Mi živimo u otključanoj ludnici

Mnogi bi da slušaju velikog glumca kako govori Šekspira. Nažalost, naša situacija je toliko tužna da će slušati vređanja i pretnje Šešelja. „Pa to je strašno“, kaže Radoslav Rale Milenković, glumac i član grupe Samoodbrana. „I po tome vidite na šta liči ta Skupština.“ Poslanik govori rečnikom svodnika i ne brine da li treba da ostavi bar iluziju o pristojnosti? To nije rečnik koji bi smeo da pripada bilo kome, a pogotovu nekome ko sedi u Skupštini. Taj užas koji je Šešelj izgovorio je samo dokaz da možeš nekažnjeno da govoriš i činiš bilo šta pod uslovom da si u vlasti i da si bahati moćnik. To je užas. To je Skupština naših dana. U demokratskom sistemu parlament bi trebalo da je najviši organ vlasti, najviša zakonodavna vlast i da donosi zakone koje bi svi mi trebalo da poštujemo i po kojima bi trebalo svi da živimo. Ali, budući da je ovako kako je – jedini odgovor naroda trebalo bi da bude bojkot jer će izbori pod ovim uslovima napraviti ponovo isto ovakvo ruglo od Skupštine. Za ovakvu Skupštinu ja lično ne želim da glasam. I apelujem na sve ljude da u ime zdravog razuma i dostojanstva kažu „nećemo te izbore“, „nećemo takve bahate prostake i neznalice“. Ima onih koji ne bi na izbore, ali su uslovljeni radnim mestom? Neću ni da osuđujem ali ni da aboliram ljude koji će iz sitne kurvinske koristi da glasaju, da slikaju svoj listić. Mogu samo da prezirem njihove izgovore. U šta se jedno društvo pretvara ako uranja u dno rijalitija, ako ima Skupštinu u kojoj poslanici mašu donjim ženskim vešom? Kada smo prestali da budemo pristojan svet? Samovoljom vlasti napravljen je jedan vulgarni i proizvoljni sistem u kojem nije važno da li vi nešto znate nego da li ste pobedili na izborima i da li vas je na neko mesto postavila stranka kojoj trenutno pripadate. Pogledajte od vrha do dna, od Vlade i Skupštine pa do toga ko predaje u školi, ko nas leči, ko nam gradi… Evo pogledajte na šta liči Beograd. Takvo društvo je osuđeno na stagnaciju ili ...? Na propast! Trulež. Smrt. Ništa. Takvo društvo je ništavilo. Tu nema pulsa. Mi nismo bili savremenici ni sa Miloševićem, ni sa takozvanim demokratama, ni sa galimatijasom DOS-a… Svi koji su učestvovali u vlasti poslednjih trideset godina obavljali su svoje poslove bez savesti i svesti. Čast izuzecima, ali to su samo izuzeci koji potvrđuju pravilo. Stajling se donekle menjao, ali svi su oni bili tu iz istog razloga, razlike da li je neko manji ili veći prostak su pojedinačne i u krajnjem rezultatu zanemarive, jer svi su imali iste ambicije i isti cilj. Pa, pobogu, ne treba nama zakon o sukobu interesa, nama treba savestan čovek. Moralan čovek neće nikada doći u situaciju da bude u sukobu interesa. Nama ne treba veći neprijatelj no što smo sami sebi? Dovoljan odgovor na to kakvo smo društvo je odlazak 65.000 ljudi godišnje? Idu ljudi tamo gde misle da će im biti bolje. A predsednik kaže da neće dozvoliti da ode medicinsko osoblje? Predsednik po još uvek važećem Ustavu Republike Srbije nema ovlašćenja da nekome od medicinskog osoblja zabrani odlazak iz zemlje. Uostalom, neće ga niko ni pitati. Ne beži se ka nečemu, nego od nečega. Ovi ljudi koji odluče da odu ne idu ka plati od 3.000 evra, nego beže od plate od 900 evra, ali za pet godina. Nije pitanje šta njih tamo mami, nego šta ih tera odavde. Evo, statistički, za sat koliko sedimo ovde zemlju je napustilo šestoro ljudi. Ne možete vi to zabraniti, jedino da im uzmeš pasoš. Šta ćeš?! Da zatvoriš granice?! Postoji li još grupa