Koliko vredi evropska karta

Još početkom oktobra, Gordana Čomić, generalna sekretarka i članica Predsedništva Demokratske stranke, javno se ogradila od stranke kojoj je bila izrazito lojalna: „Demokrate odustaju od EU“, napisala je na Tviteru, zbog toga što je Predsedništvo DS odlučilo da ne učestvuje u „Žan Mone“ dijalogu vlasti i opozicije pod pokroviteljstvom evropskih parlamentaraca. Posle medijskih procena o „još jednom cepanju DS“ i njenih ponovljenih tvrdnji da je „odluka da se izbori bojkotuju doneta i ima se poštovati“, učinilo se, ipak, da se sve vratilo u početni položaj – onaj, u kome grupa poznatih članova stranke, nezadovoljna zbog ulaska u SzS (sa „desničarima iz Dveri“), a naročito zbog izbornog bojkota, javno gunđa, ali ništa ne preduzima, čekajući novu raspodelu karata i šansu za preuzimanje stranke. Mesec i po dana kasnije, 23. novembra, desilo se novo iznenađenje: sa još nekoliko kolega iz poslaničkog kluba DS, ali i iz Socijaldemokratske stranke Borisa Tadića, i bivših članova Liberalno-demokratske partije Čedomira Jovanovića, Gordana Čomić je potpisala Deklaraciju o političkoj budućnosti moderne evropske Srbije, koju je iniciralo Udruženje Srbija 21. A na pitanje da li je reč o uvodu u formiranje nove proevropske partije, odgovorila je da „takva evropska i modernizatorska politička snaga u Srbiji postoji već trideset godina i zove se Demokratska stranka“. Zima je, izgleda, donela nove uvide u situaciju: kandidatkinja za mesto predsednika DS u vreme stranačkih izbora juna 2018, iznenada je prekršila odluku o bojkotu parlamenta kako bi (od)branila svoj predlog o zastupljenosti 40 posto žena na izbornim listama. A onda je požurila da kaže da je zbog toga isključena iz DS-a, iako se to nije desilo, već je samo pokrenuta inicijativa Etičkog odbora da se protiv nje pokrene disciplinski postupak. I još uvek se ne zna kada bi se to moglo desiti, ni kakva bi, s obzirom na delikatnost situacije, odluka mogla biti. Sve to dovelo je do tumačenja da dugogodišnja funkcionerka DS-a, zapravo, želi da dobije „šut-kartu“, kako bi bila oslobođena „krivice“ za razlaz i potom lakše pristupila pokretu Srbija 21 – što ona i dalje nije potvrdila. U međuvremenu, rađanje nove partije stiglo je do otvorene najave mogućeg izlaska na izbore. „Opredeljenje ljudi je jasno – oni žele da učestvuju na lokalnim izborima i mislim da ćemo to imati u vidu kada budemo donosili odluku o narednim koracima“, rekao je predstavnik Srbije 21 Nenad Konstantinović (SDS) odgovarajući na pitanje da li će ta organizacija učestvovati na izborima, nakon što je, 9. februara, održan okrugli sto predstavnika grupa građana iz cele Srbije. Bili su to, uglavnom, nekadašnji funkcioneri DS, LDP, URS i SDS, ali poslanika DS-a, koji su potpisali Deklaraciju, nije bilo, pa je Konstantinović objasnio da su na skup pozvani samo predstavnici gradova i opština. Na okruglom stolu je primećena i ocena poslanika Marka Đurišića (takođe SDS) da pojedini političari „kukavički“ traže od građana da se bore u njihovo ime i tvrdnja da se „građanima nudi odustajanje i traži da podnesu udarac režima, što je neodgovorno“. Svaku sumnju da bi to mogla biti najava odustajanja SDS-a od izbornog bojkota, otklonio je Boris Tadić, rekavši da su, onog trenutka kada su, mimo odluke stranke ušli u pokret Srbija 21, Đurišić i Konstantinović praktično napustili SDS, te da će formalna odluka o njihovom statusu biti doneta u skladu sa statutom stranke. I još je, u izjavi Danasu, ocenio da formiranje Srbije 21 podstiče – Aleksandar Vučić. Tadić je javno rekao ono što se među opozicionim političarima nezvanično odavno tvrdi, a naročito nakon pohvala funkcionera SNS od Vučića pa naniže na račun „hrabrosti“ Gordane Čomić da, rečima Maje Gojković, „zatvori jedna vrata i otvori nova, koja nisu SNS“ . Prema tim spekulacijama, postoji čak i zapadni doprinos inženjeringu u pripremi proevropske snage koja bi posle izbora mogla postati novi partner