Nužna preuzimanja

Nije mnogo pogrešio prvi čovek Srbijagasa Dušan Bajatović kada je pre nekoliko godina izjavio kako je on „najveći investicioni fond u Srbiji“, objašnjavajući politiku preuzimanja gubitaša među društvenim preduzećima. U svom izveštaju o svrsishodnosti, preciznije o Efikasnosti kontrole akvizicija od strane nadležnih organa, Državna revizorska institucija otkrila je da su akvizicije samo tri najveća državna preduzeća, EPS-a, Telekoma i Srbijagasa, do poslednjeg dana 2018. godine vredele oko 200 milijardi dinara ili oko 1,7 milijardi evra. Bajatovića je za ovo, odnosno „zbog toga što je spasio od bankrota nekoliko srpskih preduzeća i sačuvao 10.000 radnih mesta“ Klub privrednih novinara nagradio titulom vizionara 2010. godine, iako je ona, očigledno je sa ove vremenske distance, bila praktično tek godina početka državne politike spasavanja gubitaša od strane velikih državnih sistema. To spasavanje, ne samo da je potrajalo celu deceniju, nego se prema svedočenju DRI prethodnih godina - zahuktava. Čast izuzecima, ali iza ovakve „poslovne vizije“ lansirane, istine radi, još za vreme prethodnog režima, pošto je njen početak označilo preuzimanje akcija preduzeća Informatika i Fabrike stakla Paraćin od strane Srbijagasa, još 2009, zapravo se, evo već više od decenije, ne krije nikakva vizija, a još manje strategija razvoja, već isključivo nužda da se pojedina društvena preduzeća preuzimanjem, a najčešće pretvaranjem duga prema velikim državnim sistemima u kapital tih sistema, spase najpre stečaja, a u kasnijoj instanci i mogućeg bankrota. U svojoj analizi kontrole ovakvih procesa i to od 2016. do 2018. godine, Državna revizorska institucija konstatuje da je vrednost akvizicija koje su sprovela samo tri pomenuta najveća sistema - EPS, Srbijagas i Telekom povećana u ovom periodu sa 154 milijarde dinara na oko 200 milijardi. I uprkos takvom trendu, ali i postojanju zakonskog i institucionalnog okvira da se ovakve kupovine preduzeća od strane državnih organa kontrolišu, „nepotpuna koordinacija između nadležnih organa i organa upravljanja u državnim preduzećima umanjila je efikasnost ove kontrole“, kaže u svom izveštaju državni revizor. DRI zato Ministarstvu privrede preporučuje da, najpre, uspostavi jedinstvenu i sveobuhvatnu evidenciju državnih preduzeća u kojima Srbija ima učešće u kapitalu, kao i da uspostavi smernice za obavljanje poslova koji bi se odnosili na određivanje strateških ciljeva, unapređenje rada i poslovanja, kao i nadzor u državnim preduzećima. Ako je država svojevremeno i imala nameru da spasava posrnule višedecenijske ili višegodišnje gubitaše od stečaja i bankrota pretvaranjem njihovih dugova u vlasništvo sistema kojima duguju, da bi ih kasnije konsolidovala i prodala, to se u konačnici nije desilo. NJihova privatizacija uglavnom nije sprovedena, najčešće zbog nedostatka zainteresovanih kupaca, ali su najveći državni sistemi nastavili da pod svoje okrilje uzimaju gubitaše. Aprila prošle godine mediji su objavili kako je Srbijagas kupio 80 odsto udela u preduzeću Bijeljina gas, u okviru svoje strategije regionalnog širenja, te kako će tako nastaviti posao gasifikacije tog grada. Inače, vlasnik tih 80 odsto kapitala prethodno je bilo novosadsko preduzeće Novi Sad gas, na čijem čelu se od pre nekoliko meseci nalazi jedan