Samoodbrana? Postoji, tu je akademik Teodorović, Dragoljub Bakić, Vida Škero, Duško Petričić, Koraks…, ima nas, povremeno se srećemo, razmenjujemo misli …. Imate političke ambicije da prerastete u stranku? Ne. Ako neko poželi, može svoje političke ambicije realizovati preko neke stranke, pokreta, registrovane grupe građana... Kada biste imali političke ambicije i merili veru birača u vas, da li mislite da bi vas prestigli svi ovi koji zajedno imaju 1.000 godina robije, Vacići, ratni zločinci, navijači sa dosijeima i policijskim značkama, „Vučićeve pudle spremne za izbore“, kako ih nazva Marinika Tepić? Mudrom čoveku nije važno koliko ljudi glasa za njega, već vera i snaga kojom iskreno zastupa svoja najdublja uverenja. Lično, počinjem da sumnjam da je princip jedan čovek jedan glas pravedan i da uvek i neminovno donosi dobro. Uviđam vremenom koliko su važne savest i zrelost i onoga koji bira i onoga koji je izabran. U Srbiji živimo među više od milion ljudi koji su funkcionalno nepismeni, dakle, znaju slova ali ne razumeju uzročno-posledični smisao rečenice, ne mogu da pročitaju ovaj tekst. Jednostavno, ne razumeju. Razumem da je biračko pravo istovremeno ljudsko pravo, na ljudskom planu svi smo jednaki, božija deca i sl., ali to uopšte ne znači da svi znamo dovoljno o nečemu o čemu voljom demokratskih izbora odlučujemo. Mogu da poverujem da je to možda najmanje loš sistem, ali da se našalim, možda bi mogao da se uvede uslov za izlazak na izbore na primer to da si funkcionalno pismen. Jer, ako ćemo pravo, ne možeš tek tako, beslovestan i nepismen, da ideš da glasaš. Ne razumeš ono o čemu odlučuješ, a imaš pravo da odlučuješ. Kako će birači znati ko je čiji, ko tu kome? Zar je to važno. LJudima koji će izaći na izbore važno je samo da ostane ovaj koji je sada na vlasti i da se zaštiti njihov interes oličen parama, poslom za sina, da mu ne ruše vikendicu na Zlatiboru… LJudima koji izađu na izbore u ovakvim uslovima važno je samo da zaštite lični interes. Vlasti je važno da ostane vlast, i zato im je značajno da imaju svoju kontrolisanu opoziciju? Vlasti je važno da pobedi ne bi li izbornim rezultatom obnovila alibi za sve što čini. I zato će dati lažnoj opoziciji koliko budu hteli, tri odsto ili više? Daće. To je prva sumnja na nečasnost namere i mehanizma, na nedostatak zdravog i istinski demokratskog smisla. Kako će ova naša priča da se završi, kakav je naš scenario u Srbiji? Jedino u šta čovek može da se nada je dijalektika. Doći će nešto drugo. Sigurno će doći. Istorija nas tome uči. Ali onaj ko bude traćio svoj život na veru i nadu u ovaj polusvet, u bitange koje su na vlasti, taj će propustiti mnoge divne trenutke u jednom jedinom životu koji ima i patiće jer će biti uskraćen za tolike lepote duha i uma. U larmi politike, zaboravljamo da ima života i van te Skupštine, da ima ljudi i mimo Šešelja. Setite se, na trenutak, kakvi divni umetnici žive u ovoj zemlji, kakvi veličanstveni duhovi, kakve mi veličanstvene stvaraoce imamo. I imamo ih zauvek. Na primer, zauvek imamo Crnjanskog, Andrića, Kiša, Raičkovića, Ivana V. Lalića, Acu Popovića, LJubu Simovića, Branka Plešu, Zorana Radmilovića... E, sad, da li ćete da čitate Vacića ili Kiša, to je pojedinačni izbor. Ti uvek biraš ono što si, bez obzira na to ko vodi politički magazin na RTS. Tu i jeste zamka, što su ljudi zatrpani takozvanim zvezdama „javnog života“ - političarima i ostalim kreaturama koji imaju više nego skromna znanja i uglavnom nemaju istinske profesije. Ni ne znate šta su po