Doktor za uvrede i laži

Za delegaciju EU, poslatu da proveri da li se opozicija kmezi ili ima ozbiljne razloge za bojkot, vlast je upriličila nezaboravni parlamentarni skeč. Demonstrirali su parlament iz snova – aplauzom su dočekali poslanicu koja je do sada bojkotovala rad Skupštine, širom otvorenih očiju i iznenađujuće dugo zatvorenih usta saslušali su njeno obrazloženje na amandman koji je uložila, a potom ga ushićeno izglasali. Uz to su izgleda zabranili svojoj sivoj eminenciji Marku Atlagiću da se javi za reč, tako da je evropski komesar za proširenje Oliver Varhelji bez problema presudio - da bi demokratija funkcionisala u njoj moraju da učestvuju svi, te je opoziciji predložio da se vrati u ovaj hram demokratije koji je svojim očima video. Šteta što mu niko nije prikazao kako je taj „hram demokratije“ izgledao samo tri dana ranije, kada su Atlagiću upriličili beskonačni prostor da iz sebe istrese svu mržnju prema svakom ko nema člansku kartu vladajuće koalicije, da bi bio miran na toj jednoj jedinoj sednici koju su mogli da vide evropski parlamentarci. Bez ikakvog znanja i interesovanja za izvršitelje koji su bili na dnevnom redu, Atlagić se javio za reč i uskliknuo: „Pa, da krenemo redom!“ I, krenuo je redom. Šta ga briga za dnevni red kada on za naciju ima pravu špijunsku priču – kako je opozicija skovala plan u čačanskoj kafani Moravski alasi 4. 7. 2018. godine. „Tu su se sastali Dragan Đilas, u narodu zvani ’Điki mafija’, Vuk Jeremić, član međunarodne grupe bandita i lopova, Janko Veselinović, zvani ’Janko stanokradica’... Boško Obradović, zvani ’Boško nasilnik’..., Dušan Petrović, u narodu zvani ’Dule kravoubica’. E, šta su oni radili? Skrojili su plan da pokrenu proteste, da Vučića ruše na temu Kosova“, objasnio je Atlagić. I baš kada se nacija ponadala da će ipak dati malo više podataka o toj strašnoj kafanskoj zaveri, on se setio da ima još mnogo likova koje bi vredelo pomenuti, a koji nisu stigli do „Moravskih alasa“. Recimo Sergej Trifunović, „u narodu zvani ’Sergej pišoje’, Saša Janković, u narodu zvani ’Sale prangija’, Nenad Čanak, u narodu zvani ’Nešo gicoje’ i Čedo Jovanović“, za koga ne zna kako je u narodu nazvan, ali je grozan lik jer je izjavio „da Kosovo i Metohija treba da budu nezavisno“. Prisetio se tu i Gorana Markovića, u narodu zvanog „bumbar“. Koji je to narod koji on poznaje i od koga je čuo te epitete nije pojasnio, ali je za Markovića imao još koju da doda: „Ujutru kada se probudi, ustane i pogleda u ogledalo, videće jednog nabumbrenog bumbara punog mržnje prema srpskom narodu i predsedniku Vučiću, koja se taloži zadnjih 28 godina u njemu.“ Iznenađujuće neodgovorno prema profesoru koji je imao još poduži spisak za odstrel, predsedavajući Skupštine se dosetio da je vreme za večeru i uz zahvalnicu Atlagiću zaključio sednicu. Prerano da bi nacija saznala da li profesor ne zna račun (Vučić je predsednik nepune tri godine) ili je Marković vidovit, pa je pre 28 godina počeo da mrzi Vučića jer je znao da će četvrt veka kasnije postati predsednik. I krajnje neuviđajno pošto Atlagić mora u svojim napadima blaćenja da uz opoziciju pomene i strašnu intelektualnu elitu (lažnu, naravno). Tačno je da ih je sve redom prozvao na sednici koja se održala 20. januara, ali je on jednostavno zavisan od toga da isti tekst ponavlja u beskraj. Uostalom to vole i njegove stranačke kolege koje su gotovo podivljale od besa kada je krajem prošle godine poslanik Borisav Kovačević iz PUPS-a uputio primedbu predsedavajućima što mu dozvoljavaju da tri dana ponavlja isto „od reči do reči“ po 30 i više minuta. „Ja kolege iz PUPS-a donekle mogu da razumem, jer nikoga od njih, pa ni njihovog predsednika stranke ne napada ni Đilas, ni Obradović, ni Jeremić. Na udaru tih ljudi su Aleksandar Vučić i SNS, i kao predsednik poslaničke grupe ponosan sam na činjenicu što je u našim redovima Marko Atlagić koji se neumorno bori da objasni o kakvim se ljudima radi, ljudima koji sebe smatraju srpskom intelektualnom elitom, a koji kažu za nas da smo neznalice, krezubi, sendvičari, botovi. Kome je teško da sluša, on ne razume poruku“, zagrmeo je Aleksandar Martinović, obožavatelj lika i dela profesora Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini za koga tvrdi da je „jedan od najboljih živih srpskih istoričara“. Pa da vidimo ko je taj ponos i dika naprednjaka. Za početak, on je doktor nauka koji tvrdi da njegove kolege koje nisu Vučićeve sluge, nemaju nijedan rad u WOS-u (Web of Science). Recimo, to je izjavio za docenta Olivera Toškovića koji ima tačno 32 rada, dakle 16 puta više od Atlagića koji je ostao na skromnom broju od dva. Prof. dr Slavko Gavrilović, koji je bio jedan od najuticajnijih srpskih istoričara i član SANU-a, analizirao je Atlagićevu knjigu napisanu na osnovu njegovog doktorata, u Zborniku Matice, i obrazložio sve promašaje, među kojima i fiktivno