Mi smo se odomaćili u septičkoj jami

Živi u izolaciji. Na selu. Odabrao je način kako da spasi dušu. Tek povremeno se spusti u grad. Subotom. Na protest. Nekada govori, ponekad je samo u koloni. Ali zna on s kim ima posla već decenijama. Pucano je na njega. I prete mu još od predstave Sveti Sava. I on je buntovnik od tada, pa i danas. „Na bojkot, bre”, poziva nas. „Lupi šakom o sto. Ako ne zbog sebe, zbog naslednika.” Siniša Kovačević, pisac i reditelj, potpredsednik Narodne stranke, autor romana Osvajanje zavičaja. „Ako će vas neko zvati u lov, a odbije vas kada tražite pušku i municiju, da li vas zove da biste gonili divljač ili bili meta? Ako su izbori takvi da su svi bilbordi njegovi, od Vršca do Nove Varoši, svih pet nacionalnih televizija; ako su to izbori u kojima će glasovi biti kupovani za crvenu i paket suvog mesa, u kojima će velemajstori poltronerije slikati svoje listiće pored zaokruženog imena i fotografije lične karte i objavljivati ih na društvenim mrežama; ako su to izbori crnih džipova i tetoviranih, kratko ošišanih, nabildovanih momaka; ako su to izbori sa duplim spiskovima, u kojima ćete prisustvovati medijskoj dominaciji stranke na vlasti bez mogućnosti da se branite, zatrpavani gomilama optužbi, laži, prevara, onda ne vidim razlog da se u tome učestvuje. Izbori su praznik demokratije u sistemima vrednosti gde je demokratija način života, mišljenja. Zašto biste u drumskoj mehani pristali na partiju pokera u kojoj će ona trojica igrati protiv vas sa obeleženim kartama, a kada vas fortuna pogleda i dobijete jake karte, oni otmu novac koji bi trebalo da pripada vama. Te stvari se kose sa inteligencijom, determinisane su elementarnim osećanjem pravde. Nikako ne bih pristao da igram sa velemajstorom partiju šaha u kojoj ću dobiti crne figure ako će mi neko oteti damu. Ako vam pruži ruku da se rukujete pred početak te partije, onda je jednako očekivati da mu pružite ruku i nakon partije, bez obzira na to što je dama nestala sa table pre samog početka. Po mom mentalnom sklopu, ne bih pristao ni da budem na suprotnoj strani, da mi ponude tu vrstu komparativne prednosti, ne bih u tome učestvovao. S kim da se to takmičite?! Sa secikesama, lopovima, uzurpatorima, kupcima diploma, prepisivačima doktorata?! Misleći čovek treba da vodi računa i o tome. Mediji su ključ svega i to elektronski, pre svega. Ako ne mogu da kažem javno da u tih 250 koje korifej kandiduje za ulazak u Skupštinu ima 120 lopova, 80 prevaranata i 30 onih koji su za plitku tepsiju ribe kupili diplomu, onda u tome neću da učestvujem. Kako razumete odluku grupe 1od 5 miliona da izađu na izbore? Ta dečica od samog početka, otkako su ušli u proteste, bili su peta noga na stolici, peti točak na kolima, potpuno nepotrebni. Vrstu administrativnog posla koju su preuzeli na sebe, prijavljuju rute policiji, moglo je bilo koje tehničko lice iz bilo koje stranke da preuzme. Krajnje neinventivni, lišeni svake kreativnosti prisvojili su Kojin naziv. Naravno da su potrebni studenti u svakoj vrsti protesta, ali pod uslovom da dovedu druge studente. Tih dvadeset ljudi nije uspelo da dovede još dvadesetak studenata. Vrlo je hrabra akcija blokade Rektorata, s tim što nisam siguran da je i to njihovo. E, sad, otkud ta vrsta pokvarenluka kod tako mladog