Vlast u službi politički podobnih privatnika

Za razliku od ozbiljnih država koje angažuju firme za privatno obezbeđenje u cilju smanjenja javne potrošnje i racionalizacije resursa, u Srbiji ove firme u velikoj meri služe za ispumpavanje para iz državnog budžeta korišćenjem političkih veza za dobijanje poslova na državnim tenderima. Ovo je najvidljivije na primerima naglog rasta prometa, profita, ali i broja zaposlenih firmi, čiji su ljudi bliski partiji na vlasti ili su čak (bili) i njeni funkcioneri. Po gubitku vlasti, većina tih kompanija počinje da posluje loše, a mnoge i prestanu da postoje, jer su osnov njihovog rasta bile političke veze, a ne uspešno poslovanje na konkurentnom tržištu. Primera radi, Sistem FTO je osnovan davne 1996, ali nagli rast beleži tek od 2004. do 2006. Privredna komora Beograda dodelila mu je nagradu za najdinamičniji rast u 2006, jer je ostvarila promet od devet miliona evra, duplo veći nego 2005. Vlasnik je bio Milovan Milošević, predsednik IO DSS-a do 2014, a dinamični rast se podudara sa vremenom kada je DSS bio glavna partija u Vladi Srbije. Nakon što je DSS izgubio vlast, počinje poslovni pad i Sistem FTO spas pronalazi u prodaji multinacionalnoj kompaniji Securitas. Iz ovog vremena je zanimljiva i poslovna kombinacija oličena u firmi Stracon koju je 2004. osnovao Gradimir Nalić, bivši savetnik Vojislava Koštunice, a njen suvlasnik ubrzo je postao bivši ambasador SAD u Srbiji Vilijem Montgomeri. Naredne godine firma je počela da širi poslove, a danas više ne postoji. Slično je bilo i kada je DS preuzeo poluge državne vlasti. Tako je (relativno mala) detektivska agencija Protekta poslovanje raširila i na usluge fizičko-tehničkog obezbeđenja. Ona je samo tokom 2011. u dva navrata „hitno zbog povećanog obima posla“ preko oglasa zaposlila više od 700 radnika. Prema Agenciji za borbu protiv korupcije, Protekta je 2011. finansijski podržala DS sa dva miliona dinara, a istu sumu donirala je i tokom kampanje za parlamentarne izbore 2012. Vlasnik Protekte je Dragan Trivan, (sada) bivši suprug Jelene Trivan, tada potpredsednice i člana Izvršnog i Glavnog odbora DS-a. Po sad već uobičajenom obrascu, sa dolaskom SNS-a na vlast 2012. druge privatne firme za obezbeđenje beleže nagle poslovne uspehe. Najkarakterističniji primeri su Dobergard, Dobergard plus i VIP sekjuriti. Iako je osnovan 2004, prihodi Dobergarda su počeli značajno da se uvećavaju 2013, u 2017. su dostigli milijardu, a naredne godine 1,44 milijarde dinara ili 12 miliona evra. Prema procenama menadžera privatne bezbednosti, VIP sekjuriti je poslednjih godina toliko narastao da angažuje više od 3.000 radnika, a 2016. ih je imao samo 145. Međutim, čitalac može da se zapita šta je toliko sporno sa svim ovim činjenicama, jer je potreba za uslugama fizičkog obezbeđenja javnih i državnih institucija neupitna, a bliskost sa vlašću je uvek bila nužni uslov za dobijanje državnih poslova u Srbiji. Sa promenom vlasti, nakon čega se menja i firma koja obezbeđuje neku instituciju, radnici neretko ostaju isti, jer dobro poznaju objekat i zaposlene. Oni samo promene „dres tima“. Pritom, ugovori za usluge privatnog obezbeđenja se najčešće sklapaju sa onim ko ponudi najnižu cenu. Na prvi pogled se čini da su privatnici dobročinitelji države, jer pristaju na niske cene i da država zapravo štedi njihovim angažovanjem, te da je jedini problem zapravo dobijanje poslova po osnovu političkih veza, na šta istini za volju nisu imune ni razvijene demokratske države. Ali, kada se malo bliže analiziraju poslovni odnosi privatnog obezbeđenja i državnih, javnih ustanova, vidi se zapravo da je država uskraćena ne samo finansijski, već i u kvalitetu usluge, ali i u blokadi mogućnosti za unapređenje sopstvene bezbednosti. Krenimo redom. Firme za privatno obezbeđenje dobijaju državne poslove na tenderima najčešće na osnovu najniže ponuđene cene, koja je toliko niska da iz nje nije moguće isplatiti ni najosnovnije dažbine državi. Na primer, Udruženje za privatno obezbeđenje Privredne komore Srbije je u svojoj „Analizi neuobičajeno niske cene usluga fizičke zaštite objekata“ pokazalo da bi minimalna cena radnog sata u 2013. trebalo da bude 250 dinara, a ona je tada u realnom poslovanju bila duplo manja. Pa kako se onda ti poslovi isplate firmama za privatno obezbeđenje i zašto se one grčevito bore da ih dobiju? Tako što su te firme vremenom razvile čitav niz strategija i mehanizama za zgrtanje profita na račun radnika i nauštrb kvaliteta pruženih bezbednosnih usluga. Uobičajeno je tako da firme za obezbeđenje angažuje manji broj radnika nego što je neophodno i ugovoreno, a jedan radnik „pokriva“ više mesta. Nije neuobičajeno i da radnici rade prekovremeno a da im to nije plaćeno. Čak je u ovoj branši razvijen i „stručni“ termin za prethodno rečeno – „radnik mi radi ubrzano“. Često se novac za prevoz koji radnici dobijaju uz platu, u stvari uračunava u bruto iznos i predstavlja njihove