profesiji, a i to što su možda nekada nešto i znali, zaborave baveći se politikom. To je stvar ličnog izbora, pitanje savesti i strasti kojom obrađujemo „svoj deo bašte“. Kada smo kod savesti, prodaju se izvorišta vode, poljoprivredno zemljište… … Rudne rente… …Veliki broj stanovnika napušta zemlju… Je li ovo neki plan za samouništenje? Liči da jeste. Ali, moguće je da stvari stoje još gore od toga, da nema posebno strateški oblikovanog predumišljaja, već da je reč o prostačkoj nesavesnosti i pukom neznanju. Možda je u pitanju ohola površnost koja trenutno grabi šta može i kao i svaka vlast misli da će to biti doveka. Možda tu ima i neke autohipnoze, možda nekih opijata mentalnih. Šta može da preokrene situaciju? Nepoznata sila koja dolazi iznenada i rešava stvar. Hahaha... Ne znam, ali ovo će se sigurno rešiti. Možda će rešenje biti još gore, možda smo mi samo delić celokupnog sveta koji nepovratno srlja u propast. Mi imamo velike šanse da na globalnom nivou saučestvujemo u uništavanju planete. I imamo velike šanse da, usput, uništimo Srbiju. Velike šanse. Imamo velike šanse da Beograd postane ruglo od grada u kome sečete stoletna stabla a sadite drveće u saksiji jer vam se tako sviđa i jer ste to videli u Dubaiju. U nekom smo negativnom progresu. Mi se sunovraćujemo u napredak. Sad, ja mogu da vas uveravam da je to sve dobro, da zahtevam od vas da vi to obožavate, ali vaš instinkt će vam uvek nepogrešivo reći da li vi silom teže propadate ili uzlećete. Budući da nemamo zdrav sistem, suštinski slobodne i nezavisne institucije i nepotkupljivo javno mnjenje, moraćemo da sačekamo da se istroše prividi i samozavaravanja i kad prorade instinkti, možemo očekivati početak značajnijih promena. Nikada ranije nije bilo toliko lažnih političkih oponenata. Ne zna se ko radi za koga? Svako može biti bilo čiji, a svi se prave da nije niko ničiji. Lažna opozicija, kontrolisana opcija B? Ne, samo goli interesi i spremnost na sve ne bi li obezbedili svoj mali interes, ne vidim suštinsku razliku. Ipak, 1 od 5 miliona kažu ući ćemo u Skupštinu da je bojkotujemo iznutra? To ne razumem. Ultradesnica se pojavila smišljeno kako bi zaplašila birače koji bi rekli „evo vidite kako groznih ima tih ultranacionalista, ipak glasajte za nas“? To je pitanje za one koji se bave ozbiljnim pronicanjem u politički kontekst kog ovde i nema. Ovde kaže ko šta hoće. To bi mogao Krle da vam kaže. Ja sam u svim izborima potpuno ličan, i ne vidim nikoga ko bi mi zaokupio pažnju a kamoli da mu nešto poverujem. Zar vas ne plaši atmosfera tihog uvođenja fašizma? Dinko Gruhonjić kaže, parafraziram: „Ovde i Adolf da vaskrsne osećao bi se kao kod kuće, sasvim udobno.“ Zar ne osećate da ovo postaje tlo sasvim pogodno za neofašizam? Strah vas neće spasiti od nečije namere da vam naudi. Ono što je možda jedino suvislo što bi čovek mogao da uradi jeste da se kreće na mestima na koja ga vodi „preki nalog duha“, pa sad ako neko baš hoće da me prebije, neće me sačuvati strah. Mesta gde se krećem izložbe, koncerti, biblioteke, pozorišta, tamo ti ljudi ne zalaze. Moje biće je usmereno ka nečemu što je vlasti potpuno nezanimljivo. Napravili su svoj Beograd na vodi, svoju kreativnu industriju, ja te ljude niti srećem niti imamo ikakav sukob interesa. Razlikuju nam se i razlozi i ciljevi i uverenja – ja sam uveren da bi društvo trebalo drugačije da izgleda, Skupština, političari, ljudi na vlasti u nekoj normalnoj zemlji imali bi i odgovornost i svest i, najvažnije, savest. Ovde niko nema osećaj krivice, pa