Projekti mržnje

Kako izgleda novi politički pejzaž Srbije na koji se ovo društvo privikava bez značajnijeg otpora, uz individualnu strategiju uzmicanja dok prljava bujica koja nosi blato ne prođe. Ovo bi mogao da bude kroki izveštaj: U nedelji u kojoj je obeležen Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta, na fasadama i autobuskim stajalištima na Voždovcu osvanuli su nacistički simboli. Potom i na bočnom ulazu Narodne biblioteke Srbije u Beogradu. Navijačka grupa Junajted fors prestoničke zidove obeležila je grafitima neonacističke grupe „Odred 18“. Kukasti krstovi osvanuli su nedavno na zgradi Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, pa onda i duž Keja žrtava racije u tom gradu, pa na zidiću kod spomenika „Porodica“. Nešto pre toga prolaznici su mogli da čitaju antisemitske poruke i one pune mržnje prema Hrvatima i Albancima. Desetak kuća u Milinskoj ulici u Leskovcu bilo je išarano kukastim krstovima i simbolima organizacije Krv i tlo. Tokom jedne noći polomljeni su prozori na sedištu Hrvatskog kulturnog društva „Stjepan Radić“, a nepoznate osobe, na fasadi zgrade, ostavile su potpis - četiri slova „S“. Posle više godina skrivanja u Italiji i nakon bizarnog poništavanja presude za izazivanje verske, rasne i nacionalne mržnje, Goran Davidović Firer, lider zabranjenog neonacističkog pokreta Nacionalni stroj, vratio se kući, ali i u politički život Srbije, najavom da će izaći na izbore na proleće ove godine. Tako će ukrupnjena ekstremna desnica dobiti pojačanje, čemu se vidno raduje Miša Vacić, bivši vođa ekstremno desničarskog pokreta „1389“ i bivši zaposlenik u vladinoj Kancelariji za Kosovo i Metohiju, a sada lider partije Srpska desnica, sa pedigreom najvećeg obožavaoca lika i dela Ratka Mladića i ozbiljnim stažom nasilničkog i ekstremističkog ponašanja, čiji su predizborni bilbordi već zaposeli prestoničke fasade. Iako je srpski parlament još 2010. doneo Deklaraciju kojom se „najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde”, a taj sud je ovaj zločin označio kao genocid, u opozicionoj opštini Stari grad u Beogradu i Novom Sadu radikali promovišu trotomnu knjigu pod naslovom U Srebrenici nije bilo genocida i uz vređanja i psovke, na Šešeljevu komandu, Natašu Kandić gotovo gaze i vuku po podu, a aktiviste Inicijative mladih za ljudska prava i Fonda za humanitarno pravo grubo izbacuju napolje. Miloš Jovanović, predsednik Demokratske stranke Srbije i član predsedništva pokreta „Metla“ zahteva od organa države Srbije da svim zakonskim sredstvima stanu na put mreži plaćenika i agenturi Mila Đukanovića u Srbiji, „koja godinama radi protiv interesa Srbije i srpskog naroda u Crnoj Gori“. A ministar zdravlja Zlatibor Lončar izgovara već antologijsku rečenicu: „Mi u Crnoj Gori nemamo nijednog direktora koji se izjašnjava kao Srbin, a ovde imamo te Crnogorce koji još ne znaju ni srpski da pričaju.“ Upitan potom da li tih koji ne znaju srpski ima u zdravstvu, odgovara: „Gledam da ih nema!“ Mogla bih da ređam u nedogled primere ekstremizma, nasilja i govora mržnje koji uz nepodnošljivu ravnodušnost većine faktički menjaju političku krvnu sliku Srbije, izvodeći iz pomrčine na površinu javnog života ogoljenu mržnju i duh ksenofobije koji je ovu zemlju decenijama držao daleko od civilizovanog sveta. I nisu to više, nažalost, samo pojedinačni incidenti. Nije to više samo margina političkog života Srbije. Nisu to više samo strašila kojim će se plašiti svet i birači u zemlji čineći vlast mnogo prihvatljivijom, nego ohrabren i podstaknut preovlađujući ambijent brutalnog nasilja. Svejedno da li ga vlast projektuje zbog sulude i iracionalne predizborne matematike ili žala za ideologijom vrele krvi koja im je grejala srca u mladosti i ranim političkim radovima, nasilnici svih predznaka već su stekli zavidno samopouzdanje i sigurnost da bez straha od kazni mogu da legalizuju ekstremizam. Nažalost, ovog trenutka meru slobode u Srbiji određuju ekstremisti. I da ne bude dileme, ova vlast je iz mišjih rupa izvukla ekstremno desničarske grupacije koje su u vreme zlih „žutih“ bili zabranjeni ili gurnuti na društvenu marginu, gde im je u normalnim državama i mesto.