od direktora upravo Srbijagasa. Iako iz ovog preduzeća nisu odgovorili na pitanja NIN-a ni u vezi sa kupovinom, odnosno preuzimanjem pomenutog preduzeća, ni o svojim daljim planovima u pogledu akvizicija, ali ni o nalazima DRI, novopostavljeni direktor preduzeća Novi Sad gas nije krio nameru da Srbijagas svoja „velika potraživanja“ od ovog preduzeća naplati preuzimanjem vlasništva. U analizi Fiskalnog saveta još iz septembra 2017. godine navodi se da je Novi Sad gas krupan, ali nedovoljno prepoznatljiv problem, jer je najveći dužnik Srbijagasa, sa dugom od 10 milijardi dinara. Ovo preduzeće godinama nije plaćalo gas iako nije imalo problema sa naplatom, odnosno poslovalo je sa dobiti. Finansijski izveštaj za 2018, međutim, pokazuje gubitke, a višedecenijski direktor, o čijim aferama i blamovima su mediji naveliko pisali, smenjen je tek pre nekoliko meseci. Preduzeće je i danas nerešenog vlasničkog statusa, pošto u APR-u stoji da je u pitanju „društveni kapital“. Srbijagas je poslednju deceniju, po istom principu, ušao u vlasništvo Azotare, Petrohemije, Metanolsko-sirćetnog kombinata, Staklare Paraćin, preduzeća „Toza Marković“ iz Kikinde... Zbog toga je Bajatović na Kopaonik biznis forumu 2011. sam za sebe ironično rekao da je „ovlašćeni državni tajkun broj jedan“. Prodaja Staklare još 2012. godine „perspektivnom“ bugarskom investitoru završena je neslavno, propala je i fabrika Agroživ, takođe jedan od projekata zbog kojih je Bajatović zavredio titulu „vizionara“, Azotara Pančevo je u stečaju... Ipak, prema podacima DRI, Srbijagas je samo od 2016. do 2018. dokapitalizovao Petrohemiju, MSK i „Tozu Marković“ iz Kikinde, Utvu iz Pančeva, kao i MTS (Dunav) banku, i u svakom od ovih preduzeća ima veći ili manji udeo u vlasništvu. Vladimir Vučković, član Fiskalnog saveta Srbije, kaže za NIN da je evidentno da su ova preduzeća preuzimana konvertovanjem duga za gas u kapital, ne bi li se na taj način sačuvala od stečaja. „Veliki državni sistemi postajali su utočišta za ta preduzeća, iako ona uglavnom nisu deo njihovog strateškog biznisa i nema naročitog opravdanja za ulaganje u tako nešto. To je državnim sistemima samo nova briga i omča oko vrata koja teško da može pozitivno uticati na njihovo poslovanje, ali nije se to sa tom namerom ni preuzimalo.“ Vučković upozorava i na slučaj preduzeća Kolubara građevinar, na koji je Fiskalni savet ukazao u svom izveštaju o poslovanju EPS-a, a koji je ovo preduzeće vratilo pod svoje okrilje 2018. odlukom Vlade Srbije. Savet kaže da je Kolubara građevinar neuspešno preduzeće i da ne bi trebalo da bude deo EPS-a. Napominju da je ovo isto preduzeće još 2004. izdvojeno iz sastava Rudarskog basena Kolubara, sa namerom da se privatizuje. To se nije desilo, ali je zato 14 godina kasnije preduzeće koje je u međuvremenu EPS unajmljivao da obavlja neke radove na kopovima, vraćeno u sastav Elektroprivrede. „Suština je da preduzeće Kolubara građevinar i samo obavlja različite delatnosti, od proizvodnje betona i asfalta, preko nameštaja i stolarije, do rasadnika voća. Posluje sa gubicima i ima oko 600 zaposlenih. I dok druge svetske energetske kompanije racionalizuju poslovanje tako što usluge koje su im potrebne iznajmljuju na osnovu najpovoljnije ponude, naša država vraća gubitaše u sastav EPS-a“, objašnjava Vučković, navodeći kako se nude kontradiktorna obrazloženja. „Kada su se te firme koje se ne bave osnovnom delatnošću izdvajale objašnjenje je bilo da će se tako uštedeti, a sada kada se vraćaju, argument je opet isti. Zašto bismo mi angažovali neku firmu sa strane, ako možemo koristiti svoje resurse.