Opšta bitka bez favorita

Da se koalicija Aleksandra Šapića, Milana Stamatovića i Veroljuba Stevanovića dogodila bila bi to jedina opcija desnog političkog spektra čiji se glasovi zasigurno ne bi rasuli kojekude po parlamentu. Jedina čiji je prelazak cenzusa bio siguran i bez smanjenja na tri posto. Trojica lokalaca - jedan predsednik SPAS-a, drugi predsednik, a treći potpredsednik Zdrave Srbije, koja verovatno ne izlazi na izbore - u istoj su areni sa još nekoliko partija srodnih ideologija, ali i ekstremnijih ili čak kontroverznih pokreta (poput Levijatana) koji ubrzano najavljuju svoje učešće na izborima, takođe. Na krilu desno od političkog centra u podeli do koje se u srpskom mnjenju još drži i koja nije zasnovana na socio-ekonomskom pristupu, nego još uvek na nacionalno-globalističkoj dihotomiji, na tom krilu, dakle, gužva nije novost. Aktuelne su i nove u odnosu na prethodne izbore neke od tema na kojima će pokušati da poentira deo aktera poput odnosa prema migrantima, pravima Srba u Crnoj Gori i u BiH. One će, međutim, biti podeljene i po osnovu kritike SNS, koji, takođe, računa na veći deo potencijalno istih birača kojima je pitanje nacionalnog identiteta fokus, ali i po osnovu odnosa prema bojkotu - na čijoj strani ostaju najmanje tri kandidata za ovaj korpus glasova - Dveri i Narodna stranka, kojima se pridružio Državotvorni pokret Slobodana Samardžića, a povremeno s istim biračima koketira i Saša Radulović. Stranka slobode i pravde, iako se pozicionira u centru, i sama teži desno. Primera radi, ako se uopšte i u bilo kom svom delu biračko telo pokreta Metla 2020, na primer, i Srpske desnice Miše Vacića preklapa, bitnu razliku činiće Vacićev blagonaklon odnos prema zvaničnoj politici u vezi sa ovim temama. U odnosu na SRS, tu neće biti razlike sa SD, ali će svakako biti u odnosu na Boška Obradovića, koji će i patriotizam rivala osporavati po osnovu odluke da na izborima učestvuju. Ova kratka, ali nekompletna šema raspodele „dobara“ na desnici odnosi se, prema proceni istraživača, na 15 do 20 posto ukupnog biračkog tela. Bojan Klačar, izvršni direktor Cesida, smatra da je zanemarena činjenica da ni ova grupa građana nije homogena i da iako postoji određeni veliki broj potencijalnih birača za većinu partija je čak i cenzus nedostižan bez koalicija. „Ali razlike su među njima ipak takve da čak ni Levijatan i radikali ne bi mogli da naprave takvu koaliciju. Potencijalno, ona je moguća između Levijatana, Zavetnika i SD, ali ne donosi merljivo važno ukrupnjavanje scene. Partije desno od centra deli i odnos prema vlasti, ali i narcizam malih razlika. Male partije će računati na kontekst - zamor od evrointegracija, odnos prema KiM, malo više na probleme u Crnoj Gori i konačno, posebno na činjenicu da dve važne partije među njima bojkotuju izbore.“ Klačar tu pre svega misli na Dveri, čiji se stavovi ne razlikuju od stavova drugih desno od centra, a koje ne samo da bojkotuju izbore nego se bore i sa unutrašnjim problemima, jer su organizaciju sveli na Obradovića i uzak krug ljudi koji ga okružuju, što je izbilo ključne pređašnje prednosti - visok mobilizacijski stepen simpatizera i energičnost. Malo je verovatno da će ključna - kosovska tema, kao uostalom i odnos prema srpskoj zajednici u Crnoj Gori biti na tapetu na ovim izborima. Agenda, koju će pre svih diktirati vladajuća partija, zavisiće od dobitka koju ona može da ima stavljanjem te teme na dnevni red. A realnost je takva da dobitak ne postoji. U ovom slučaju, stabilizator regiona lista Aleksandra Vučića s tom i takvom ulogom ne može pred većinu birača koji od njega očekuju drugu vrstu patriotizma. Za kritičare koji su već bili na vlasti i imali svoju šansu da se problemom KiM uživo zabave poput DSS ili Vuka Jeremića, već se ispostavilo da gube kad Vučić replicira, a većina novonastale „desnice“ se ili vešto uzdržava od tih tema (Šapić) ili podilazi trenutnoj optužujući prethodnu vlast (Vacić, radikali...). Sociolog Zoran Gavrilović, direktor Biroa za društvena istraživanja, raznorodan spektar o kome je ovde reč, izuzev ekstremnih manjih partija ili organizacija, naziva narodnjacima, koje, po njemu, čine socijalisti i nacionalisti, odnosno