čoveka, to mi nije jasno, osim da to pravdam činjenicom, ipak su to naša deca. Negde mi ih je žao. Šta vidite tu kao pokvarenluk? Ne možete zagovarati potrebu da sve devojke ulaze u brak nevine, govorite o svim gadostima promiskuiteta, veličati himen, a to sve raditi iz javne kuće. Sve te njihove nesuvislice koje sada izgovaraju govore o detinjoj zbunjenosti, da nisu mogli da odbiju ponudu koja se ne odbija. A šta je ta ponuda? Ne mogu da kažem. Ili se radi o naivnosti ili su u trenutku poverovali da se nešto može, a ne može, ili se radi o lukrativnim razlozima. To je ta vrsta pronevere, izneveravanja koje je nedopustivo. Ne možete započeti život kao pripadnik Kju-kluks klana a završiti ga pod slikom Martina Lutera Kinga. Ne možete pred zapaljenim krstom linčovati crnce, a onda pevati gospel pred kraj života. Oni su tu vrstu veleobrta političkog, tog salta mortale doživeli u 60 nedelja. Razočaranje je veliko. Ako zaista budu učestvovali na izborima, sakupe 10.000 potpisa, to podrazumeva logistiku i novac, ako budu kao vitez u belom odelu iz Mladenovca sakupili te potpise sa lakoćom, onda ćete znati da iza toga stoji SNS. Mi odavno znamo da smo upali u moralnu kaljugu. Mi smo se u toj septičkoj jami već odomaćili, prosto smo pristali na to i nemojte da vas onda takve stvari iznenađuju. Ponoviću, to su, ipak naša deca. Moje razočaranje je veliko jer od koga možete očekivati sentence „budimo realni, zahtevajmo nemoguće“, ako to nisu mladi ljudi, studenti, budućnost neke zemlje. A vidite kako se kod tih mladih pojavljuje istančan smisao za praktično, neuspešno branjen budalaštinama. To je kod mene izazvalo veliku gorčinu. Ali vidite, mi živimo vreme gorčine. Vreme izuzeto od časti? Vreme gorčine, vreme bez časti, tako je. Doživite da osoba koja 25 godina fantastično živi na sinekurama koje omogućava jedna stranka, dogovoreni bojkot prekine tako što će otići u parlament da brani nepotrebni zakon. Gordana Čomić? Mislim na Gordanu Čomić, da. I to što je ona uradila imalo bi smisla ako dan pre toga uživo, mejlom ili telefonom, podnese ostavku na sve funkcije i članstvo u stranci i ode u parlament da brani novi zakon u kom će sada umesto 39,6 žena, koliko ima u parlamentu, biti… U tom parlamentu u kojem su dva ili tri dana ranije poslanici razvlačili ženski donji veš, dodatno obezvređujući predstavnički dom vladara zemlje - naroda? Tako je. Znate koliko žena ima sada u parlamentu? Oko 38 odsto. Očekujemo da bi parlament sa većim brojem žena progovorio o ubijenom lideru opozicije Oliveru Ivanoviću i insistirao da institucije reše i kazne to ubistvo? Tako je. Parlament u kojem se ne govori o spaljivanju kuće novinara i pokušaju ubistva. Svi ti antibojkotaši nijednog trenutka ne govore ni o Obradoviću iz Krušika, ni Jovanjici, Megatrendu. Kako mislite da je Goci Čomić prevagnulo uverenje da je važno da prekine bojkot? Ne znam. Zar nismo imali dovoljan broj žena onih koje su branile Jutku? Nijedna stvar ne može na silu. Nema ljubavi na silu. Nema ničega na silu, osim okupacije, prinude koja će od individue napraviti roba, ili od okupirane mase robove. Treba da bude 50 odsto žena u parlamentu ili onoliko koliko one zaslužuju, neka je to i 70 odsto, ali ne možete administrativnom voljom, zakonski to da uredite. To je proces koji treba