Glas naroda protiv haj-tek despota

U svojoj knjizi The Perfect Dictatorship: China in the 21st Century iz 2016, norveški politikolog Stajn Ringen savremenu Kinu opisuje kao „kontrolokratiju“, s tezom da je njen sistem vladavine transformisan u novi režim radikalno rigidniji i ideološki isključiviji nego pre. Kineska „kontrolokratija“ sada snosi najveću odgovornost za epidemiju virusa korona koja se širi zemljom i svetom. Tokom proteklih osam godina, rukovodstvo Komunističke partije Kine preduzelo je mere za jačanje ličnog autoriteta predsednika Si Đinpinga, kao i za jačanje moći same KP na račun ministarstava, lokalnih i provincijskih vlasti. Centralne vlasti su tokom tog perioda sprovodile i kontinuiranu kampanju eliminisanja svakog protivljenja režimu, što je imalo posledice po sve domene kineskog društvenog i političkog života. Pod kontrolokratijom se sajtovi zatvaraju; advokati, aktivisti i pisci hapse; a sveopšta hladna jeza spustila se na ispoljavanje mišljenja na internetu, te izveštavanje medija. Podjednako važno, sistem koji je Si instalirao od 2012 naovamo usmerava i razvoj novih tehnologija u Kini. Cloud computing, big data, veštačka inteligencija - sve se to koristi kako bi se ojačala kontrola centralnih vlasti nad društvom. Prvi slučaj virusa korona je u Vuhanu, glavnom gradu provincije Hubei, registrovan 1. decembra prošle godine, i do sredine tog meseca kineske vlasti su već imale dokaze da se virus prenosi ljudskim kontaktom. Uprkos tome, vlasti nisu zvanično priznavale postojanje epidemije sve do 20. januara. Tokom tih sedam sedmica, policija u Vuhanu je osmoricu zdravstvenih radnika kaznila zbog pokušaja da javnost alarmiraju na društvenim mrežama. Oni su optuženi za „širenje glasina“ i narušavanje „društvenog poretka“. U međuvremenu, regionalne vlasti provincije Hubei nastavile su da prikrivaju stvarni broj registrovanih slučajeva virusa korona, sve dok se lokalni zvaničnici sredinom januara nisu sastali s predstavnicima centralnih vlasti. Tako je usled sveobuhvatne cenzure i birokratskog zataškavanja protraćena prilika da se virus stavi pod kontrolu pre no što se proširio Vuhanom, gradom od 11 miliona stanovnika. Do 23. januara, kada su vlasti konačno objavile da stanovnike Vuhana stavljaju u karantin, skoro pet miliona ljudi je već napustilo grad, i tako pokrenulo epidemiju koja se sada širi Kinom i svetom. Kada su konačno postale jasne razmere epidemije, kinesko javno mnjenje ispoljilo je predvidljivu mešavinu besa, anksioznosti i očaja. LJudi su se okrenuli internetu kako bi na njemu izrazili svoj gnev i frustraciju. Ali nije prošlo mnogo pre nego što je država krenula da pritiska, drastično ograničavajući mogućnost novinara i zabrinutih građana da s drugima podele informacije o krizi. Onda je, 3. februara, nakon druge sednice Stalnog komiteta Politbiroa KP posvećene epidemiji, propagandnom aparatu KP naloženo da „usmerava javno mnjenje i pojača kontrolu protoka informacija“. U praksi, ovo znači upotrebu najmodernije tehnologije, uključujući veštačku inteligenciju i big data, za onlajn nadzor kompletne kineske javnosti. Kontrolokratija je sada u punom zamahu: algoritmi za prepoznavanje lica, slika i glasova koriste se kako bi se predvidela i suzbila svaka potencijalna kritika postupaka vlasti, te ugušile sve „nezvanične“ informacije o epidemiji. Četiri dana kasnije, 7. februara, Li Venlijang, jedan od doktora-uzbunjivača koji je pokušao da alarmira javnost o izbijanju epidemije, preminuo je od posledica infekcije virusom korona. To je izazvalo oluju na kineskim društvenim mrežama. Kineska javnost mu odaje počast kao heroju i žrtvi koja je pokušala da govori istinu. Milioni su u postovima na društvenim mrežama izrazili svoju tugu zbog njegove smrti, tražeći od vlade izvinjenje i slobodu izražavanja. Prvi put otkako je Si došao na vlast, njegova visokotehnološka cenzorska mašina suočava se sa snažnim otporom miliona kineskih korisnika interneta. Kontrolokratija se našla pred testom. Najverovatnije je, ipak, da će epidemija biti iskorišćena kako bi se opravdalo uvođenje dodatnih mera nadzora i kontrole stanovništva. Si je neprikriveni diktator. Ali njegova diktatura je daleko od „savršene“. NJegova opsesivna potreba za kontrolom informacija uskraćuje građanima Kine pravo da znaju šta se dešava u njihovim zajednicama, a potencijalno i u njihovim telima. Koliko god raspolagala naprednim digitalnim tehnologijama i imala izuzetnu ekonomsku i vojnu moć, Kinom se vlada kao da je i dalje predmoderna autokratija. NJeni građani zaslužuju bolje. Na nesreću, i oni i ostatak sveta nastaviće da plaćaju visoku cenu Sijevog hi-tech despotizma.