Živimo u noći i ne borimo se

Milenko Bodirogić (56) je rođen 1964. u Novom Sadu gde je na Filozofskom fakultetu diplomirao jugoslovensku književnost. Od 1994. do 1998. uređivao je časopis za književnost i likovnu kulturu ČAS;OPIS koji je finansiran prilozima čitalaca, uglavnom ljudi koji su pred ratom izbegli iz Jugoslavije i živeli u inostranstvu. Od 2009. do 2014. objavio četiri knjige u ediciji Srpska mitologija – Prognana bića, Buntovnici, Iščezli i O biljkama, životinjama i predelima. Za knjigu Prognana bića dobio je nagradu Beogradskog sajma knjiga i nagradu Politikinog Zabavnika. Maja 2007. godine osnovao je izdavačku kuću Orfelin, koja se bavi promovisanjem dela fantastične književnosti (ovdašnje i prevedene). Zajedno sa Sašom Ilićem 2019. godine, osnovao je ediciju Noć Republike, kao slobodnu, nezavisnu zonu za jugoslovensku književnost. Prva knjiga u toj ediciji je Pas i kontrabas Saše Ilića koja je ove godine dobila NIN-ovu nagradu za najbolji roman godine. Druga knjiga je Po šumama i gorama, autora Milenka Bodirogića, NIN-ovog sagovornika, kojoj su pripala dva, od pet glasova članova žirija. Šta je bio osnovni motiv da napišete ovakvu knjigu sa ovakvim naslovom i sadržajem? Je li to vaš lični i literarni oproštaj sa zemljom koje više nema? Ponekad, u malodušnosti, pomislim tako. Da je to, kišovski rečeno, moj kenotaf, prazan grob, za zemlju koju su krvavim gubicama rastrgle i proždrale nacionalističke hijene. Ali obično ne mislim tako. Ne, nisam se ja opraštao sa Jugoslavijom. Zašto bih? Jer i ona i ja smo još tu i, paradoksalno, kako vreme prolazi Jugoslavije je sve više i više. Toliko je ima, da se ta radosna činjenica ne da prevideti i da se o njoj mora pisati. Zato sam još jednom želeo da se vratim u njene začetke, u užasnu `41, i osmotrim te kolosalne temelje na kojima se, evo već tri decenije, grade potleušice. Dok sam živeo u Jugoslaviji ja je nisam primećivao, bila je nešto poput čistog vazduha. Valjda je to odlika dobrih društava, da vas puste da živite svoj život, da ih ne zapažate. Jugoslavija je, danas, mogućnost otpora, mogućnost borbe i nepristajanja na mržnju, pljačku i eksploataciju, na degradiranje života, ona je dah slobode u našim astmatično stegnutim društvima. Dok sam skoro četiri godine hodao Fruškom gorom, Kalinom, po Bukoviku i Crepoljskom, po Kalničkom gorju, Pohorju i Triglavu taj dah slobode me pratio. Koliko ste u svojoj knjizi koristili autentičan dokumentarni materijal? Na sreću Jugoslavija je bila društvo knjige, slova i pismenosti. Postoji bogata istoriografija, knjige sećanja, memoari, zbornici arhivske građe, nemački, italijanski, ustaški izveštaji, sabrani, objedinjeni po vremenu i mestu. Gospođa Bartulo, u mojoj knjizi, sprda se sa tom željom da sve bude zabeleženo, svaka sitnica, pa i beznačajnost. A mene je to radovalo. Iz toga nastaje književnost. Bilo je knjiga koje sam pronalazio u Matici, štampanih pedesetih godina, dok još nije uvedeno obavezno opsećanje, čiji su tabaci bili nerazrezani. Niko ih, za sedamdeset godina, nije pročitao. I to me je sneveselilo. Veoma, veoma zanimljive knjige koje sam morao da rasecam nožem za pisma. Svojevrsni moto vaše knjige ispisan je na prvoj stranici citatom iz knjige Ritmovi nemira, poslednjeg jugoslovenskog umetničkog