kod žena da stvori političku svest. Pogledajte od tih 38 odsto u parlamentu, 80 odsto nije progovorilo nikada. Skupljane su žene po familiji, po kafanama, po onom - imaš neku dobru, pametnu komšinicu, treba nam, jer je svaka treća morala da bude žena. Ako se ne slažete sa odlukom stranke, okrenete Lutovca, kažete - izvini, ne mogu da sprovodim odluku većine i stranke, napuštam stranku, hvala vam na ovih četvrt veka sinekura kojima ste pomagali luksuzan život moje porodice. To su pravila igre. Jeste primetili da nemate nijedno slovo u korist bojkota ni od jedne nevladine organizacije? Sonje Liht, na primer? Slušajte, otkud ona u Berlinu? Niko ne primećuje do koje smo mere obezvređeni kao ljudi, koliko smo okupirani, koliko smo sebe pretvorili u ljude koji služe digestivnom traktu i ničemu drugom, a gde je tu srce, gde je duša? Primetili ste da nigde nema Vučićevog potpisa, nesretni Đurić to potpisuje. Ni na jednom aktu, dokumentu koji je moralno ili pravno problematičan, nema ga. Vraćamo se na element beščašća koji živimo, više ništa nije sveto, ni dečje teme, ni nebo nad glavom, niti tlo pod nogama, više nema svetih mesta. I zato ćete videti da će u Paraćinu i Šapcu izaći na izbore. Sklon sam da predviđam taj parcijalni interes i odsustvo ideala. Liderima tih gradova govore njihovi građani - izdali ste nas, ukoliko prepustite vlast u ruke SNS? Sve moje komšije Beograđani koje znam, govore mi - propustili ste priliku da sa lapidarnom lakoćom uzmete Beograd. Sve ove Vesićeve svinjarije, nečinjenje nevidljivog gradonačelnika - Beograd na vodi, grad bez glavne autobuske i železničke stanice, sve te raskopane ulice, slapovi i gejziri, sve posečeno drveće, sve što je pokradeno, Trg republike koji nema nivelaciju i kišne odvode, Pobednik vraćen sa plastične operacije, ispravljene grbe na nosu, sve je to bila idealna prilika za osvajanje Beograda. Zar vi mislite da građanska svest u Somboru, Valjevu ili Čačku nije jednaka šabačkoj ili paraćinskoj? Ne, nego je to taj sistem vrednosti u kojem je samo važno šta je kod tebe u tanjiru. E, to je argument Sandokan. Alo Paraćin, alo Šabac, alo Pirot, ne smeta vam Sandokan u Srbiji a smeta vam u vašoj maloj varoši. Sad smo svi jednaki, samo ćemo mi biti malo jednakiji od drugih? U trenucima kada se očekivala iskrica solidarnosti koja toliko nedostaje? Šta će taj Sandokan da uvede pravo prve bračne noći, svadbarinu ili da pootpušta sve one koje ste pozapošljavali? Pa, ako ste zapošljavali partijske istomišljenike, onda ste isti kao i ovi. Po čemu se onda razlikujete? Zar se nije moglo pet, šest meseci sačekati? Zar se nije moglo u tom čamcu u kojem smo svi, sticajem okolnosti, zajedno veslati prema toj, ne tako dalekoj obali? Možete li vi da zamislite kakav je to marketinški i medijski potencijal za Vučića ako oni izađu na izbore? Zar nisu o tome razmišljali? Zar ne shvataju da je to mogućnost isključivo poraza? Ako pobede, svi će reći – dogovorili su se sa Vučićem, ukoliko izgube, Vučić može da kaže – pobedio sam ih tamo gde su najjači. Nisu izašli na izbore drugde jer su se plašili. Dozvolite grubu metaforu – još nije Srbija logor, još uvek betonski direci i bodljikava žica nije oko nas, ali zamislite u logoru dve barake odluče zato što će dobijati 40 grama više da lože krematorijum