naprednjacima i pomoći u obavljanju velikih poslova koji dolaze na dnevni red. U tom kontekstu, pominjano je i učešće Milana Antonijevića iz Fondacije za otvoreno društvo u formiranju Srbije 21, a cela priča dobila je na značaju nakon što je profesor Slobodan Cvejić rekao da je postao kandidat SNS-a za REM nakon što ga je pozvao upravo Antonijević. Pojašnjenje koje smo dobili od njega, ipak, ide na drugu stranu i vraća nas na oktobar 2018, kada je, u organizaciji Srbije 21, organizovana tribina o odlasku mladih iz zemlje. „Sedeo sam u publici, pozvali su me, još sam bio u YUCOM-u, ne u Fondaciji za otvoreno društvo. Godinu dana nakon toga, u istom prostoru još neprivatizovanog Sava centra, seli smo i govorili o dve ključne tačke – proevropskom opredeljenju Srbije i neophodnosti da se zamrznuti konflikt sa Kosovom isključi kao opcija, jer ona vodi u ubrzano propadanje naše države, po svim pokazateljima. Srbija nije Kipar, ni ekonomski, a ni moralno, ovako iscrpljena ratovima, pa da to može sebi dopustiti. Danas bih, kao i pre četiri meseca, isto podržao tu Deklaraciju, oko koje su se svi okupili, ali osnivanje stranke niti mi je bila namera, niti za to imam energiju“, kaže Antonijević. Upućuje nas, potom, da pročitamo Ustav, u čijem članu 5 stoji da je osnivanje političkih stranaka slobodno: „Ko Srbiji 21 može zabraniti da preraste u stranku? To je njihova procena, da imaju snage i energije. Jedino se nadam da će i poslednji stav tog člana Ustava poštovati, da ga citiram: Političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi. Da završim, kada sam sa 44 godine izdržao bez političke stranke u ove četiri države u kojima sam živeo, skoro bez promene prebivališta, mogu još koju godinu zasigurno.“ I bez Antonijevića, sudeći po dostupnim informacijama, dovoljno je onih koji žele da Srbija 21 preraste u političku organizaciju. Ali nije samo tajming, odnosno potreba da se potencijalnim budućim članovima „slože karte“ tako da i oni i cela organizacija dobiju „odskočnu dasku“, razlog što odluka o izlasku na izbore još nije saopštena. Pravljenje partije sposobne da pripremi liste za tako kratko vreme ozbiljan je posao, čak i kad se čini da su „bojkotaške“ stranke ostavile brisani prostor za nove organizacije – što odlukom da ne izađu na izbore, što koncentrisanjem na priču o izbornim uslovima i unutrašnje probleme, usled koje se prilično zaturila „proevropska karta“, čak i kod onih stranaka kod kojih je bila autentična i sve vreme prisutna, poput DS. Postoje, pritom, i drugi novi pretendenti na isti deo biračkog tela: već je formiran Evropski blok, u kome su Liga socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka, Stranka moderne Srbije koju najčešće zastupa kopredsednica Tatjana Macura i Građanski demokratski front Aleksandra Olenika, dok su se Liberalno-demokratska partija Čedomira Jovanovića, Glas Nikole Samardžića, koalicija Tolerancija koja okuplja manje stranke i grupa „mladih lidera“ udružili u pokret Zvono, a ne stranke. Samo proklamovanje proevropskog stava, međutim, nije baš garancija dobijanja glasova proevropski orijentisanih građana. O tome govori iskustvo sa početka dvehiljaditih, na koje podseća Đorđe Pavićević, profesor FPN – tada je nastalo mnoštvo „socijaldemokratskih“ stranaka, ali im „poželjno“ ime nije omogućilo uspeh. Zato on veruje da će doći do povezivanja Srbije 21 i Evropskog bloka, o čemu se već pregovara. A nisu isključena ni dodatna proširenja (Zoran Živković je rekao da njegova Nova stranka pregovara sa Srbijom 21). Sve to sudeći po podacima iz dosadašnjih istraživanja i dalje ne garantuje prelazak čak ni sniženog izbornog cenzusa – što se, možda, može promeniti u kampanji, koja zvanično još nije ni počela. Ali, pojava tolikog broja igrača na listama sa nevelikom snagom otvara drugi problem – kako zadovoljiti potrebe svih učesnika, ako je unapred jasno da je velika šansa da, u slučaju ulaska u parlament, broj osvojenih mandata