Strah od berze po Srbima

Od početaka tranzicije berza je bila retko neomiljeno mesto za ovdašnje političare, direktore, radnike, domaće ili strane kapitaliste. Da li zbog njene težnje za transparentnošću ili načelne namere da provetri ustajale odnose u kvazitržišnoj privredi, tek od početaka razvoja gurana je na margine domaćeg privrednog sistema. U prvim godinama njenog razvoja brojne kompanije su nastojale da izigraju izlazak na tržište, uprkos jasnim zakonskim odredbama, pre svega usled nedodirljive moći direktora u do juče društvenim firmama. Ovaj otpor prema akcionarstvu rezultirao je preuzimanjem brojnih kompanija, a da ni dana nisu videle tržište akcija (Knjaz Miloš najpoznatiji primer). Nakon faze izbegavanja izlaska na berzu, usledio je trend napuštanja tržišta, koji je značajno ubrzan nakon izbijanja svetske ekonomske krize. Likvidniji domaći i strani kapitalisti požurili su da za badava konsoliduju vlasništvo u čemu su im u velikoj meri pomagali domaći zakoni i regulator tržišta. Tako je od 2012. prag za prinudni otkup akcija spušten sa 95 na 90 procenata, dok je svim kompanijama koje imaju manje od deset hiljada akcionara uslovno omogućeno napuštanje tržišta. I dok se primeri kompanija u kojima su akcionarima prinudno otkupljene akcije mogu nabrajati do sutra (po pravilu po ceni koja je sve samo ne fer vrednost), mali broj kompanija je doneo odluku da se skine sa tržišta tročetvrtinskom većinom glasova akcionara i ostane nejavno akcionarsko društvo čijim se akcijama neće trgovati na berzi. Zašto bi neki akcionar glasao da se kompanija povuče sa tržišta, izgubi kakvu-takvu crtu transparentnosti i, što je najvažnije, liši se mogućnosti da akcije može ponuditi na tržištu svim trenutnim i potencijalnim investitorima? Najpoznatiji primer ovakve kompanije je kuršumlijska Planinka, u većinskom vlasništvu radnika i menadžera, koja je 2017. napustila Beogradsku berzu i od tada posluje u obliku nejavnog akcionarskog društva. NJenim akcijama moguće je trgovati na vanberzanskom tržištu (ukoliko prodavac najpre pronađe kupca) ili kada se sama kompanija voljom uprave opredeli za sticanje sopstvenih akcija, kao što je to sada slučaj po ceni od 68.000 dinara po akciji. Time se krug vlasnika akcija prilično smanjuje (kontroliše), što je verovatno bio glavni cilj skidanja kompanije s tržišta i bekstva u „ilegalu“. Istina, ovo sužavanje prava manjinski akcionari zasad nisu previše osetili – kompanija je nastavila izuzetan poslovni trend dostigavši u 2018. godini profit od skoro šest miliona evra. No, gledajući istoriju domaćeg akcionarstva, slabo ko bi se mogao sa sigurnoću kladiti u „hepiend“ ove zasad atipične i uspešne akcionarske priče.