“ Suština je, pak, da ovakva strategija EPS-u ne može doneti ništa pametno, sem rasipanja energije, a potencijalno i novca. EPS je, prema podacima DRI, u poslednje tri godine preuzeo po osnovu duga manje nego Srbijagas, i ako se izuzme Kolubara građevinar i dokapitalizacija preduzeća EPS trgovanje iz LJubljane, ima tek neznatne udele u „Tozi Markoviću“, Politici ad, Petrohemiji, pribojskom FAP-u... Ali i pored toga, očigledna je dalja namera da se ovakvi procesi, pritom nedovoljno kontrolisani od strane države kao vlasnika, nastave. Uporedo sa akvizicijama propalih i posrnulih preduzeća sa kojima se ne staje čak ni nakon što je protekla decenija pokazala da takva strategija ne daje efekte, i Fiskalni savet i MMF upozoravaju da reforma strateških preduzeća u Srbiji ide sporo. I kako reče nedavno radiju Slobodna Evropa Sebastijan Sosa, predstavnik MMF-a u Srbiji, „potrebno je više napora da bi se ojačalo korporativno upravljanje i obezbedilo profesionalno rukovodstvo“. Moguće je da će, ako se ostvare namere države da do jula ove godine pripremi dokument o politici vlasništva nad državnim preduzećima, a što MMF podržava, biti uslišena i preporuka DRI da se napravi baza državnih preduzeća, ali i poboljša koordinacija između onih koji donose odluke u državnim sistemima i onih u državnoj upravi koji bi te odluke trebalo da kontrolišu. Jer, kako ističe revizorska institucija, ovakva analiza je i urađena zbog činjenice da država preko velikih državnih sistema i sama stiče udele u ovim preduzećima. Ono što je, međutim, do sada izostajalo, a nema ni u najnovijoj analizi svrsishodnosti DRI, jeste rezultat takvih akvizicija, odnosno analiza njihovog uticaja na poslovanje državnih preduzeća koja su prethodnih godina izvršila te akvizicije. Šta su bili efekti takvih odluka, bez obzira na to ko ih je i za čiji račun donosio, odnosno da li je ulaganje tih 1,7 milijardi evra imalo ekonomskog efekta i kakvog? Kako je na poslovanje EPS-a ili Srbijagasa uticalo preuzimanje udela u propalim preduzećima i njihovim dužnicima, odnosno da li je taj novac možda mogao da se upotrebi na neki racionalniji način? Primera radi, za unapređenje poslovanja u primarnim poslovima, na nove elektroenergetske kapacitete, zaštitu životne sredine ili nove gasne pravce ili skladišta gasa. Odgovore o takvom uticaju NIN nije dobio ni iz EPS-a, ni iz Srbijagasa, u kojima nam nije objašnjeno ni ko tačno donosi odluke o akvizicijama u državnim preduzećima. Sa druge strane, u izveštaju DRI stoji da su na njihovo pitanje „na koji način su državna preduzeća obaveštavala nadležna ministarstva o procesu i fazama akvizicija“, u EPS-u odgovorili da se nadležnim ministarstvima „dostavljaju odluke i zaključci koji se tiču tog ministarstva“, u Srbijagasu da se „dostavljaju programi poslovanja, ugovori, sporazumi i upis u privredni registar“, dok je predsednik Nadzornog odbora Telekoma Srbija na isto pitanje odgovorio da „od NO niko nije formalno zatražio bilo kakvu dokumentaciju ili sastanak u vezi sa akvizicijama“. Telekom, kao