pogledajte te ljude... Evo, ministra zdravlja. Jeste li čuli njegovu izjavu? Za Crnogorce, jesam. Da li vam zvuči kao da je taj čovek koji je ispitivan u Sablji kao saradnik zemunskog klana, izjavio to po Vučićevoj direktivi - idi tamo diži malo tenziju? U nekoj sređenoj zemlji to bi bilo rešeno jednostavno i vrlo brzo. Reagovala bi Skupština, nevladin sektor, mediji, javno mnjenje, jer je to nedopustivo. Nije tu važno s kim se slikao, kako ga zovu, nije to sada tema, tema je da je ministar u Vladi diskriminisao određenu nacionalnu grupu. Kada to uradiš, u uređenom društvu snosiš posledice, ti lično ili cela Vlada. Ako Vlada stane iza tebe i kaže to je naša politika, onda najkasnije na sledećim slobodnim izborima sa slobodnim medijima takva politika bude nagrađena ili kažnjena. Ali budući da tu nema nikakvih uverenja, istinskih političkih programa, onda može da kaže ko šta hoće. Ali sama činjenica da ministar jedne zemlje razvrstava ljude po nacionalnoj pripadnosti govori da on ne pripada duhu tolerancije. LJudi na vlasti trebalo bi da budu ljudi od znanja, duha, rečnika. A pogledajte ove ljude koji se predstavljaju kao naši ministri, pa to ne zna da govori, to nema rečenicu, vokabular, dikcijske figure. Na znanju utemeljena, složena, razvijena, duboka, široka misao ne može da se izrazi bez rečitosti, bez vokabulara i stilskih figura. Jednostavan, sirov govor mržnje otkriva da je njihova politika izazivanje mržnje? Svako govori ono što ima u sebi i za šta veruje da će ga dovesti do njegove ciljne grupe, do birača, jer samo je jedan cilj – ostati ili doći na vlast. U tom svetlu je to širenje mržnje, podgrevanje sukoba na relaciji Srbije i Crne Gore? Ne mogu da prebrojavam krvna zrnca, nisam tako vaspitan. Pristojan svet to ne radi, a naročito ne radi kada je na odgovornoj političkoj poziciji. Ali zemlja u kojoj ministar inostranih poslova nije naučio engleski ni koliko je Karađorđević naučio srpski, govori o nama. Niti kralj zna srpski, niti ministar inostranih poslova zna engleski. To je elementarni civilizacijski nivo. Ne možete vi da zidate na smetlištu. Ne možete da sejete na deponiji. Ovi izbori su sejanje na đubrištu. Tu se ne seje. Tu moraš najpre da dekontaminiraš, da raščistiš i dva ašova duboko da izriljaš. Pa uporno i strpljivo da znojem natapaš tlo koje će ti uzvratiti plodom. Odajte nam tajnu, da li znate šta se krije u odluci 1od 5 miliona da izađu na izbore. Znate li da li i ko stoji iza njih? Ovde nikada nije onako kako izgleda, uvek tražimo šta se iza svega krije. Moj odgovor je - ne znam a i baš me briga. Od početka protesta, kad god sam mogao, ja sam išao u protestnu šetnju, i idem i dalje. Protest je važan, ne samo zbog toga što je zdravo šetati, nego je važno da čovek izrazi nezadovoljstvo. Pratio sam te mlade ljude iz 1od 5 miliona, i u vreme blokade Rektorata posećivao ih nekoliko puta, pružajući im podršku. Uradili su važnu stvar, isterali na čistac i pomogli da se krađa i plagijat doktorata Siniše Malog zvanično sankcionišu u najboljoj tradiciji akademske čestitosti. Nekoliko dana pre odluke o istupanju na izborima dvoje mladih kolega iz 1od 5 miliona me pozvalo na kafu. Žalili su se da je kamion preskup, da li će biti mali kombi itd. Rekao sam da mislim da im uopšte ne treba kamion, da nije bitan ni kombi ni ozvučenje, obični megafon bi tehnički olakšao komunikaciju, ali može čak i bez megafona, da je najvažnije da su oni tamo i da se bore za to u šta veruju. I tako smo se rastali neke srede, došetali od donjeg Dorćola