Tresla se gora rodio se Kiš

Nedavno postavljanje Viktora Kiša na mesto v. d. direktora Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, podiglo je cunami u domaćoj stručnoj i laičkoj javnosti. Sličnu „meteorološku katastrofu“ izazvala je i netom završena izložba Čistač Marine Abramović, iz istog razloga – političke pozadine slučaja. Odnosno, samovolje premijerke Ane Brnabić. Jer, izbor Vlade za prvog čoveka Muzeja dogodio se godinu dana nakon raspisivanja zvaničnog konkursa za direktora ove ustanove, na koji su se javila četiri kandidata, svi ispunivši zadate uslove. I tada su njihovi programi pali u senku teških reči dva člana Upravnog odbora na račun pojedinih aplikanata. Međutim, UO MSUB ionako nema mandat za donošenje odluka, već samo za opisno izražavanje stavova o konkurentima. Zbog čega se i povukao predsednik ovog tela, Nikola Šuica, ali tek pošto je Vladina odluka obelodanjena. Šuičin čin bunta još nije verifikovan. Prethodno je jedan od članova UO preminuo, Vladimir Veličković, a Aja Jung podnela ostavku. Prazninu su popunili Nikola Kolja Božović i Vladislav Šćepanović, umetnici, profesori, ali i predstavnici Saveta za kreativne industrije. Prema mišljenju upućenih – igračke Brnabićeve ili paraformacije u odnosu na Ministarstvo kulture, budući bez legalnih poluga i sistemskih ingerencija, ali sa priličnim uticajem. Sam ministar Vladan Vukosavljević založio se za Šćepanovića kao direktora MSUB marta 2019, iskoristivši svoje prerogative, ali u logičkom neskladu sa podrivanjem integriteta svog ministarstva delovanjem Kreativnih industrija. Čiji je Šćepanović predstavnik, a Kiš ambasador, ma šta to realno značilo? „Potom je nastupio dug period zatišja, bez ikakvih daljih informacija o procesu izbora direktora. Konačno, 30. januara ove godine usledilo je razrešenje dužnosti aktuelnog v. d. direktora Slobodana Nakarade i imenovanje potpuno novog lica, koje se nije ni prijavilo na konkurs“, naveo je u javnom saopštenju Stručni tim Muzeja. Nakaradu je, opet, septembra 2015. doveo bivši ministar Ivan Tasovac, nakon što je smenjen v. d. Jovan Despotović, zbog „nepravilnosti“ vezanih za rekonstrukciju MSU. Despotović je, ipak, na čelo Muzeja dospeo umesto Šćepanovića, v. d. direktora od juna 2013. do juna 2014. Za potrebe ove promenade, „najznačajniji pravni dokument, Statut MSU, prepravljan je u skladu sa izborom politički postavljene ličnosti na čelo institucije, umesto da se kandidat bira prema statutarnim okvirima“, kako je u svom predlogu programa MSUB istakao Zoran Erić, jedan od kandidata na prošlogodišnjem konkursu i šef Odeljenja kustosa MSUB. Razume se da kontinuirano stanje v. d. rukovođenja muzejom na Ušću nije po njega bilo korisno. „Jer, tako je sprečeno dugoročno planiranje, i sprovođenje programa i vizija razvoja za četiri godine koje kandidati podnose prilikom konkursa“, Erić je istakao. „Vedeizacija ustanova neminovno uvodi u period neizvesnosti i potencijalne nestabilnosti, samim tim što po zakonu može da traje najduže godinu dana“, kaže za NIN Nela Tonković, direktorka Narodnog muzeja u Šapcu. Ali, takav princip je koristan – pojedincima, iako često poguban za društvo i njegove institucije, ističe Tonkovićeva. Ipak, nijedna od pomenutih v. d. situacija, nije izazvala takav haos u javnosti. Pa se protiv narušavanja autonomije Muzeja sada pobunila i Nezavisna kulturna scena Srbije, ali i razne ekspertske organizacije, poput Nacionalnog komiteta Međunarodnog saveta muzeja - IKOM Srbija. Apelujući na nadležne da „povuku rešenje o imenovanju v. d. direktora MSUB i primene međunarodne standarde i nacionalnu regulativu u cilju uspostavljanja profesionalnog rukovođenja tom ustanovom“. Isto je učinilo i Međunarodno udruženje likovnih kritičara AIKA – Sekcija Srbija, pozivajući i samog Kiša da odustane od funkcije. Za sada, bez ikakvog odjeka. Pozvanim da komentarišu osetili su se i stručnjaci pojedinačno, tu i tamo preteravši sa izjavama. Pa je Kiš proglašen nacistom, povodom svog rada Artbeit Macht Frei, inspirisanog natpisom na kapiji Aušvica. Ne izlazeći previše u javnost „dok ne uđe u sistem“, Kiš je rekao da se na sve te komentare i inicijative „ne obazire“. Namah je lansirao ideju o izložbi Vladimira Veličkovića, ali i privlačenju u Muzej „gerilske publike“. Predložio je i gostovanje po regionu stalne muzejske postavke, previđajući da je ona nužno vezana za matični prostor, ali i da je to prevaziđen pojam u kontekstu savremene umetnosti. Takođe, nije bio upoznat da su delovi zbirke MSUB