SNS, SPS, SRS, DSS, Narodna stranka, Dveri, koji se ideološki rasprostiru na tom širokom polju, jer ne postoji tradicionalna stranka konzervativaca niti levica. „Ekstremna desnica će tragati za liderom i uspeh će zavisiti od toga koji će se najbolje pozicionirati. NJu moramo razlikovati od tradicionalne desnice, jer prva proklamuje uskraćivanje prava drugima. Takođe je važno da podvučemo da mi u Srbiji nemamo problem sa fašizmom. To je poredak u kome se spajaju država i partija. Izvesna ekstremna desnica ima elemente nacizma, jer ističe naciju nad ostalim vrednostima. Realno mi nemamo ni biračko telo sklono tim vrednostima, ali oni imaju šanse zbog niske političke prosvećenosti birača.“ U nedostatku levice, Gavrilović objašnjava da je svetski trend da neoliberalni koncept privrede najviše pogoduje stvaranju ekstrema desnice, kao i kod nas. „Manjkavostima tog sistema ove stranke prilaze tako što se ne predstavljaju kao zaštitnici domaćih radnika, nego oni koji uskraćuju prava strancima. Gubitnike procesa evrointegracija i tranzicije, loših privatizacija i žrtve lošeg standarda do sada niko nije predstavljao. To koriste stranke ekstremne desnice. Zato se u njihovim govorima sada pojavljuje pravda za porodice s više dece, pomoć poljoprivrednicima, veteranima i etaetistički pristup politici. NJihov uspeh će, kao i kod drugih, zavisiti od pristupa medijima, ali i od sposobnosti da nametnu lidera i od spremnosti finansijera da ih podrže. Ideologija je nedefinisana, ali i ne igra ulogu kod birača u ovom trenutku. Zato će lider biti važan.“ Na poslednjem u seriji skupova SD, koja je za svega nekoliko meseci osnovala odbore u većini opština u Srbiji i to, uglavnom, na skupštinama održanim u javnim prostorima, Vacić je u Šapcu kazao da je taj grad, uz Paraćin, Stari grad i Novi Beograd, poslednji u kome je ostao „žuti režim da vlada“. „Vaciću parlament nije cilj po sebi, nego lokalne skupštine koje su idealne za rast, lako se pređe cenzus, lako se širi baza“, objašnjava Klačar. „Borba za parlament je važna, iako bez velikih ambicija, da se osvoje svetla pozornice, besplatno predstavljanje, debatne emisije, podizanje svesti... Modus operandi SD je ’gađanje’ onih opština u kojima SNS nije na vlasti, a drugi je koketiranje sa manjinskim sredinama u kojima ni neke od najvećih partija nemaju svoje odbore.“ Iako naizgled oskudnih resursa, stranke za koje se pretpostavlja da im naprednjaci duvaju vetar u leđa, imaju i podatke o konkurentima, u ovom slučaju, o Aleksandru Šapiću koji je 2014. napustio DS i počeo da okuplja grupe građana, a ipak je i dalje označen kao žuti. Gavrilović, na primer, tvrdi da su poslednja istraživanja pokazala da su 46 odsto Šapićevih birača zapravo tradicionalni birači DS. Samostalni potencijal novobeogradskog predsednika pokazali su i izbori za prestonicu 2018. na kojima je, u odnosu na dvocifrene prognoze, podbacio sa svega devet posto osvojenih glasova. Pa, iako je bio treći iza SNS i Dragana Đilasa, Šapić je primer onog političara koji dramatično bolje stoji van kampanje, tvrdi i Klačar. „Šapić nije konfliktan političar, ima visok rejting u mirnom periodu, ali nije ni lak orah. Jedini je koji ne budi negativne asocijacije, prihvatljiv je i za ljude koji drugačije misle. Vešto, takođe, izbegava teme koje su za njega klizave, što, recimo, ni Savez za Srbiju ne radi iako je veća organizacija i sa iskusnijim političarima.“ Sa strategijom da pokrije i socijalno nezadovoljstvo i prodre u lokalne sredine osnovan je i pokret Metla 2020, čija okosnica je DSS, ali okuplja Vojni sindikat, lokalne pokrete i intelektualce opozicionare, čije aktivnosti po Srbiji već sada liče na početak kampanje za predsedničke izbore, u čemu, nije isključeno, neke od ovih stranaka vide jedan od interesa da se i u ovoj trci takmiče. Za broj birača koji bi bio ekvivalent petini parlamenta borba će izvesno biti najtešnja - između desetak stranaka i koalicija od kojih nijedna nema garancije da će preći cenzus. Što je za izvesnog pobednika, najvećeg profitera rasutih glasova, najbolja vest. Jer za razliku od dela bojkotaša, ovaj kružok mu nije neophodan čak ni da bi „legitimisao“ izbore pred evropskim žirijem.