većinsko državno preduzeće, nije oslobođen preuzimanja minornih udela u posrnulim preduzećima po osnovu duga, a što se vidi u dokumentu DRI, ali se može ustvrditi da nije, poput EPS-a ili Srbijagasa, bio utočište za propale firme. Naime, problem Telekoma nije u činjenici da ne može da objasni opravdanost odluka koje je donosio tokom 2018, kada je na tržištu kablovskih operatera kupio Kopernikus, Avkom, Junet, ali i dokapitalizovao MTS banku i još nekoliko preduzeća stičući dominantan udeo u vlasništvu, već u neobjašnjivo visokoj ceni po kojoj je ta preduzeća sticao, a primer je svakako gotovo 200 miliona evra koliko je plaćen Kopernikus. U odgovorima za NIN, u ovom preduzeću kažu da odluke o akvizicijama donose organi preduzeća. „Pravni položaj Telekoma je različit u odnosu na položaj javnih preduzeća. Konkretne odluke o akvizicijama donose se u skladu sa strateškim planovima koji su prethodno definisani unutar kompanije, uz zakonsku i statutarnu proceduru koja podrazumeva da predlog daje Izvršni odbor, a saglasnost Nadzorni odbor... Kada je reč o saglasnosti nadležnih organa Srbije, svi akcionari Telekoma, uključujući i državu i male akcionare, svoja vlasnička prava ne ostvaruju neposredno u direktnom odnosu prema organima Telekoma, kao što je to slučaj kod javnih preduzeća čiji je država jedini vlasnik, već shodno Zakonu o privrednim društvima, posredstvom Skupštine akcionara. Vlada Srbije kao većinski vlasnik ne imenuje neposredno članove organa Telekoma, niti daje neposrednu saglasnost na akte koje Telekom donosi, već samo određuje svog zastupnika na sednicama Skupštine. Vlada, naravno, predlaže članove Nadzornog odbora, ali se oni formalno biraju na Skupštini Telekoma, a ne na sednicama Vlade... Skupština ima svoje nadležnosti, a između ostalog razmatra i izveštaje o akvizicijama. Ali, Zakon o privrednim društvima propisuje mehanizme kontrole i nadležnosti u privrednim društvima, koji se u Telekomu dosledno sprovode i koji ne predviđaju neposredno izveštavanje, niti pribavljanje saglasnosti resornih ministarstava za pojedinačne odluke“, kažu u Telekomu. U ovoj kompaniji odgovaraju da su završili sa najvećim akvizicijama u Srbiji i BiH, te da mogu uslediti samo one koje se tiču širenja u regionu. „Akvizicije su imale pozitivan efekat na naše strateško pozicioniranje. Ukrupnjavanjem tržišta zaustavljen je trend pada broja internet i TV korisnika i sada imamo trend rasta. Akvizitovani kablovski operateri su konsolidovani pod brendom Supernova i beleže bolje finansijske rezultate. Kopernikus je imao rast prihoda za 94 odsto, a operativna dobit je za 84 odsto veća nego u 2018“, kažu za NIN u Telekomu Srbija. Proces privatizacije u Srbiji još uvek nije završen, a ne staje se ni sa preuzimanjem vlasništva u preduzećima koje već godinama na tržištu niko ne želi, pa makar ne koštala ništa. Stečaj, a pogotovo bankrot u Srbiji je i dalje svojevrsni tabu, a onda i ne preostaje ništa drugo do da se taj balast nekome utrapi. Ako se, i kada, budu svodili računi ovakve državne politike, ustanovljene još pre više od jedne decenije, bilansi sigurno neće biti pozitivni. A do tada, građani mogu samo da nagađaju na šta se tačno posredno ili neposredno bacaju pare ili da računaju na šta su te pare mogle da budu efikasnije i racionalnije potrošene.