već krstarili po Srbiji, u vreme kad je zgrada bila pod rekonstrukcijom. Tako je „evidentan nedostatak iskustva Kiša u radu u sistemu javnih ustanova, primetan po njegovim izjavama i biografiji“, bio drugi razlog za burne reakcije stručnjaka, kako objašnjava Nela Tonković. Jer, rukovođenje festivalom Devet u Staroj ciglani, što su Kišovi najveći organizacioni dometi, „nema mnogo dodirnih tačaka sa upravljanjem muzejom“. Čiji je zadatak praćenje savremene umetničke produkcije ne samo u cilju priređivanja izložbi, već i prikupljanje dela za svoje zbirke, u cilju „kontekstualizacije savremenosti“. S druge strane, „direktor Muzeja se ne bavi mikromenadžmentom“ (što predstavlja najava izložbe Veličkovića), već on „osmišljava strategije i pravac razvoja ustanove, a stručnjacima prepušta da kreiraju programske sadržaje“, navodi dalje Tonkovićeva. Kao što ni uloga Marine Abramović ne može biti da inicira postavljanje Kiša na čelo MSUB, na šta se on poziva. Gurajući prst u oko delu javnosti, nezadovoljnom političkim konotacijama njene retrospektive u muzeju na Ušću. Premda je Čistača videlo 62.000 posetilaca. Da li je nekog uverila Kišova tvrdnja da ga „politika ne zanima“ i da on nije „ničija marioneta“, ne znamo. Ali, Tonkovićeva tumači da „politika i kultura nisu neprijatelji“, već je problem u vrednostima koje određena politika zastupa. „Nažalost, u našem društvu prečesto se događalo da kultura i njene javne ustanove postanu deo ’plena’ koji stranke ’dele’ kada dođu na vlast“, navodi Tonkovićeva. Posledično, politički delegirani upravnici institucija, spremni su da čine usluge onima koji su ih postavili, a da zanemaruju interese javnih ustanova. Stoga se brišu svi prethodno dostignuti profesionalni rezultati i napori u stvaranju kulturnih potreba i navika kod publike. Zbog opisanog, aktuelno stanje u MSUB, mnoge podseća na praksu devedesetih godina prošlog veka. Sve i ako javnost sada ne ćuti, već iskazuje jasan stav prema nepodopštinama, a upravo na osnovu izgrađenih standarda tokom protekle dve decenije. Ipak, Nela Tonković ne očekuje mnogo od pobune u sadašnjem sistemu, koji je prečesto „pokazao neosetljivost na znanje i odgovornost brojnih profesija“. Premda su pojedini predstavnici „svojim delovanjem pokušavali i pokušavaju da ovo društvo učine boljim“, zaključuje ona. Kao jedna od protestnih solucija, pominje se i štrajk zaposlenih u MSUB. Da li bi to iko primetio, jer muzejski poslenici nisu taksisti? Uostalom, muzej na Ušću je tek počeo da radi, nakon 10-godišnje pauze, pa je apstinencija postala navika ljubitelja umetnosti, bez obzira na potrebu. Višestruko ucenjeni, kustosi MSUB bi morali nešto da nauče od Nezavisne kulturne scene Srbije, koja u uslovima institucionalne kastracije napreduje po principima transparentnosti, demokratije, decentralizacije i umrežavanja. Od čega mnogo fali i državnim institucijama, i Kreativnim industrijama. Kada bi se Viktoru Kišu ipak dala šansa, na šta on apeluje, šta bismo de facto dobili? Možda bi njegova neupitna energija unela i pozitivne promene u ipak konzervativni muzejski sistem. Možda bi Kiš izučio pravila menadžmenta institucije, ali kad bi za to bilo više vremena od zakonski propisane godine. Možda bi, a to je od svega najverovatnije, „medveđu uslugu“ Vlade da ga stavi na tapet javnosti, preokrenuo u korist (sopstvenog i) afirmacije MSUB. Šćepanović: Nisam zadovoljan epilogom konkursa NIN se obratio Ministarstvu kulture da obrazloži zašto je konkurs za direktora MSUB bio suspendovan, ali nije dobio odgovor do zaključenja ovog broja. Nikola Božović nije hteo ništa da izjavljuje, osim onoga što je rekao drugim medijima – da će dati sve od sebe da UO, pa tim i Muzej, što bolje rade. Vladislav Šćepanović je jedini hteo da se izjasni. „S obzirom na to da sam bio predloženi kandidat Vlade za direktora MSUB, naravno da nisam zadovoljan epilogom konkursa i mojim neizabiranjem na mesto direktora. Mislim da je konkurs trebalo realizovati jer je bio po zakonu. Učešće u UO sam prihvatio upravo jer sam na tri prethodna konkursa za mesto direktora MSUB dobio ubedljivu podršku zaposlenih, te smatram svojom dužnošću da u takvim okolnostima na najbolji način, koliko je to u mojoj moći, zaštitim instituciju i pomognem u što boljem funkcionisanju, poštovanju profesionalnosti i održavanju muzejskih standarda“, rekao je za NIN Šćepanović. NJemu ne smetaju ograničene ingerencije UO MSUB, jer „snagu delovanja i vidljivost procesa rada Muzeja preko UO, čine ljudi koji su u tom odboru“.