gorostasa, kompozitora i dirigenta Oskara Danona. Zbog čega on? Dobar deo četvrtog Hodanja u vašoj knjizi posvećen je njemu. U jednom od slojeva romana Po šumama i gorama bavim se, kao što znate, začecima partizanstva. Oskar Danon je učestvovao u osnivanju Romanijskog partizanskog odreda, on je jedan od prvih sarajevskih partizana, pa je bilo sasvim prirodno da ga susretnem. U leto `41. Danon ima 28 godina, odavno je svršio studije na Muzičkom konzervatorijumu i na Filozofskom fakultetu u Pragu, prilično je imućan. Danonovi roditelji iskoristili su mogućnost koju pominjem u romanu, uz pomoć lažnih dokumenata domogli su se Mostara, potom Italije i emigrirali u Ameriku. Zašto on nije otišao s njima? Zašto je, umesto toga, 16. jula krenuo u partizane? Zašto se odlučio na borbu? To je krucijalno pitanje kroz koje se prelama cela epoha i na koje, na ovaj ili onaj način, varirajući ga, pokušavam da odgovorim, možda bezuspešno, kroz svih šest Hodanja. To pitanje borbe. Tako Danon, i njegova rezignacija nad današnjim Beogradom, Zagrebom i Sarajevom, kojih se odriče, postaje moja kopča sa vremenom sadašnjim: zašto se ne borimo, zašto smo robovi, zašto, obuzeti međusobnom mržnjom, pristajemo na mrvice milostinje koju nam udeljuju najgori među nama? Pritom, ostareli, devedesetogodišnji Danon se, u inat svima, ne odriče svojih političkih uverenja, svoje životne filozofije, svog pogleda na svet. On tvrdi da je Jugoslavija njegova jedina domovina i smeši se. U osmehu tog staračkog, preplanulog lica ja sam pronalazio utehu. Danon se slučajno, putujući iz Praga za Sarajevo našao u Beču, u noći 12. marta 1938. Čitav grad bio je osvetljen, sva svetla su gorela, ulicama su kružili automobili i autobusi otvorenih prozora, vijorile su se nacističke zastave i megafoni su urlali Ein Volk, ein Staat – Anschluss! Svetina se radovala, grlila i ljubila, austrijski nacisti već su hapsili po gradu, a neki su ljudi po stanovima i kućama drhtali od straha, kao u onoj Brehtovoj pesmi u kojoj doboši silno dobuju. Za Danona ta će pijana, operetska noć u Beču biti presudna. Zlo se širilo i prelivalo poput bujice i bilo je jasno da neće stati, da se razularilo, da je od njega nemoguće pobeći. Tad, u Beču, zna da se mora boriti. Sve što će Danon potom činiti u Sarajevu, i pre onog 16. jula, bilo je u znaku te borbe. A pedesetak godina kasnije ponovo mu se ukazuje ta martovska, bečka noć i nikako da se okonča, nikako da svane. Mi i danas živimo u toj noći i ne borimo se. Jedan od toponima u vašoj knjizi, ima ga i u poslednjoj rečenici u romanu, jeste Čipuljić, rodno selo oca predsednika Aleksandra Vučića. Slučajno, namerno? Svet se ne vrti oko Aleksandra Vučića, mada bi on to, možda, želeo. Ako odete u Bugojno i na groblje u Čipuljiću, tamo ćete videti grobove porodice Vučić, ali i jedan zajednički grob porodice Rajić, oca, majke i sina. Otac se zvao Miodrag i umro je 1989. godine, a majka se zvala Alojzija. Iznad očevog imena stoji zvezda, a majčino je ispisano na drvenom krstu. Ja ne umem da izmišljam. U aprilu ću otići na groblje u Čipuljiću, biće to godišnjica smrti mog prijatelja Rajića, zapaliću dve cigarete, jednu za Alojziju, drugu za Miodraga, jer bili su strastveni pušači, i biću očajan. Možda ću pokušati mom mrtvom prijatelju