Makaze nejednakosti

Danas, 20. februara, Ujedinjene nacije proslavljaju Svetski dan socijalne pravde. Praznik je relativno nov, ustanovljen je 2007. godine, i njime smo se izvesno hteli pohvaliti da nam je društvena svest značajno porasla u odnosu na životinjske pretke. Ujedinjene nacije će, kažu, i ovog februara skrenuti pažnju na prilike za napredak koje pruža globalizovan svet, ali i na siromaštvo, neravnopravnost, društvenu isključenost i druge „ozbiljne izazove“. U redu, čitaocu je jasno da je praznik stvaran, ali da su njegove poruke neslana šala, budući da afrički bivoli, recimo, i dalje mogu da nam drže lekcije o društvenoj svesti. Oni umeju da se ujedine i svoje slabašne odbrane čak i od čopora lavova. Mi, pak, svoje potlačene ne umemo da odbranimo čak ni od poslodavca ili ministra. Republički zavod za statistiku objavio je u oktobru 2019. da je u riziku od siromaštva 2018. godine bilo 24,3 odsto građana Srbije. Ako se tome dodaju „lica koja su izrazito materijalno uskraćena“ ili ljudi koji „žive u domaćinstvima veoma niskog intenziteta rada“, dobijamo 34,3 odsto građana. Zavod kaže i da se ta brojka smanjila, ali i da siromaštvo rizikuje preko polovine porodica sa troje i više dece. Danilo Ćurčić, programski koordinator Inicijative za ekonomska i socijalna prava A11, ipak naglašava da kada govorimo o socijalnoj nepravdi, ne govorimo samo o „socijali“, već o svima nama. „Govorimo o tome da čekamo magnetnu rezonancu devet meseci, i na kraju je platimo; o tome da je normalizovano to što su penzije smanjene, pa vraćene, a nikakve odštete nije bilo, niti će je biti.“ Socijalna pravda u Srbiji tema je za biblioteku, ne za novinski tekst, pa pregled mora da bude površan. No pogledajmo za početak ovog svečanog dana kako ide srećnicima; onima koji su se, popularno je reći, „snašli na tržištu rada“. „Vlada je odlučila da se poveća minimalac, ali se ne uzima u obzir da se to zloupotrebljava. Ili se ugovara zarada ’minimalac plus jedan dinar’ – i tada više ne radite za minimalac – ili radnik ugovori nešto veći iznos, pa deo vraća na ruke poslodavcu“, podseća Ćurčić. Petnaestog februara, na Dan državnosti, u Beogradu je poginuo još jedan radnik. Čovek od 61 godine pao je iz lifta na gradilištu, na istom mestu na kome je 2018. poginuo njegov sapatnik. „I nije se podigla velika prašina oko toga. Nikada se ni ne diže. Broj povreda na radu sa smrtnim ishodom stabilan je, i to je cena nebodera i kvadrata koji koštaju nekoliko hiljada evra.“ Godine 2018. poginula su 53 radnika. Vlada je zato 2019. proglasila godinom zdravlja i bezbednosti na radu, pa ih je poginulo 54. To je u januaru objavio portal „mašina.rs“, pozivajući se na podatke Inspektorata za rad. Verovatno je izlišno pisati o tome kako izgledaju sezonski poslovi, pogotovo kada ih rade migranti. „Donesen je Zakon o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima. Za takav angažman nije potrebna radna dozvola, i moguć je usmeni ugovor. To u praksi znači da se čovek koji ne govori srpski jezik dogovara sa poslodavcem da će da bere maline za 300 dinara po satu, i da mu ovaj naposletku isplati pedeset dinara za sat. Kako će čovek dokazati da je cena bila 300 dinara? Nikako“, dodaje Ćurčić. Zoran Stojiljković, predsednik sindikata „Nezavisnost“, kaže da je na tržištu rada posebno loše mladima, čija je prosečna zarada – i to ako ne rade na sivo – za petinu niža od prosečne zarade u Srbiji, i koji ne znaju koliko će ih poslodavac zadržati. U ovim koordinatama ni radna diskriminacija nije osobito iznenađenje. „Rezultati istraživanja ’Diskriminacija na tržištu rada’, koje je poverenica za ravnopravnost sprovela tokom 2019. godine, vode nas do tri zaključka. Prvog, da je diskriminacija u zapošljavanju i radu, po mišljenju anketiranih, najrašireniji oblik diskriminacije. Drugog, da