Sudar titana

Ako ste nameravali da zbog boljeg života idete iz Srbije, nemojte. Nema tamo ničega za vas, a naročito ne tog boljeg života koji želite. Štaviše, tamo je možda čak i gore nego ovde, bar ako je verovati na reč - da se malo našalimo - ministru za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoranu Đorđeviću. „Tamo plate nisu dosta veće, život je mnogo puta skuplji nego u Srbiji, kvalitet života nije mnogo veći, sve što zarade potroše na život“, objasnio je ministar u intervjuu na Radio-televiziji Srbije. Ali to nije bilo sve. Nastavio je on da objašnjava i dalje. „Mi smo najlepša zemlja na svetu, imamo društveni život koji ne postoji nigde, cena života je niža, kvalitet života raste iz dana u dan, već sada je na zadovoljavajućem nivou“, poentirao je Đorđević. Jeste poentirao, ali ruku na srce izgledalo je kao da je tek uhvatio zalet. Da mu je dato još malo prostora tokom tog intervjua na RTS-u, verovatno bi posle 10-15 minuta došao do toga je Srbija najmoćnija ekonomska, vojna i politička sila na svetu, da se prostire od Farskih ostrva do Bosfora, da ima godišnji rast BDP-a od 6.000 procenata, te da je upravo lansirala tri putnička svemirska broda ka Marsu, a na Mesec je već odavno pobola svoju zastavu i kolonizovala ga. Ono što ostaje nejasno jeste zašto onda sve te desetine hiljada ljudi svake godine napuste Srbiju i odu negde drugde ako tamo nije bolje? I još važnije, ako već odu, zašto se makar ne vrate nazad, kada uvide koliko tamo u stvari nije bolje? Ministar Đorđević bi na ovo verovatno imao neki zanimljiv odgovor, ali dok čekamo njega, da pokušamo mi. Možda ih je, te koji su otišli, sramota da povratkom u Srbiju priznaju da su pogrešili. A možda su i mazohisti. Možda vole da pate u sistemima koji funkcionišu i u društvima koja cene rad, trud i obrazovanje, a preziru korupciju i lopovluk. Ili jednostavno mrze svoju zemlju, pa u inat odlaze negde drugde i tamo ostaju. Ne žele da priznaju da smo regionalni lideri bukvalno u svemu, da gradimo više puteva nego Nemačka i da naš predsednik svuda i na svakom mestu „sipa istinu brzinom munje“. Za razliku od Đorđevića, njegov kolega, ministar zdravlja Zlatibor Lončar ima nešto drugačiji pristup. On se ne trudi previše da ubedi ljude da ostanu u Srbiji. Štaviše, on ljude motiviše da idu u inostranstvo, naročito ako su u pitanju Crnogorci koji „ne znaju srpski jezik“. I da ne bi bilo da ministar samo sedi i priča, on je čak i proaktivan u realizaciji svojih ideja, odnosno „gleda da ih nema“, tih Crnogoraca, makar u zdravstvu. E, sad, šta to tačno znači, ministar Lončar nije objasnio, a voditelj ga nije ni pitao. Možda nije smeo. Iako se čini da je ovo u suprotnosti sa metodama i namerama ministra Đorđevića, koji želi da ljude zadrži ovde, pa makar i slatkim malim lažima, možda ministar Lončar zapravo ima isti cilj, da zadrži ljude u Srbiji, ali koristeći obrnutu psihologiju. On ljudima kaže „Idite odavde!“, računajući da će kod njih proraditi tradicionalni srpski inat, te da će oni reći „E, baš nećemo!“ Čije su metode bolje i da li uopšte imaju efekta, pokazaće vreme. A možda bi najviše efekta imalo kada ni Đorđević ni Lončar ne bi bili u prilici da daju svoja mišljenja na bilo koju temu.