoće: SAD, Australija, Kanada, Kina, Komonvelt, Afrika… Iako zahteva slobodu trgovine između EU i Britanije, BoDŽo bi da sputava neke druge slobode, pa je najavio da će od sledeće godine britanske teritorijalne vode biti dostupne jedino britanskim ribarima! Ovako oštra retorika je odgovor na raniju izjavu Mišela Barnijea da će bilo kakav sporazum zavisiti od britanske spremnosti da se podvrgne nekim od zahteva EU u cilju „zadržavanja visokih standarda koje danas imamo u socijalnim, poreskim i sferama zaštite životne sredine i državne pomoći“. U zamenu za dalji pristup britanskih firmi jedinstvenom tržištu, Brisel će insistirati na poštovanju nekih propisa EU, na garantovanju evropskih standarda u socijalnoj politici i zaštiti životne sredine, te iznad svega – u daljoj jurisdikciji Evropskog suda pravde nad Britanijom. Za premijera i konzervativce ovo je apsolutno neprihvatljivo. Irski premijer Leo Varatkar je u isto vreme zamolio London da shvati kako konačni dogovor mora da bude povoljan za obe strane. Naravno, sve je to zasad u domenu početnog odmeravanja snaga i ipak je teško zamisliti da do kraja godine neka vrsta dogovora neće biti postignuta. Pregovori kreću početkom marta i izgleda da nam predstoji uzbudljiva godina. Drugi veliki problem sa kojim se BoDŽo susreće je domaći, pitanje rasplamsanog škotskog nacionalizma. U isto vreme kada je u petak uveče gomila engleskih nacionalista održavala proslavu „slobode“ u Londonu, škotski nacionalisti su u tišini održavali protest koji je više podsećao na bdenje. Premijerka Nikola Stardžon zahteva novi referendum o škotskoj nezavisnosti. BoDŽo kaže - imali ste referendum pre manje od šest godina. Stardžon odgovara - jeste, ali taj je odlučio da Škoti većinom žele da ostanu u Britaniji - članici EU, a sada imamo novu situaciju. Stav podupire tvrdnjom da su nacionalisti na decembarskim izborima za Vestminster uzeli impozantnu većinu poslanika u Škotskoj. BoDŽo odgovara tačno, ali na poslednjim lokalnim izborima 2016. ste zapravo izgubili većinu u Edinburgu koja vam je potrebna da bi zahtevali referendum. Premijer traži od Škota da se strpe i sačekaju redovne izbore u Škotskoj 2021. On zna da je trenutno raspoloženje među Škotima podeljeno i da mu je neophodno da tokom ove godine uspešno dovrši pregovore sa Briselom, postigne trgovinske sporazume sa SAD i drugim velikim nacijama i time pokaže Škotima da Britanija može i bez EU, a da je Škotima bolje da ostanu zajedno sa Englezima, nego da umesto nezavisnosti dobiju tutorstvo Brisela. Neočekivano, premijerka je u nedelju dobila vetar u leđa. U razgovoru za Bi-Bi-Si, Donald Tusk, bivši predsednik Evropskog saveta, izjavio je da Evropa oseća empatiju prema ideji škotske nezavisnosti. Nije baš jasno u kom svojstvu Tusk govori o ovome, šta o tome misle Španci, te da li je u pitanju iskreno saosećanje sa Škotima, diplomatski pritisak na London pred početak pregovora, ili obična malicioznost uvređenog političara? U čitavom tom haosu, niko ne misli na severnoirske protestante. Mučenici su se zdušno potrudili da spreče izglasavanje dogovora koji je sa Briselom postigla Tereza Mej, a koji iz današnje perspektive zapravo izgleda veoma dobro, da bi u zamenu dobili beskrupuloznog populistu koji je tokom oktobarskih pregovora odmah žrtvovao interese Severne Irske. U Belfastu trenutno vlada veliko uznemirenje da će BoDŽo dati maksimalne ustupke po pitanju irske granice, da bi zauzvrat dobio ustupke na drugim stranama – i verovatno ne greše. Gotovo je izvesno da između Severne i Republike Irske neće biti vraćeni granični prelazi (srećom!), a da će problem razmene robe između Belfasta i ostatka Britanije biti rešen carinjenjem u engleskim, škotskim i severnoirskim lukama, da bi se naplaćena carina kasnije vratila u slučaju da roba ne napusti teritoriju Britanije. Time će Severna Irska politički ostati u Britaniji, a ekonomski u EU. Ali alsterski protestanti se boje da bi to mogao biti početak krnjenja britanskog suvereniteta nad Severnom Irskom. Gostujući u petak uveče na irskoj državnoj televiziji RTE, prva ministarka Severne Irske i vođa Demokratske partije unionista Arlin Foster je rekla da je srećna zbog Bregzita, da želi dobrosusedske odnose sa Republikom Irskom, ali da alsterski protestanti nikada neće prihvatiti raskid unije sa Britanijom. To znaju južno od granice. Iako se neki Irci potajno nadaju da se nakon Bregzita bliži dan irskog ujedinjenja, o tome ne razmišlja niko od ozbiljnih političara u Dablinu. Bilo kakva promena statusa kvo bi momentalno dovela do novog rata u Severnoj Irskoj. U Irskoj se 8. februara održavaju prevremeni izbori, ali oni niti imaju veze sa dešavanjima u Britaniji, niti su dešavanja u komšiluku tema predizbornih debata. Premijer manjinske vlade i voća stranke centra Fina Gel, Varatkar je odlučio da raspiše izbore nakon izglasavanja nepoverenja jednom od ministara u njegovoj vladi početkom januara. Moguće je da je igrao na kartu spoljnopolitičkog uspeha koji je postigao u vezi s pitanjem irske granice u pregovorima sa Londonom. I imao je osnova za takva nadanja. Iako nezavisna više od 50 godina do trenutka ulaska u EEZ 1973, Irska je u Evropi uglavnom doživljavana kao privezak Britanije. Verovatno je da su političari u Londonu i dalje imali taj stav kada su nakon 2016. krenuli u pregovore oko irske granice. Dočekao ih je međutim samouvereni premijer jedne u međuvremenu sazrele države, koji je jasno stavio do znanja da će London morati da ispoštuje irski stav. Ne samo što je nastupio čvrsto, Varatkar je uspeo i da iza sebe postroji sve ostale članice unije i time malim državama EU demonstrira vrednost jedinstva svih članica kada su interesi jedne od njih dovedeni u pitanje. Ipak, računica za izbore mu je bila pogrešna. Prema anketama u poslednjoj nedelji pred izbore, gotovo je izvesno da sledi smena i da se nakon devet godina na vlast vraća partija desnog centra Fina Fol. Iznenađujuće dobro stoji i krajnje desna stranka Šin Fejn, političko krilo IRA, koja nikada od stvaranja slobodne irske države 1922. nije učestvovala u vlasti. Ispostavilo se da prosečnog irskog glasača pitanja spoljne politike mnogo ne zanimaju u situaciji kada je Irska na pragu recesije, stambena kriza dostigla alarmantne razmere, korupcija u politici poprimila razmere epidemije, kriminal potpuno van kontrole, a policija u rasulu. Ima li stoga ičega izvesnog na britanskim ostrvima u ovom trenutku? Naravno – prva šampionska titula Liverpula posle 30 godina! Valjda ovog puta Redsi neće nešto zabrljati?! Mada, što bi rekao Geri Lineker prošle subote u pregledu 25. kola Premijer lige, „22 boda su najopasnija prednost“.