je ova diskriminacija vidljiva gotovo svima. Nema nijednog anketiranog poslodavca koji ne konstatuje postojanje diskriminacije u radu i zapošljavanju. Najzad, diskriminacija u radu i zapošljavanju ima standardne objekte žrtve – Rome, invalide i žene, a sada su visoko na listi i politički i sindikalni neistomišljenici. Pritom je lično iskustvo sa diskriminacijom masovno”, sumira Stojiljković. Uz rizik da zvučimo poput Grunfa iz čuvenog stripa Alan Ford, biti nezaposlenim i dalje je gore nego biti zaposlenim, mada nakon svih ovih podataka u to nije lako poverovati. Srbijom polako ovladava neoliberalni stav po kojem je onaj koji umire od gladi sam za to kriv, ako nije i parazit. Ana Brnabić je prošle godine rekla kako mora sprečiti da korisnici socijalne pomoći po nju dolaze u „audiju 8“. Taj stav je ozakonjen slavnom „Vulinovom odredbom“, kako je naziva Ćurčić. „Čovek bi trebalo da ima pravo na socijalna davanja zato što je ugrožen; država bi trebalo da mu pomaže po principu solidarnosti. Onda je Vulin otkrio da su svi nezaposleni neradnici, pa korisnik sada mora besplatno da radi da mu socijalnu pomoć ne bi umanjili. Godine 2018. deset hiljada ljudi je bilo uključeno u takvu vrstu radova. Time se perpetuira narativ po kome su socijalno ugroženi paraziti, uzimaju nam pare iz budžeta. Ti su poslovi, pritom, predstavljeni kao nešto što će ljudima podići kompetenciju na tržištu rada. A u stvarnosti, po našem istraživanju, korisnici socijalne pomoći čiste puteve, kopaju kanale, pa čak i rake. Jedino je pozitivno to da su kapaciteti odgovarajućih službi tako mali da se odredba teško primenjuje“, ironično zaključuje Ćurčić. Korisnicima socijalne pomoći život nimalo ne olakšava to što često pripadaju nepoželjnima. Položaj Roma još je jedna priča za celu policu u biblioteci. „Imamo situacije u kojima se Romkinjama naplaćuje porođaj, iako je to besplatna intervencija za sve, pošto je hitna. Jedna je socijalno ugrožena Romkinja za porođaj dobila račun 250.000 dinara. Kriminalizuje se rad sakupljača sekundarnih sirovina, Novi Sad je uveo čuvare kontejnera...“, nabraja Danilo Ćurčić. Valjda nema bolje minijature da ilustruje socijalnu pravdu u Srbiji – kada je građanin toliko siromašan da kopa po kontejneru, problem se rešava tako što se obezbedi kontejner, a ne građanin. Do stanovanja u kontejnerima, tamo gde nisu obezbeđeni, još nismo stigli, mada ima potencijala. „Inostrane kolege zaprepašćene su time da država može da izdvoji 64 miliona evra za jeftino stanovanje pripadnika službi bezbednosti, a ogroman je broj ljudi koji su stambeno ugroženiji.“ Ćurčić naročitu pažnju skreće na sektorske politike, koje ne uzimaju u obzir poseban položaj ugroženih. „Dečji dodatak se može ostvariti samo ako su sva deca u porodici prošla obaveznu vakcinaciju, a ta vakcinacija – zbog života u neformalnim naseljima, zbog neobrazovanosti, zbog socijalne distance - obuhvata mali broj romske dece. I odredba ih onda neproporcionalno pogađa.“ Završna ilustracija ovog gaženja već gaženih jesu izmene zakona o zdravstvenom osiguranju. „Ako građanin propusti obavezan skrining, pa oboli, mora da plati 35 odsto lečenja. A skrininge će verovatno propuštati najslabije informisani, najmanje obrazovani, dakle najugroženiji. Ovakvim odredbama osuđujemo ih na to da stvore nekoliko hiljada evra ili da čekaju smrt.