Mama ne zna uvek najbolje

U inače neujednačenoj trećoj sezoni nemačke televizijske serije Vavilon Berlin, čija je radnja smeštena u sedmice neposredno pred krah svetskih berzi i izbijanje Velike ekonomske krize 1929, neke od najboljih scena su one koje ilustruju duboku uverenost konzervativnih krugova - visokih zvaničnika bezbednosnog aparata, oficirskog kora, krupnih kapitalista, aristokratije i drugih pripadnika društvene i političke elite - da je primitivce i batinaše iz rastuće Nacionalsocijalističke radničke partije Nemačke (NSDAP) moguće držati na kratkom lancu i koristiti kad i koliko zatreba, prvenstveno za diskreditaciju i eliminaciju komunista, viđenih za najveću pretnju ustavnom poretku. Ideološko i moralno slepilo ovih slojeva nemačkog društva koji su svojim delovanjem (i nedelovanjem) doslovce popločali put dolasku nacista na vlast je, naravno, dobro poznata istorijska činjenica; ali je - čak i u formi popularne fikcije koja stvarna događanja koristi samo kao pozadinu - i sa ove istorijske distance uznemirujuće posmatrati kako jedno društvo i jedna zemlja lako mogu da zakorače u ponor, povlačeći za sobom i druge. Bez namere da se prave neprimerene i time neizbežno uvredljive istorijske paralele, to osećanje nelagode u današnje vreme ponajpre podstiču aktuelna dešavanja u nekim drugim zemljama, uključujući i one u kojima se takva regresija, omogućena raspaljivanjem atavističkih strasti zarad ogoljenih političkih interesa, doskora nije mogla ni zamisliti. No, koliko god današnja Nemačka, prosperitetna i demokratska, na svaki način bila neuporediva s onom iz dvadesetih godina prošlog veka, ne može se poreći ni da ima nečeg onespokojavajućeg u načinu na koji se, mic po mic, u nekim krugovima legitimizuje politička opcija koju zastupa radikalno desna Alternativa za Nemačku (AfD); i kako odnos prema njoj počinje da određuje i poziciju mejnstrim stranaka - kao što to pokazuju aktuelni potresi u Hrišćansko-demokratskoj uniji (CDU) kancelarke Angele Merkel, sada već uzdignuti na nivo nacionalne političke krize. Nekima će se konstatacija o legitimnosti iz prethodne rečenice učiniti besmislenom. Za AfD glasa nezanemarljiv broj nemačkih birača, na nacionalnom nivou isto ili približno koliko i za socijaldemokrate (SPD); trenutno je najveća opoziciona partija u Bundestagu; svoje predstavnike ima u svakom od 16 pokrajinskih parlamenata. Ali trebalo bi valjda da je jasno kako nekoj politici legitimnost ne daje samo podrška birača, već i vrednosti za koje se zalaže - jer bi se u protivnom svaka politička opcija, pa i ona najcrnja, morala tretirati ravnopravno s drugima samo zato što za nju glasa relevantan broj ljudi: to bi značilo da bi se na isti način trebalo odnositi prema, recimo, socijalistima, liberalima i fašistima. Tek bi to bilo istinski besmisleno - a pre svega amoralno. Da li je onda potrebno ukazivati na nešto što bi trebalo da je očigledno? Očito jeste, čak i u jednoj Nemačkoj, kao što pokazuju dešavanja u istočnoj pokrajini Tiringiji i posledice koje su ona odmah imala - i tek će imati - po opšte političke prilike. Tamo su poslanici CDU, ignorišući do juče neupitni princip nemačke posleratne politike da bilo kakva saradnja s krajnjom desnicom (u ovom slučaju AfD) ne dolazi u obzir, udružili snage s tom partijom i liberalima (FDP) kako bi za pokrajinskog premijera izglasali predstavnika FDP Tomasa Kemeriha, i tako sprečili da na položaju ostane Bodo Ramelov, kandidat Levice (bivših komunista), koja je na još u oktobru održanim izborima osvojila najviše glasova. Ispostavilo se tako ne samo da sanitarni kordon uspostavljen prema AfD popušta; nego i da u jednom delu CDU (ali i FDP) više ne vide ništa sporno u kooperaciji sa strankom čiji pojedini čelnici, poput notornog Bjerna Hekea, otvoreno zagovaraju istorijski revizionizam i rasističke stavove. Ovakvo postupanje ogranaka dveju partija desnog centra u Tiringiji - Merkelova ga je nazvala „neoprostivim“ - izazvalo je konsternaciju širom zemlje, pa je već narednog dana Kemerih objavio da neće preuzeti premijersku dužnost, dok se lider FDP Kristijan Lindner uputio u Erfurt