citiranje i lažne reference. Većinu Atlagićevih tvrdnji i zaključaka okarakterisao je kao neistine, falsifikat, neznanje, netačnosti, besmislice, nelogičnosti i izmišljotine. A konačna ocena je bila da se radi o besprimernom „primeru aljkavosti, površnosti, neodgovornosti i, naravno, neznanja“. Ništa bolje o njemu ne misli ni heraldičar Dragomir Acović koji u Istorijskom časopisu knj. XLV-XLVI (1998-1999) kaže: . „U domenu heraldičke teorije i prakse, obim i objektivna težina stručnih grešaka i propusta daleko nadmašuju dozvoljeni, pa i zamislivi, kvantum koji bi bio primeren ili dopustiv za delo ovog sadržaja i ambicija. Poslednja, ali ne i najmanja, mana knjige dr Atlagića je nedopustivo nizak nivo pismenosti! Taj problem se sastoji u odsustvu gotovo svih komponenata pismenosti: gramatike, rečnika i stila!“ Dakle, jasno je zašto Atlagić baš ne voli preterano elitu i zašto govori tipičnim radikalskim rečnikom. A ako nije, možda bi to moglo da pojasni protestno pismo profesora i saradnika Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beograd / Inicijativa Nije filozofski ćutati, u kom se između ostalog navodi: „Teško da će se naći neko ko je poput njega bio učesnik 14. kongresa Saveza komunista Jugoslavije, poslanik Socijalističkog saveza – Saveza socijalista Hrvatske u prvom sazivu Hrvatskog sabora i predsednik Republičke zajednice za nauku Republike Hrvatske, predsednik opštine Benkovac, ministar u vladi Srpske Krajine, član Srpske radikalne stranke, svedok na suđenju Slobodanu Miloševiću i sadašnji član i poslanik Srpske napredne stranke. Politička biografija Marka Atlagića jasno pokazuje da on nije improvizator i bahati pojedinac koji vodi svoje privatne ratove, već jasno profilisani vojnik partije trenutno zadužen za diskreditaciju kritičara aktuelne vlasti“. Samim tim je teško razumeti već pomenutu Martinovićevu lucidnu tezu da onaj kome je teško da sluša Atlagićevo beskonačno ponavljanje istih uvreda „ne razume poruku“. Čak i kada je neko Martinović nemoguće je ne videti da se ne radi o baš sofisticiranoj poruci kada Atlagić predlaže da se istoričarka Dubravka Stojanović utamniči ili ubije. To zvuči ovako: „Znate, gospodine Ševarliću, po Ustavu i po Krivičnom zakoniku, gde bi spomenuta profesorka trebala da danas boravi? U buvari. Znate šta je buvara? U zatvoru.“ Ili ovako: „Ona je falsifikatorka istorije koju bi po zakoniku knjaza Miloša, trebalo po kratkom postupku.“ Uostalom, da bi bio još razumljiviji, Atlagić koristi i ono naprednjačko intelektualno „bre“, pa za profesora Nikolu Samardžića daje prilično transparentu ocenu: „Moj kolega, to je antisrbin, bre. Pelcovan od osećaja patriotizma.“ A tu su i tipične naprednjačke zloupotrebe i neistine kao osnovno sredstvo diskvalifikacije. Recimo, da potvrdi svoju tezu da je profesor Ognjen Radonjić, to zlo koje gostuje na N1, najgori profesor, iznosi i sledeće: „NJegovi podaci o prolaznosti studenata na ispitu iz osnova ekonomije čuvaju se kao vojna tajna.... Čak mu ocenu nisu mogli doznati ni dekani, ni rektor. Jedino je pokušao poverenik za informacije, i nije uspeo. Studenti ga nazivaju – profesor tortura.“ S obzirom na to da sve ove informacije nisu nikakva tajna, da ih poseduje uprava Filozofskog fakulteta i da su izrečene i te kako ozbiljne uvrede, nameće se pitanje – da li postoji način da se Atlagiću bar sudskim putem zabrani da širi mržnju, targetira ljude i sugeriše čak i linč. „Nemam nameru da ga tužim, iz dva razloga. Prvo, bilo bi kukavički da tužim slugu, a da pri tome ne tužim njegove nadređene - ako ćemo pošteno, sa uvredama su započeli predsednik i njegov ministar odbrane. Drugo, zakloniće se iza poslaničkog imuniteta, što je čista zloupotreba prava - poslanički imunitet ni njemu ni bilo kome drugom ne dozvoljava da vređa i iznosi neistine o metama svojih napada. Smisao poslaničkog imuniteta je da se omogući da se skupštini slobodno iznosi političko mišljenje, bez opasnosti da, na primer, sutra vlast sudski progoni nekog opozicionara zbog iznetog političkog stava. Takođe, ne želim da ga tužim jer nemam nameru da se zajedno sa njim i njegovom nalogodavcima valjam u njihovom blatu nepodopština i besprizornosti“, kaže Ognjen Radonjić. Međutim, čak i kada bi neko tužio Atlagića, nezavisno da li bi to bilo zbog povrede ugleda ili ohrabrivanja masa da primene Milošev zakonik, ne bi se dogodilo ništa. „Svako može da ga tuži, ali mu neće biti suđeno. Svi oni znaju da im niko ništa ne može za ono što izgovore za skupštinskom govornicom“, kaže bivša predsednica Vrhovnog suda Vida Petrović Škero. Dakle, jedina odbrana bi mogla da bude predsednica Skupštine i njeni zamenici (do sada nikada nisu isključili mikrofon ili izrekli opomenu Atlagiću) i baš je šteta što evropski parlamentarci nisu imali priliku da vide kako oni obavljaju tu dužnost. Sigurno bi još agresivnije poterali opoziciju u parlament.