jedva pokrije broj stranaka, bez svih onih „uglednih ličnosti“ i „lidera“ koji takođe žele da daju svoj doprinos institucionalnoj borbi za opšti boljitak? Izvesnu pomoć od strane trenutnog kontrolora svega u državi, naravno, moguće je očekivati – makar kroz otvaranje medija i širenje straha od desnice. I to ne samo zbog potrebe vlasti da ima nekakvu opoziciju u parlamentu, po mogućstvu na obe strane spektra, tako da ona deluje kao snaga političkog centra. Za Vučića bi, veruje Pavićević, partner jasno definisane proevropske orijentacije bio poželjan zbog slike koju šalje ka spolja. Ima i razloga za uverenje da bi – makar deo EU bloka – bio spreman da podrži vlast, zbog očekivane šanse da se „reši problem Kosova“ kako bi na dnevni red mogle doći druge važne teme koje opterećuju Srbiju. I čini se da oni ne smatraju bitnim upozorenje da bi, i posle Kosova, pitanja demokratije i pravne države ponovo bila u drugom planu, zbog problema sa Republikom Srpskom, a potom i ulaska u NATO. Ali nije baš izvesno da postoji značajan broj birača za koje je to dobra „udica“. Prema proceni Pavićevića, u proevropskom biračkom telu, dosta je manji deo onih koji rešavanje kosovskog problema vrednuju više od pitanja demokratije, prava ili standarda života. Ako postoje opravdani razlozi za ocenu da bi Vučiću odgovarao „proevropski partner“, kao i da na drugoj strani postoji spremnost za saradnju, to nikako ne znači da celu priču o proevropskim učesnicima izbora treba svesti na tu vrstu motivacije. Naprotiv: ima tu onih koji iskreno veruju da je bojkot pogrešan način za borbu protiv naprednjačke vlasti i imaju jasne argumente za to. Ima i onih koji pragmatično ocenjuju da su im bojkot i smanjen cenzus otvorili put za političku karijeru. A postoje i oni čije su sujete povređene u odmeravanju snaga unutar stranaka kojima su pripadali, što im pada teže od moguće uloge Vučićevih „korisnih idiota“. Zato su nova pretumbavanja i dalje moguća, a onima koji nisu sasvim „siti svega“ možda bude i zanimljivo: iako se ne vidi nikakva šansa da 26. aprila dođe do promene vlasti, prvi put posle dužeg vremena izbori donose brojne nepoznanice. Recimo - da li će pojava velikog broja učesnika imati suprotan efekat od zabašurivanja bojkota, jer bi, usled rasipanja glasova, svi mogli ostati ispod cenzusa? Ili će, nakon eventualnog ulaska u parlament, doći do nove podele na konstruktivnu i pravu parlamentarnu opoziciju? I ništa manje zanimljivo - gde je Ivica Dačić u celoj priči? predizborna kampanja sns Violeta se naljutila Zvala me Violeta iz SNS, zanimalo je šta mislim da bi trebalo popraviti u Starom gradu. Baš bi to bilo pohvalno da poziv nisam primila na mobilni telefon i da, pritom, nije moglo biti reči ni o kakvom slučajnom „ubadanju“ broja: Violeta je već znala gde živim. A ne postoji legalan način da do takve informacije dođe. Potpuno je, zato, razumljivo da dijalog započet činjenicom da se pozivar služi nezakonitim sredstvima, ne može dovesti do konstruktivnog rezultata: umesto traženih smernica za predizbornu kampanju svoje stranke, Violeta je od mene dobila pitanja, a ja sam, umesto informacije o tome kako su moji podaci dospeli u njene ruke, dobila – zalupljenu slušalicu. Ne baš odmah, doduše: na moje pitanje odakle joj broj telefona, dosta lakonski mi je odgovorila da je dobila spisak i da ne zna odakle je stigao. I očigledno da u tome nije videla nikakav problem, pa je – sasvim ljubazno – ponovila pitanje o tome šta bih volela da se unapredi u mojoj opštini. Naljutila se tek kad sam joj na pitanje odgovorila novim pitanjima: da li je zaposlena - jeste, ali ne otkriva gde, jer je to privatna informacija. Još više je iznerviralo moje interesovanje da li je plaćena za anketiranje – posle još jedne tirade o privatnosti i tvrdnje da „možda radi iz uverenja“ prekinula je vezu. Violetin broj (011- 7357 *** ) ne nalazi se u javnom imeniku, ali ga još imam. Da li bi trebalo da je zovem i pitam je li još ljuta?