“ I to nam je, najpovršnije, 20. februar 2020, Svetski dan socijalne pravde. Danilo Ćurčić iz Inicijative za ekonomska i socijalna prava A11 zaključuje da ćemo ovaj dan uobičajeno obeležiti, ukazati na to kako smo napredovali, i ostati bez ikakvog stvarnog napretka u životima ljudi. Globalniji pregled nudi Zoran Stojiljković. „Bogati postaju bogatiji, a siromašni još siromašniji. U ekonomiji u kojoj osam milijardera poseduje više sredstava od polovine čovečanstva, ne može biti fer konkurencije, a antimonopolska regulacija tržišta postaje iluzija. Koncentracija bogatstva na vrhu piramide gotovo zakonomerno stvara i koncentrisanu političku i medijsku moć, odnosno političku i kulturnu hegemoniju. U doba jeftinog novca, a bez isplativih mogućnosti ulaganja u realnu ekonomiju – ako to nisu ulaganja u socijalno i ekološki održivu budućnost – bilioni dolara su u usiljenoj potrazi za unosnim plasmanom. Prenaduvan balon spekulativnog, finansijskog kapitala može da pukne u svakom trenutku. Astronomski rastu rente i cene nekretnina dok stagniraju zarade radništva i srednjih slojeva, što do nepodnošljivih razmera širi makaze nejednakosti.“ Kako ono kažu Ujedinjene nacije? Siromaštvo, neravnopravnost, društvena isključenost? Barem na tom polju nema spora da idemo u korak sa svetom, unazad. Kristina Dragišić o potrebi da se unapredi nega najranjivijih Socijalna pravda i osetljive grupe Prepoznajući potrebu društva za stvaranjem jednakih šansi i borbu protiv siromaštva, skupština UN je 2007. proglasila 20. februar za Svetski dan socijalne pravde. Međutim, postavlja se pitanje koliko smo se kao društvo približili tom idealu i na koji način brinemo o pripadnicima osetljivih društvenih grupa i njihovoj integraciji u društveno i radno okruženje. Istina je da društvo u Srbiji još uvek karakterišu jake predrasude prema ljudima koji imaju mentalne ili intelektualne smetnje, starijima i osobama sa invaliditetom, koji trpe žaoke sredine. Ali ovi ljudi, nepravedno marginalizovani i stigmatizovani, mogu biti kreativni i produktivni članovi društva. Unapređenju kvaliteta života osoba kojima su potrebne nega i pomoć doprinosi pre svega integrisan rad stručnih službi, aktivno međusektorsko i međuinstitucionalno delovanje, kao i civilni sektor, koji predstavlja mehanizam nadzora nad radom institucija. Kao organizacija koja se zalaže za uspostavljanje zdravstveno-socijalnih usluga i sistema podrške u zajednici za sve marginalizovane i ranjive kategorije stanovništva, Karitas, uz svesrdnu podršku partnera iz Nemačke, nastoji da pokaže da postoje mogućnosti njihove integracije u društvo. Uz adekvatnu stručnu pomoć, osobe sa invaliditetom mogu da razvijaju svoje životne veštine i ostvare svoje potencijale. U okviru Dnevnog centra za osobe sa mentalnim smetnjama i intelektualnim poteškoćama Karitasa u Sremskoj Mitrovici, mlađi korisnici uče da izrađuju ručne radove, pišu pesme i dele svoja iskustva sa drugima. Korisnice koje i same imaju neku vrstu invaliditeta vode kreativne radionice dekupaža ili izrade rukotvorina, a u centru su i oni koji uprkos mentalnim smetnjama vrlo lepo slikaju, sviraju ili pomažu starijima. Rezultat takvog angažmana jeste viši kvalitet života korisnika oličen kroz njihovu bolju socijalizaciju i osećaj da su korisni članovi društva. Uz to, pruža se podrška i njihovim porodicama. Iako je pionirski pokrenuto mnogo toga na polju socijalne pravde, izazov s kojima se suočavaju organizacije jeste neravnopravan položaj sa državnim institucijama. Zbog toga je osnovan Savez licenciranih pružalaca usluga u socijalnoj zaštiti sa osnovnom platformom delovanja na kreatore zakona da se izvrše izmene mnogih zakonskih rešenja. Kroz ovaj Savez deluje se na dva fronta: predlozima za izmene i dopune trenutno važećeg Zakona o socijalnoj zaštiti, kao i samoudruživanjem nevladinog sektora koji već decenijama pomaže ranjivim grupama stanovništva. Održivost ovih organizacija je neophodna kako bi nastavile da kreiraju pozitivno okruženje u kome će se više poštovati prava marginalizovanih, diskriminisanih i ugroženih pojedinaca, porodica i grupa. (autorka je rukovoditeljka Službe pomoći i nege u kući i Dnevnog centra za osobe sa mentalnim smetnjama i intelektualnim poteškoćama Karitas u Sremskoj Mitrovici)