odrađene sate na objektu. Pored toga, u poslednje vreme firme za obezbeđenje sve više angažuju penzionere, ali (ponovo) posežu i za mehanizmom rada na crno, odnosno ne prijavljuju radnike i angažuju one koji nemaju licence za obavljanje poslova privatnog obezbeđenja. To je posledica stanja i trendova na tržištu radne snage u Srbiji, koje karakteriše odliv (mlađih) radnika u inostranstvo i neatraktivnost poslova privatnog obezbeđenja. Jer, da bi neko postao radnik privatnog obezbeđenja mora prvo da uloži u licencu, a onda da radi za minimalac, čak i prekovremeno. Mnoge od firmi koje su beležile vrtoglavi rast su kasnile sa isplatom plata, ili čak radnicima nisu isplatile po šest i više plata. Kada se nagomilaju problemi i dugovi, kao i raznovrsni sudski sporovi, firma za obezbeđenje odlazi u stečaj, a formira se „nova“ sa istim vlasnikom, odgovornim licem i adresom, ali sa dodatkom „plus“ u starom nazivu što joj daje status „novog pravnog lica“. Na taj način se zapravo sprečava da radnici naplate svoja potraživanja prema staroj firmi u kojoj su bili angažovani, a „nova“ firma se pojavljuje kao „čista“ na tenderima. U ovakvom načinu poslovanja radnici su zapravo samo brojevi. Prema rečima bivšeg menadžera u jednoj velikoj firmi za privatno obezbeđenje: „Sve se svodi na eksel tabele u kojoj su upisani objekti, radnici i njihove smene. Vi ni ne znate ko su ti radnici, već su vam u glavi samo targeti koje morate da ostvarite. A ti se dovijaj kako znaš i umeš u ovim srpskim uslovima“. Sva ova dovijanja privatnih firmi za obezbeđenje su moguća jer niko ne (sme da) kontroliše firme koje su povezane sa vlastima. U mnogim državnim i javnim ustanovama (namerno) nema menadžera za bezbednost, koji bi zapravo trebalo da bude prva instanca kontrole, jer on određuje bezbednosne potrebe i kontroliše kvalitet isporučenih bezbednosnih usluga. U njegovom odsustvu, potrebe za obezbeđenjem se prepisuju iz godine u godinu, gde (namerno) dominira fizičko obezbeđenje u odnosu na tehničke aspekte bezbednosti. Ulaganje u tehničke mere obezbeđenja je jednokratno skuplje, ali srednjoročno isplativije. „Jedna kamera može da radi 24 časa, odnosno može da zameni nekoliko radnika.“ Ali, smanjenjem obima fizičkog obezbeđenja, smanjuje se i mogućnost posezanja za nekim od već opisanih mehanizama za izvlačenje para. Ni druge kontrolne institucije poput inspektorata rada i poreske policije kao i MUP-a ne kontrolišu valjano privatno obezbeđenje. Dobra ilustracija za prethodno je slučaj Poreske uprave koja je svojevremeno sklopila ugovor sa privatnom firmom za obezbeđenje po ceni koja ne omogućava da se pokriju plate radnika, sve dažbine državi i profit firme. Dakle, da bi posao po toj ceni bio moguć, firma za privatno obezbeđenje je morala da posegne za nekim od mehanizama dovijanja, a Poreska uprava da zažmuri na oba oka. Takođe je zabeležen i slučaj da je Poreska uprava u Beogradu angažovala firmu Ineks Plus da pruža usluge obezbeđenja, i to nasuprot činjenici da je inspekcija rada utvrdila da je ova firma angažovala radnike „na crno“ i o tome uredno obavestila Poresku upravu. Iz razgovora sa radnicima i menadžerima privatne bezbednosti, radnici koji se angažuju „na crno“, bez prijave i licence, po pravilu rade u noćnim smenama, jer je kontrola noću veoma retka. Isti sagovornici ukazuju da pomenuti kontrolni mehanizmi služe pre svega za disciplinovanje firmi koje nisu iz istog političkog tabora kao i za istiskivanje konkurencije odnosno stvaranje prostora za one firme koje su bliske vlastima. Dobar primer odsustva kontrole firmi za obezbeđenje je i nedavni slučaj BPS sekjuriti koji obezbeđuje zgradu MUP-a. Na video-snimku koji je dospeo u javnost se vidi da radnici ove firme nemaju vidno istaknute legitimacije, što je zakonska obaveza. Da stvar bude gora, obaveza MUP-a odnosno policije je da kontroliše da li radnici privatnog obezbeđenja imaju i nose legitimacije. Zbog sveopšteg odsustva kontrole nad poslovima pružanja usluga privatnog obezbeđenja državnim i javnim ustanovama, ne treba nasesti na priču da bi dirigovano i/ili dogovorno povećanje cene usluga privatnog obezbeđenja rešilo problem niskih plata radnika, rada na crno i kvaliteta pruženih usluga. U takvim uslovima može se očekivati da dođe do minimalnog poboljšanja uslova rada i maksimalnog uvećanja profita privatnih firmi. Između ostalog, državi su već sada na raspolaganju brojni kontrolni mehanizmi čijom bi neselektivnom primenom mogla da utiče na istovremeno povećanje i cene i kvaliteta usluga obezbeđenja. Prema poslednjim javno dostupnim podacima, godišnja vrednost tržišta privatne bezbednosti u Srbiji iznosi oko 150 miliona evra, a 50 procenata ugovora firme za privatno obezbeđenje sklope sa državnim institucijama. Procena je menadžera privatne bezbednosti da obim, ali i značaj poslova obezbeđenja sa državom i dalje raste, jer se privatni biznis smanjuje, a poslovanje mu je nestabilno. Zaključak se sam nameće.