Ništa za nešto

U beskrajno duhovitom skeču iz legendarne dečije televizijske serije Na slovo, na slovo, koji je svoj drugi život, u skraćenoj verziji, dobio kao jedan od najlepših džinglova na počivšem radiju B92, odvija se sledeće nadgornjavanje: „(...) Ako hoćete da se menjamo - mogu vam dati ništa, a vi meni poklonite nešto...“ „E, to ne mogu.“ „Dobro, dobro, dobro... Daću vam parče, a vi meni dajte celo.“ „Ne, mogu vam dati dva zla za jedno dobro... Pazite, molim vas, dva zla!“ „Ne, tako se ne možemo menjati...“ (...) „Evo, da ja vama dam ‘nemam’ i još nešto, a da vi meni date jedno ‘imam’.“ „Mogla bih vam dati ‘neću’ za ‘hoću’... Ako hoćete?“ „E, neću!“ E pa, to što je davno izmaštao genijalni Dušan Radović, to vam je - samo s više detalja - suština onog što je američki predsednik Donald Tramp, u društvu razdraganog izraelskog premijera Benjamina Netanijahua, prošle sedmice u Vašingtonu svetu predstavio kao „sporazum veka“ - mirovni plan za buduće uređenje odnosa Izraela i Palestinaca. S tim što, za razliku od skeča, ovde sve ponude stižu s jedne strane, dok je onoj drugoj ostavljeno samo da na to pristane ili ne. Tobože utemeljen na klinički odavno mrtvom modelu dve države, jevrejske i palestinske, ali sročen bez uključivanja Palestinaca u njegovu pripremu, predlog na kome je više od dve godine radio tim predvođen DŽaredom Kušnerom - Trampovim zetom-savetnikom koji se, bez ikakvog diplomatskog iskustva, upustio u rešavanje onoga što generacije prekaljenih političara i diplomata nisu mogle da raščivijaju - najvećim delom zapravo predstavlja legalizaciju stanja na terenu; stanja koje je, dabome, u prve tri godine Trampovog mandata dodatno promenjeno u korist Izraela odlukama o preseljenju američke ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim, uskraćivanju ekonomske pomoći Palestincima, itd. Ali i takav kakav je, sporazum kojim bi podređeni položaj Palestinaca bio ovekovečen nedvosmisleno se predstavlja kao najbolja ponuda (Trampovim rečima: „moguće poslednja prilika“) koju će uopšte dobiti; što, ako ćemo da budemo malo cinični, ne zvuči mnogo drugačije od one eufemističke „ponude koja se ne može odbiti“. Odnosno - može, ali samo jednom... Predloženi plan - ili „plan“ - Palestincima prividno nudi državnost, ali ne i faktičku suverenost; a čak i takva, krnja državnost i dalje bi bila tek uslovna. Jer, zavisila bi od ispunjavanja niza zahteva koji se pred njih postavljaju: od potpunog prepuštanja bezbednosne kontrole Izraelu i raspuštanja radikalnog pokreta Hamas, pa do onih koji se tiču stanja ljudskih i građanskih prava, medijskih sloboda i drugih demokratskih parametara na palestinskim teritorijama - kriterijuma koje, doduše, ne ispunjava ni bilo koji od tradicionalnih američkih klijenata u arapskom svetu, ali dobro... O tome da li su ti uslovi ispunjeni na zadovoljavajući način odlučivali bi, je li, Izrael i SAD. Planom se nominalno dopušta i da jedan periferni, marginalni deo istočnog Jerusalima bude proglašen za glavni grad te palestinske fantomske države, ali se istovremeno potvrđuje princip uveden ranijom odlukom Trampove administracije da Sveti grad prizna za nedeljivu izraelsku prestonicu. Iza ponude formalno znatnog uvećanja palestinske teritorije krije se rešenje prema kome bi Izrael zadržao kontrolu nad dolinom Jordana, najplodnijim delom Zapadne obale, dok bi Palestinci trebalo da se zadovolje ostatkom te teritorije; „velikodušno“ im prepuštenim Pojasom Gaze, do koje bi vodio poseban transportni koridor; te komadima besplodne zemlje u pustinji Negev. Nijednom palestinskom izbeglici ne bi bio dopušten povratak u Izrael, već samo - po sistemu kvota - u Palestinu, ili one islamske zemlje spremne da ih prihvate. Izraelci bi se obavezali da će se četiri godine uzdržavati od izgradnje novih naselja na području koje bi pripalo budućoj palestinskoj državi, ali bi već zaposednute teritorije na Zapadnoj obali bile priznate kao izraelske, u direktnoj suprotnosti ne samo sa stavom UN