sa motivom - svejedno bi to neko radio. Nema u našoj lektiri fantastične drame Đorđa Lebovića i Aleksandra Obrenovića koja se zove Nebeski odred, koja upravo o tome govori. Strašno je da smo izgubili osećanje empatije, solidarnosti. Neka izađu na izbore, ali nisam siguran da je svest da smo ugroženi kao nacija, kao građani, kao država i da netragom nestajemo na naše oči, dospela do njih. Znate li šta je sve ove ljude okupilo tako raznorodne? Trenutak je nepogode, a mi smo u tom čamčiću, toj lađi, tom brodu koji se zove Srbija i uveliko tone. Mi smo se okupili i treba složno veslati. Imamo prodor neonacista, uvođenje Firera, Vacića na političku scenu? Ništa nije slučajno. Jesu li to Vučićeve snage? Ne znam. Čemu treba da posluže? Ničemu. Kada bi se ta vrla gospoda okupila pod jedan politički barjak teško da bi dobili 0,5 odsto. Tu vrstu tapije na takvo biračko telo ima Šešelj. Mi smo izdanci naroda koji je ubijan sto za jednog. Mi smo potomci preživelih u Jasenovcu, Jajincima, na Sajmištu, onih koji su izbegli streljanje u Kraljevu, Sremskoj Mitrovici, Kragujevcu i ovde se kod nas javlja ideja o neonacizmu?! Strašno! Neonacizmu koji je definisao Slovene kao nižu rasu!? I sad vi imate mladog Jevrejina koji je neonacista?! To je takav moralni, istorijski, politički paradoks da ne možete da razgovarate o njemu. Možete li da zamislite crnca u Kju-kluks klanu? Teško. Ovo je zemlja apsurda. E, sad, ako neko u svom programu ima rasističke ideje, definisane političke stavove da treba proterati Rome…., morate ga zabraniti, morate! Ali ako neko to sakrije, mudro i vešto u svom programu, morate mu omogućiti da participira u političkom životu dok ne pokaže pravo lice. Ultradesnica će postojati svugde, a ovde vređa utoliko što je nikla na temelju nečega što je imalo potrebu i nameru da nas eliminiše, ukloni sa mape čovečanstva, sa lica zemlje. Mi smo narod pretekao, mi smo rađani na grobovima, pravljeni na zgarištima, nunani, dizani u rukama majki jer su nam kolevke izgorele i sad imate magarčinu koja se pojavi u crnoj majci sa brojem 88 i kukastim krstom?! Čime to objašnjavate? Mi ne živimo prošlost. Pojavio se liberalni koncept u kojem je važna samo budućnost. Ništa ne znamo šta se to dešavalo sa nama u Drugom svetskom ratu, još manje u Prvom ili u vreme Broza. Devastirali su obrazovanje. Narod nestaje, država sve manja u kaljuzi korupcije, kakistokratije, vladavine najgorih, taj privredni koncept, potpuno pogrešan, u kojem treba u nekim limenim halama da radimo u pelenama za 200 evra. Živimo laž u koju nas novim lažima teraju u srećnije sutra, da bismo prethodnu laž zaboravili. Živimo eskalaciju primitivizma, nasilja, prostor i vreme u kome grupa ljudi govori – O. K., to je u redu. Ma, ništa nije u redu! Ma, ništa ne valja! Pogledajte Crnu Goru. Je li moguć sukob u Crnoj Gori? Naravno da je moguć. I ako do toga dođe u Crnoj Gori, onda će rat u Bosni ličiti na banju za nerotkinje. Čija je to odgovornost? Đukanovićeva i Vučićeva. Oni su prijatelji, nokat i meso. Da li Vučić trlja ruke dok mi strahujemo nad Crnom Gorom kako se ne bismo bavili nama ovde u Srbiji ili razrešenjem statusa Kosova? Vučić jeste rejting političar, ali da je do te mere neuljuđen da trlja ruke zbog mogućnosti građanskog rata u Crnoj Gori, prosto neću u