gore do rugla od trga i posle dva dana sam pročitao u novinama da ta devojčica koja je sedela sa mnom na kafi kaže da izlaze na izbore. Mislio sam da je to neka greška, spin, poturanje da bi ih razbili, oslabili, da im podmeću lažne informacije. Ispostavilo da je informacija istinita i da oni žele da učestvuju na izborima. Ko su to oni? Tih bivših nekoliko od pet miliona. Hoćete da kažete da su oni nečiji instrument? Ne znam. Svako od nas bira šta će učiniti, svako bira čiji će biti instrument. Ja se borim da budem instrument Šekspira. Odluka da se izađe na izbore u ovom slučaju jeste pokazatelj ili nerazumevanja ili neke druge namere. Da se nešto promenilo pa da čovek i poveruje da je to sad pitanje izborne trke, ali budući da su okolnosti iste, onda je takva odluka samo lični izbor, stav. Nije pitanje da li ću dobiti tri ili 10 odsto nego pod kojim uslovima ću dobiti pravo da predstavljam neke ljude. U ovakvim uslovima jednako je sramno dobiti i jedan i sto odsto. Lično, zagovornik sam bojkota. Izlazak na izbore je besmislen, jer niti imate slobodne medije niti su oni koji su vlast neki čestiti ljudi koji će se uzdržati od zloupotrebe svojih pozicija u smislu džipova bez registarskih tablica, korišćenja službenih resursa... U stvari, tužna je i prava slika stvari, dolazak evropskih birokrata kojima je stalo da bude izbora, da tu bude mir, stoka balkanska da se umiri, da tu više nema problema, da se ispotpisuje šta treba, da zavrnu ruke kome treba. I onda traže da vlast obeća da neće koristi službena vozila u predizbornoj kampanji. I ovi na to pristanu i kažu, evo, jesmo vam dali nešto?! Da li oni stvarno misle da smo mi debili? Tu je toliko gnoja u toj jednoj maloj temi do koje su kao kompromisno došli. To znači da su oni priznali da su to radili pa sad kažu „nećemo više“. Istina je, zapravo, da mi živimo u otključanoj ludnici. O tim stvarima nema pregovara, one se jednostavno ne rade. Sve te afere, pa to kulminira rečenicom našeg predsednika: „Pa šta?“ Tu ne da nema demokratije nego… … Mogu sve što hoću? Tako je. To je razlog za bojkot ne samo izbora nego svih simulacija demokratije. Mi bismo morali da budemo država u kojoj tužilac prvi dobije snimak sa naplatne rampe Doljevac, a ne da se predsednik hvali da je gledao i da nam kaže kako nas neprikazivanjem štiti pošto je snimak strašan. Onda, ipak, obeća da će ga pokazati, a onda nam ga i ne pokaže. I onda advokat i tužilaštvo dobiju izmontiran snimak na kom nedostaju dva ključna minuta. Koliko grešaka! Zato bojkot. Ja ne učestvujem u izborima. To je pitanje časti i razuma. Šta kažete vi studentima i šta studenti kažu vama? Pokušavam da njihovu darovitost upozorim da svaka njihova ambicija mora da počiva isključivo na znanju, i da je svaki uspeh častan samo ako počiva na radu. Pokušavam da ih oslobodim i uverim da nemaju obavezu da zadovolje direktora, producenta, reditelja, kritičara, selektora, već da uživaju u stvaralačkom procesu, u tome čime se bave. Govorim im da smo privilegovani time što je naša profesija da se bavimo delima najvećih umova u čitavoj istoriji sveta, da razumeju i svojom veštinom izražavaju Šekspira. Pokušavam da ih nagovorim da celim svojim bićem, ne žaleći ni vreme ni energiju, zahvate i domaše što je moguće više iz tog zdenca. Da budu umetnici. I ja sam nastojim da budem umetnik. I ne dozvoljavam sprdanje s tom rečju. To nastojanje je iskreno i ono me drži krotkim, skromnim, najiskrenije poniznim pred piscem a moja nagrada je da ponekad nešto otkrijem i saznam.