i najvećeg dela međunarodne zajednice, već i s višedecenijskom pozicijom Vašingtona, napuštenom posle Trampovog dolaska na vlast. Ne bi li se nepristojna ponuda Palestincima nekako učinila prihvatljivijom, u zamenu za prihvatanje plana obećavaju im se ulaganja od 50 milijardi dolara u narednih deset godina - što iz američko-izraelske vizure očito predstavlja adekvatnu kompenzaciju za pristanak na to da doveka ostanu u budućim bantustanima. Nije ni čudo što na predstavljanju plana, dok je stajao pored Trampa - iako je istog tog dana izraelski državni tužilac protiv njega konačno podigao dugo najavljivanu optužnicu kojom se tereti za primanje mita, prevaru i zloupotrebu - Netanijahu s lica nije skidao široki osmeh Češirskog mačka. A što i ne bi bio zadovoljan? Taman pred treće po redu parlamentarne izbore u poslednjih godinu dana, nakon što su se dva prethodna glasanja završila bez jasnog pobednika pa formiranje nove vladajuće većine nije bilo moguće, Netanijahu je dobio poklon kakav je samo mogao da poželi: sad pred biračima može da se pohvali kako je u Vašingtonu za zemlju izdejstvovao više nego bilo koji izraelski lider pre (a verovatno i posle) njega. Jeste da su Palestinci plan odmah odbacili, ali to nije toliko ni važno. Ključno je da je Trampova administracija povukla poteze koje će naredni američki predsednici teško moći da anuliraju; i da, ohrabren time, Izrael sada komotno može da proglasi aneksiju okupiranih teritorija. Tim pre što se, s malobrojnim izuzecima, najveći deo arapskog i islamskog dela sveta, preokupiran drugim problemima, ponaša kao da ih sudbina njihove palestinske braće više ne dotiče mnogo. Amerikanci su, jasno, oduvek svom snagom bili uz Izrael, pa ipak se decenijama pozicionirajući kao posrednik između dve zakrvljene strane; ali od nastanka jevrejske države nijedan američki predsednik nije do te mere favorizovao jednog izraelskog premijera - i ispunjavao mu želje - kao što je to u slučaju Trampa i Netanijahua. Kako se kod aktuelnog stanara Bele kuće sve svodi na transakcione odnose, ne čini on to zbog nekog autentičnog proizraelskog opredeljenja (koje je u američkoj politici nešto što se podrazumeva), već pre svega zato što je to politički i finansijski oportuno. Ispunjavajući davnašnje snove izraelske krajnje desnice, Tramp istovremeno učvršćuje ionako bezrezervnu podršku podjednako radikalnih američkih hrišćanskih evangelista: važne biračke baze koja na Izrael gleda kroz biblijske termine, i koja je, oduševljena Trampovim potezima u protekle tri godine, zbog toga snažno motivisana da mu pomogne da u novembru izbori novi mandat. U situaciji u kojoj Tramp ionako ima dobre izglede za pobedu, glasovi evangelista, te ogromni finansijski doprinos koji njegovoj kampanji daju proizraelski „megadonatori“ poput Šeldona Adelsona - prisutnog na predstavljanju plana - mogli bi da budu među ključnim faktorima kojima će taj uspeh, ako usledi, moći da se objasni. (Trampovom kredibilitetu u evangelističkim krugovima, uzgred rečeno, doprinosi i to što u svom najbližem okruženju ima istinske zilote poput potpredsednika Majka Pensa i državnog sekretara Majka Pompea, što ih zauzvrat čini idealnim promoterima ovog radikalizovanog američkog pristupa izraelsko-palestinskom pitanju.) No, ovo ne znači da jednostavno čekanje da Tramp ode s vlasti - kako bi se s nekom drugom, razumnijom administracijom krenulo iznova - ima smisla. „U američkom političkom kontekstu, žalosna realnost je da će Trampov plan na domaćem terenu oblikovati percepcije onoga što je politički moguće“, rekao je za sajt Politiko neimenovani bivši američki zvaničnik koji se bavio izraelsko-palestinskim konfliktom. „Nekom budućem predsedniku će sigurno biti teže da podrži predloge koji bi u većoj meri izlazili u susret Palestincima.“ Plan Trampove administracije je, dakle, loš, neiskren i neće biti implementiran - ali će, dajući Izraelcima odrešene ruke, svejedno proizvesti trajne posledice. Kakav naopak način da se uđe u istoriju.