ne bi li na licu mesta umanjio štetu po reputaciju liberala (pojavila se i neproverena informacija da je Lindner lično dao saglasnost da FDP prihvati podršku AfD na pomenutom glasanju). Ali posle inicijalnog šoka, glavni potres usledio je kada je šefica CDU Anegret Kramp-Karenbauer, koju je Merkelova potkraj 2018. progurala za naslednicu na čelu stranke, objavila da podnosi ostavku i da samim tim nema nameru ni da se nadmeće za stranačkog kandidata za kancelarsko mesto na izborima 2021. Dugo tinjajuće podele unutar CDU - oko toga treba li stranka, nakon što je Merkelova pomerila ulevo, da se vrati na svoje nekadašnje konzervativne pozicije, i time neutrališe pretnju u vidu odlivanja glasova ka AfD - tako su momentalno postale problem kompletne nemačke politike. Ostavka Kramp-Karenbauerove - Nemcima poznatije kao AKK - bila je neizbežna: demohrišćani iz Tiringije su joj, osim što su prekršili tvrdi politički princip, demonstrativno otkazali poslušnost, i od njenog ionako krhkog autoriteta u partiji više nije ostalo ništa. Otpočetka sputana činjenicom da joj dolaskom na čelo CDU nije garantovano i da će na izborima biti stranačka kandidatkinja za kancelarsko mesto - što ju je neminovno ostavilo u senci, ma koliko oslabljene, i dalje dominantne i popularne Merkelove - te sklona gafovima, AKK za 14 meseci na liderskoj poziciji (od prošlog jula i na po karijere nemačkih političara često toksičnom mestu ministra odbrane, na kome će ostati i dalje) nije ostvarila ništa što bi joj pomoglo da taj autoritet izgradi, i morala je da plati cenu za to. Ali problem je mnogo širi od neuspeha jedne političke figure nedorasle zadatku. Pad AKK je pre svega udarac za Merkelovu, čiji se pažljivo pripremani plan za tranziciju vlasti posle odlaska s kancelarskog položaja raspao u trenu, i koja se našla upravo u poziciji koju je htela da izbegne: da s poljuljanim autoritetom (koji se i bez ovoga polako krunio) nastavi da odrađuje posao vođenja vlade, ali sada bez presudnog uticaja na to kojim će smerom CDU posle nje krenuti. Ako joj je pre dve godine, ne bez teškoća, ipak pošlo za rukom da na lidersku poziciju uzdigne AKK, danas su izgledi da to opet bude neko koga je ona lično izabrala znatno manji. Zasad se svi potencijalni pretendenti na lidersku poziciju drže rezervisano, ne želeći da se zaleću, ali postoji uverenje da najbolje izglede ima neko ko nije po kancelarkinom ukusu: gubitnik iz 2018. i njen rival još iz vremena dok se uspinjala ka vrhu, Fridrih Merc, predstavnik konzervativnog krila CDU. U opticaju su i imena Jensa Špana, aktuelnog ministra zdravlja i još jednog neuspelog kandidata iz 2018, koji takođe ima distancu prema kancelarkinoj politici; te Armina Lašeta, premijera Severne Rajne-Vestfalije, koji najviše odgovara profilu kandidata kakvog bi Merkelova volela da vidi na čelnoj poziciji. No, nevolja je u tome što se nikom ne mili da dolazi na mesto šefa CDU ako mu se ne garantuje da će biti i partijski kandidat za kancelara na izborima. Malo verovatno alternativno rešenje stoga bi bilo da Merkelova, milom ili silom, pre vremena napusti mesto kancelara, kako bi novi lider s pozicije moći ušao u izbornu godinu; ali bi to onda značilo raspad velike koalicije i prevremene izbore, budući da je SPD jasno stavio do znanja da će izaći iz vlade ako kancelarka ne ostane na dužnosti do isteka mandata. Situaciju komplikuje i to što u drugoj polovini ove godine Nemačka preuzima rotirajuće šestomesečno predsedavanje Evropskoj uniji. Ako tada i dalje bude preokupirana unutrašnje političkim problemima, takva Nemačka neće biti od koristi u situaciji kada je ovom bloku zemalja, na svim stranama suočenom s problemima, nasušno potrebno liderstvo kakvo - u sprezi s Parizom - može da obezbedi samo Berlin. Merkelova se, sve u svemu, posle migrantske krize 2015, još jednom ozbiljno preigrala, dodatno narušavajući mit o tome da je na kraju uvek ona - omiljena nemačka Mutti - ta koja najbolje zna šta je činiti. Sad kad su i neka od „dece“ počela da joj se otimaju, ta „mama“ sve manje deluje kao neko ko nudi rešenja, a sve više kao neko ko je zapravo deo problema.