to da verujem. Prepoznajem vašu intelektualnu intenciju u pitanju, dakle da li se ovde radi o spinovanju, bacanju novog klipa kukuruza pred svinje. Da. Moguće je. Ali onaj ko je imao tu ideju, grdno je pogrešio, stvari su se otele kontroli i valjda će se to završiti na način na koji treba. Kako vam je u Srbiji? Odlično. Svoj na svom, osim što nosim taj užasni teret nepravde, te užasavajuće vlasti koja mi se izurinirala u život. Deset godina moja predstava nije postavljena na scenu, sedam godina nemam kadar snimljen… Ali ne mogu mi ništa. Posvetio sam se pisanju. Na insistiranje Manojla Vukotića izdao sam treću knjigu. Ali, da vam završim ovo oko Crne Gore. Hvala Crnoj Gori što je ovamo slala ono najlepše što ima, što smo ljubili te lepe žene, što su se ti lepi ljudi ženili našim sestrama, što nam je poslala Petra Božovića, Lubardu, Boru Pekića, I sve sportiste, sve te profesore univerziteta, akademike, odlične ljude. Srbija je zahvaljujući njima lepša, kvalitetnija, prepoznatljivija. S druge strane, očekujem reči zahvalnosti od njih, hvala što ste primali našu sirotinju, što ste ih školovali, omogućavali im da rukovode, dopustili da pronađu i drugu otadžbinu. Jedino što imam malo znoja na dlanovima kad razmišljam o tome da sam ja od lepe otadžbine ostao sa polovinom a oni su dobili dve. Da se vratimo našem problemu u Srbiji. Gde smo mi sada? Kada je nas bilo sedam miliona, i Engleza je bilo sedam miliona u 12. veku u vreme Svetog Save. Danas Engleza, onih sa anglosaksonskim poreklom po čitavom svetu ima 450 miliona, nas sedam. Eto, tu smo. Umorni četrdesetogodišnjaci u proseku. Nas u suštini nema, samo nam to još niko nije rekao. Eto, tu smo. I umesto da se borimo da produžimo vrstu, a zaslužujemo kao narod da opstanemo, nismo mi toliko loši, ima u nama i lepote, i šarma, i inteligencije, duha, sklonosti ka otkrićima i hrabrosti, mi se bavimo time hoćemo li izaći na izbore. Umesto da gledamo da vratimo tu dijasporu, da sa iskustvima koja je stekla u belom svetu pokuša da nešto napravi od Srbije. Blizu ste lidera opozicije, kako vama to iznutra deluje? Ima li momenata kada ste razočarani, izigrani? Naravno, budem razočaran, ali ima momenata i kada sam ushićen. Je li vam jasno ko je čiji igrač u svetu opozicije-pozicije? Ne, našli ste pogrešnog čoveka. Ja sam duboko razočaran, zgrožen svim što nam se kao narodu dešava da sam odavno usamljenik seoski koji živi na svom seoskom imanju. I gledam šta su napravili od naroda divova. Živim svoj seoski život, sedim, čitam, pišem… Posle knjige Godine vrana o portretu srpske prestonice tokom Prvog svetskog rata, sada sam po nagovoru Manojla Vukotića Manje izdao roman Osvajanje zavičaja, romansiranu Veliku dramu, koja se evo već dvadeset godina igra u Narodnom pozorištu. … U svojevoljnoj izolaciji? Izabrao sam nekomuniciranje, ali nisam se ja kapsulirao, ja živim svoje vreme, evo pišem sada politički roman Hulja, orezujem voće… Taj usamljenički način života je potreba da se sačuva nešto malo duhovnog zdravlja. Ta činjenica da sam se dislocirao i da živim na selu ne sprečava me da idem na proteste i da govorim na njima. Činim što je do mene. Neću ja imati napade stida ako me jednog trenutka nekada neko od mojih bivših studenata ili unuka pita – deda, šta si ti radio u tom trenutku?