Rajiću, sinu Alojzije i Miodraga, tiho, ispod glasa da otpevam Konjuh planinom. Da li ste, pišući svoju knjigu i naslovivši je prvim stihovima poznate partizanske pesme, razmišljali da ćete zbog naslova i teme podeliti javnost na način kako su deklarisale pojedine kolege? Koliko je meni poznato sve zemlje-potleušice nastale na temeljima Jugoslavije, barem deklarativno, baštine tradiciju antifašizma, AVNOJ-a, ZAVNOH-a, ZAVNOBIH-a… Čak su i njihove granice sudom Badinterove komisije određene odlukama tih antifašističkih organa. Pesma Po šumama i gorama morala bi, shodno tome, biti konstitutivna. Ali naravno da nije tako. Zemlje naslednice Jugoslavije kripto su fašističke. One se drže antifašističkog nasleđa dok im to odgovara, a na stadionima se peva spremte se, spremte četnici i nož, žica, Srebrenica, peva se o mesarima Maksa Luburića, dižu se ruke u pozdrav za dom spremni, ruše se spomenici NOB-a, preimenuju ulice i škole, popovi, svećenici i hodže mlate svojim crnim odeždama i truju decu, snimaju se gnusni filmovi i štampaju još gnusnije knjige, i u tom revizionističkom paklu ja bih morao da brinem da li će pesma Po šumama i gorama podeliti javnost. To što je naslov moje knjige Po šumama i gorama, krajnje intimističke i introspektivne, gotovo baladne, to što je on skandalozan, skandal je posebne vrste i vi vidite da se ove zemlje-potleušice, kako sam ranije pomenuo, uzjogune, da ne mogu da podnesu tu grandioznu ideju Jugoslavije, ideju emancipacije, jednakosti i otpora. A što se „kolega“ tiče, ja ih nemam. Ne zato što oni nisu pisci, ja to ne znam, na volju im, već zato što ja nisam pisac. Ovako kako živim, bez bunta i otpora, ja sam ništa, a ništa, slutite, ne može imati nikakve „kolege“. Kako ste doživeli neke od optužbi pojedinih pisaca, ili nazovi pisaca, na račun vaše izdavačke kuće i njena dva romana koja su podelila pet glasova žirija? Te sam optužbe doživljavao kao produžetak kontinuirane harange na NIN posle naslovnice u vezi sa aferom Krušik. Možda mesec dana pre objavljivanja NIN-ove nagrade u Novom su se Sadu pojavili plakati na kojima Milan Ćulibrk dodeljuje plaketu NIN-ove nagrade Zvezdanu Jovanoviću. Bahate i bogate šaljivdžije na vlasti dosetile su se da je Zvezdan Jovanović ubio Zorana Đinđića i to povezale sa vlastitim histeričnim insinuacijama da NIN poziva na ubistvo Aleksandra Vučića, pa se sad, tobože, ortaci u zločinu međusobno nagrađuju. Posle toga sve je imalo sled logičan kao u noćnim morama: napad na NIN-ov žiri, na laureata Sašu Ilića, na moju knjigu i na Orfelin koji je izdao obe knjige. Pritom, Orfelin je te knjige izdao u iznudici, jer niko drugi nije želeo da ih izda, mi smo ih nudili drugim izdavačima, i tako je, jer nije bilo druge mogućnosti, oformljena edicija Noć Republike, edicija za jugoslovensku književnost. Naročito me je pogodilo što se i Danas, jedini dnevni list koji redovno kupujem i čitam, priključio tabloidima i harangi. Danas je odbio da u svom Sajamskom dodatku objavi tekstove o Ilićevoj i mojoj knjizi, a u sramnoj kampanji protiv NIN-ovog žirija njegovi su se izveštaji kretali od palanačkog naslađivanja tuđim mukama do podlih kulturoloških predrasuda o mestu rođenja prokaženih. Palanka je zablistala u svom punom sjaju tamo gde sam je najmanje očekivao.